maj 2013 archive

11 разлога зашто волим кишу

11 РАЗЛОГА ЗАШТО ВОЛИМ КИШУ

Волим кишу зато што спира љагу с улице

Волим кишу јер свуд мирише на влажне марамице

Волим кишу јер облаци гађају бојама небо

И њен ветар кад лелуја етар

Волим цице на прозорима како гледе

Волим скице у барама и ћутњу за парама

Волим бутке што прескачу воде до тротоара

Осмехе девојкица док вода пада

Волим кад се двоје здвоје под штитом

Волим први пољубац на плажи у трену кад почиње пљусак

Звала се Мирјана и зато волим кишу!

© Милош Ристић

 

Овај чланак прочитало је 249. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezija.rs/pesnici/promocije-knjiga/11-razloga-zasto-volim-kisu/

СВЕ БИЛО ЈЕ ПОЕЗИЈА – Промоција књиге Саше Збиљића – ДАХ ЖИВОТА…

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је 30.04.2013. године  у сарадњи са Културним центром Крушевац у Пионирском парку промовисало прву књигу Саше Збиљића ДАХ ЖИВОТА. О књизи су говорили Љубодраг Обрадовић и Саша Милетић, а стихове из књиге, поред аутора говорили су Никола Стојановић и Томислав Милетић. У наставку ове песничке вечери своје стихове су читали и песници: Латинка Ђорђевић, Томислав Милетић, Светлана Ђурђевић, Никола Стојановић, Саша Милетић, Зора Митровић, Милош Ристић, Даница Рајковић, Живота Трифуновић, Мирко Стојадиновић, Градимир Карајовић, Драган Тодосијевић, Мића Живановић и Љубодраг Обрадовић… Програм су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић и Мића Живановић.


Саша Збиљић говори своју поезију из књиге ДАХ ЖИВОТА у издању
Удружења песника Србије – ПоезијеСРБ

ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ

Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.

Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.

Огољене кости труну у дубини,
гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић


Љубодраг Обрадовић говори своју рецензију из књиге ДАХ ЖИВОТА

Љубодраг Обрадовић – ДАХ ЖИВОТА КАО КЉУЧ ПОЕЗИЈЕ

У једном даху сам прочитао седамдесет и једну песму садржану у овој првој књизи песника Саше Збиљића, а све то да бих открио тајну коју свака књига у себи носи. Ту тајну Вам нећу открити, јер сте прочитавши књигу и Ви у њеном окриљу и сад лебдите на крилима заноса којим нас је тако несебично даривао аутор. Јер сад сте и Ви ту тајну спознали на свој начин и било би погрешно да се ја својим схватањем оног шта је писац хтео да каже ту уплићем.

Иако млад (24 године), песник је схватио суштину писања поезије „као што сликар уноси велики део себе у слику, тако и песник уноси део себе у песму, стога је свака песма саткана од њега самог“ и зна „знање“ да своја осећања и своје схватање и филозофију живота сложи речима у поезију која може да да крила и самом аутору, а посебно читаоцу жељном добре поезије.

Одувек је у свету поезије владала дилема колико је рецензија битна за само схватање поезије и да ли може имати утицај на будућност и судбину песника. Ја ту дилему никад нисам имао, а немам је ни сад, јер делим мишљење оних песника који знају да поезија о себи најбоље говори сама, то јест песник „пишући себе“, најбоље говори о себи и о оном што нам има рећи.

Критика (ако је рецензија критика) увек дође као маркетинг, било да је позитивна или негативна. Песнику и његовој поезији на узлету до срца читалаца не може помоћи нико до сама поезија.

Варају се сви песници који „дебело плаћају“ познате и славне критичаре да им пишући рецензију пренесу и део славе, јер то просто није реалност из више разлога, а ја ћу навести само два: прво, критичар и кад узме паре пише своју истину, а друго, ни најбоља критика, ако је поезија лоша, не може песнику помоћи.

Зато ја нећу упасти у ту замку да помислим да је рецензија посебно важна и значајна. Значајна је само поезија коју песник напише и она или има „оно нешто“ или нема ништа у себи.

А поезија Саше Збиљића, иако је он млад песник, иако му је ова књига првенац, је поезија која читаоца узноси у свој свет и не да му мира док књигу не прочита до краја и схвати ону тајну, са почетка овог писанија.

У овој књизи има подоста одличних песама са питањима о животу, љубави, срећи, тузи, проблемима света и младих, али има и одговора и вере у живот у љубав.

Ја сам одувек веровао да је песник свако ко напише бар једну песму која остане упамћена.

За Сашу Збиљића знам да ће остати упамћен по многим песмама из ове књиге.

Тражи ме у облацима,
у киши, у снегу,
у ковитлацу ветра,
у даху живота.

Тражи ме у искреној сузи,
у искри ока,
у немиру душе,
у светлости мрака.

Тражи ме свуда на свету,
само никад немој у свом срцу,
јер ћеш ме тамо и наћи.

Ето, по мени песма Саше Збиљића „ТРАЖИ МЕ“, у себи крије кључ вечне енигме младих који у љубави виде решење свих својих стрепњи. И дах живота који љубав доноси.

Само љубав треба пронаћи! А ко куца, отвориће му се…

Љубодраг Обрадовић


Никола Стојановић говори поезију Саше Збиљића из књиге ДАХ ЖИВОТА


Саша Милетић казује своју рецензију књиге ДАХ ЖИВОТА


Томислав Милетић говори поезију Саше Збиљића


Саша Збиљић


А онда је вођење поетске вечери преузео Мића Живановић и најавио …


… Зора Митровић


Латинка Ђорђевић


Градимир Карајовић


Томислав Милетић


Светлана Ђурђевић


Саша Збиљић (поново)


Даница Рајковић


Никола Стојановић


Милош Ристић


Мирко Стојадиновић


Живота Трифуновић


Драган Тодосијевић


Саша Милетић


Мића Живановић


Љубодраг Обрадовић


и наравно за сам крај ове изузетне поетске вечери Саша Збиљић
и његова поезија из књиге ДАХ ЖИВОТА

СРЦЕ МОЈЕ, САМО ЈОЈ ОПРОСТИ

Боја твога корака
мења се у самом трену,
ти си део сунца и облака,
што нестаје у времену.

Сјајна роса твога ока,
мене облива к’о тужну грану,
давим жељу у тами потока,
да оставим те саму.

Бледило усана, руменило лица,
гори у својој сенци стида,
твој поглед ми још машту голица,
док ми нестаје обрис жеље из вида.

У колевци ћутње
ја слушам тишину,
на прагу ми слутње
остављам празнину.

Скривен бес твог оштрог тела,
продире до самог темеља кости,
сваку трунку живота си однела,
срце моје, само јој опрости.

© Саша Збиљић

САША ЗБИЉИЋ – AУТОБИОГРАФИЈА

Рођен сам 28.10.1988. у Крушевцу. Завршио сам средњу медицинску школу, смер-физиотерапеутски техничар у Крушевцу. Дипломирао сам на високој школи у Нишу за струковног зубног протетичара.

Писањем поезије се активно бавим oд 2007.  године. Више пута моји стихови су објављивани у појединим часописима. Инспирацију за писање стихова налазим у самом животу и великој љубави према поезији.

 

Овај чланак прочитало је 240. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezija.rs/pesnici/susreti-pesnika/sve-bilo-je-poezija-promocija-knjige-sase-zbiljica-dah-zivota/