Добродошли!
Рашири своја крила, анђеле
Рашири своја крила, анђеле
баш тада, ти ћеш знати
високо у небо полетети,
баш јако заволети,
сломљено срце преболети.
Рашири своја крила, анђеле
тада ћеш знати, јако загрлити,
гласно се насмејати и
добру своје срце дати.
Научи пасти, али и устати,
битку никад не предати,
снажно се борити, на крају се
изборити и цео свет освојити.
Настави са читањем “Рашири своја крила, анђеле – Ивона Бојовић”
Севају трагови прошлости,
иако их је прегазило време.
Претешко дуго носили смо бреме,
без страха од љубавне милости.
Немојте никад продавати труло воће,
време увек одмота клупко своје.
Чувајте за смирај своје неспокоје,
било би добро ако ико трампу хоће.
Мали поточак, сад у океан јури,
својим дугим кривудавим током.
Тек кад наиђе на ушће дубоко,
утопљен на једно око зажмури.
U VINU JE LJUBAV Pođi noćas samnom u svet okusa, lagano sklopi oči i pronjuškaj. Oseti bagrem, badem u tragu mošusa, malvazija nudi nestvaran ugođaj. Već druga čaša seli nas u Francusku, kolevku vinarstva, poreklo merloa. Vekovi tradicije u svakom postupku, stvaraju nektar sa brežuljka Bordoa. Za kabernet kažu da je čista strast, jarkih boja, … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
У годинама када тишина брише границу између мисли и стварности ,када , чезња , лута улицама , љубави…..Ја сањам , отворених очију , и то баш тамо где прашина заборава , брише истину из њих , а позна јесен мога живота , ствара вечни заборав . А само сећање , ствара истину , познату мени и времену вечне младости . Иза мене , су остале само лепе , и тужне успомене , пуне давних мириса , усамљености и среће. Које су настале у ретким трнуцима истине . У мислима тражим тебе , јел другачије не знам . Као што ветар , разноси лишће , тако и истина разноси моје речи , а моје срце помера границе , постављене између нас . Други хоће , ја патим . А , докле тако видећемо . Ми одредјујемо . Можда док траје време.
Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.
Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.
Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.
Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.
Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.
Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.
Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.
ДЕДИНЕ РУКЕ
Будили ме шаренкрили певци,
песма птица из зеленог гаја,
капља росе на зеленој травци,
мирис ветра из сеоског раја.
Босонога преко поља трчах,
расејавах семе од маслачка
и у хладу одмарах и ручах,
жир од храста беше ми играчка.
Дедине су руке биле грубе
шта све није урадио њима,
но бејаху најтоплије кубе
да угреју кад ми беше зима.
Најслађе ми биле посластице
кад ми деда проспе из рукава
оскоруше медене и гњиле,
беле трешње са сломљених грана.
Рукав везан врбовим прутићем
и из њега крушке Караманке
ил кад својим маленим ножићем
убере ми печурке млечарке.
Нанизане на гранчицу танку
као перле и од шкољки лепше
и на своме блатњавом опанку
жуто лишће – од шуме депеше.
Сад се питам, но не знам ни сама
како знаде да ме обрадује,
да у време кад цвета циклама
букетиће розе ми дарује.
Из луга је доносио стари
завезуљке од шумских јагода
и још много миришљавих ствари,
од жбуневља преслаткога плода.
А онда је тражио заузврат
да га поспем да умије лице
из цегера, да хлеб скоро бајат
бацим, њиме да нахраним птице.
Сад ми ништа није тако слатко
смокве, киви, папаја, банане
ни ананас, урме, нити манго,
и све воћке знане и незнане.
Ко што беху поклони дедини
жуљевитим рукама кидани
не у журби или у брзини
већ с љубављу силном, даровани.
Тада нисам могла то да схватим
све је било ко да тако треба,
кад бих могла сада да га вратим
да захвалност одам му до неба.
Да пољубим те уморне руке
и ја њему дам некакав дар
да осмехом ублажим му муке
на тренутак да га видим бар.
Љиљана Тамбурић
Ти знаш да нисмо одсањали снове
Јутра су нас у несну пресрела,
На грудима нам се умориле звијезде,
И на јастуку хризантема свела.
Куда су искре чежњи одлетјеле
Када још нисмо испратили тмине
И проживјели слатка страховања,
А како очајна да чекам мјесечине.
Ти знаш да желим са тобом сањати,
У твојим очима препознати бескрај,
само кад би за праштање порасли
Да никада више не дочекамо крај.
Задњих пар година, откако не ходам , седим , слушам и гледам , и ћутим . Покушавам да будем глув , слеп и нем .
Нико никога не поштује ,не уважава , не слуша . Сви све знају , и заједно , у глупост пропадају .
Времена су гадна , трудна и очајна .Треба изнети памет треба је сачувати .
Време је када лаж цвета одмах, а истини треба времена да се прими . Време је кад оружје говори , а сви га слушају , без обзира .
Ја седим, слуша гледам . Памети , немам
Ушао сам у вртлог заборава , где време стоји , опрано од лудости и криве истине , која стоји на путу стихијске правде успаваних живота , препуних греха .
Доспео сам на стуб срама успаване стварности биртије са краја пута , налик на авантуру тек пропупелих девојака , жељних догађаја зачињених сексом и алкохолом којих ће се сећати до краја својих бедних , усраних живота .
Живота створених да пате , и да се стиде због мало луде среће…
Упао сам у вртлог заборав Надам се…..
___
______________________
Htedoh tebi reći oprosti,izvini
al duša je davno ogrezla u vinu
u čaši se topim ko sneg u tišini
i zalud te tražim u pesmi,u dimu
Na ivici jave snom ranjenim stojim
dok prošlost mi šapće bat tvojih koraka
ispijene flaše više i ne brojim
pijan ruke pružam zagrljaju mraka
Ne traži mi suze,presuhle su davno
srce već se kruni pod teretom greha
u duši mi ljubav sad vene polako
bez svetla,bez zvuka,bez tvojega smeha.
Jad u duši gori ko plam u tišini
što ne rekoh tebi oprosti, izvini.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
18.10.2025g