У Манастиру Св. Роман у Ђунису 2. 9.2026. године откривен је споменик Николају Николајевичу Рајевском. Споменик су открили: министар културе у влади републике Србије Никола Селаковић и представник председника Руске федерације за међународну културну сардању Михаил Швидкој. Споменик је освештао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит нишки г. Арсеније (Главчић) који је тим поводом вршио и службу. Откривању споменика присуствовао је и амбасадор руске федерације у Србији Александар Боцан-Харченко и бројне званице и грађани. Присуствовали су и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу који су пре откривања споменика говорили своје стихове. Тим поводом одржана је по осамнаести пут и поетска манифестација „РУСКО СРЦЕ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ“, посвећена сећању на пуковника Николаја Николајевича Рајевског. Организатори манифестације овога пута билу су: Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Друштвом српско-руског пријатељства “ПРВОСЛАВЉЕ“ из Крушевца и Удружењем Козака Србије „Православље“ и одобрењу управе манастира Св. Роман. Овога пута стихове су казивали песници из Крушевца: Милосав Ђукић Ђука, Миљко Шљивић, Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић, Бранко Ћировић Ћиро, Мирослав Кркић Пилот, Боривоје Видојковић, Љиљана Тамбурић, Даница Гвозденовић и Љубиша Живојиновић. Присутнима се на почетку поетског дела програма обратио Милосав Ђукић Ђука – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и напоменуо да се ова манифестација организује по осамнаести пут и да тако Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и Друштво српско-руског пријатељства “ПРВОСЛАВЉЕ“ из Крушевца, већ 18 година заредом негују култ сећања на пуковника Николаја Николајевича Рајевског. Фотографије и видео је снимио Љубодраг Обрадовић.
СВЕЋА ПРОТИВ ТАМЕ – Саво Ц. Божић Ружин
СВЕЋА ПРОТИВ ТАМЕ
Посвећено успомени на Ведрану
– жену која није умела да ћути пред неправдом,
ни онда када је истина била болна и опасна.
– жену која није умела да ћути пред неправдом,
ни онда када је истина била болна и опасна.
Отишла је Ведрана, жена оштрога пера,
пред истином није умела главу да сагне;
ни пред моћником, ни пред страхом свога времена —
говорила је право, па нека и заболи, нека ране.
Била је умна, а ум јој није служио за ћутање,
већ да раздвоји човека од његовога лицемерја;
знала је да препозна и зло обучено у свечаност,
и није му праштала ни када би стајало пред њом најближе.
А сада лежи тишина тамо где је некад била реч,
и свеће трепере као последње звезде над њеним путем;
болест јој је узела тело, али није победила дух —
јер оно што је написала остаје да сведочи за њу.
Отишла је у време које све мање трпи праве људе,
у доба када се истина продаје за шаку удобности;
а она је остала усправна, до последњег даха,
као свећа која гори и онда када јој понестане снаге.
Зато јој данас не доносимо празне речи утехе,
већ сузе, цвеће и тишину достојну њеног имена;
јер не умиру они који су умели да кажу истину —
они остају да живе тамо где је савест још увек жива.
Спавај, Ведрана, под небом без граница и зидова,
нека те тамо више ништа не боли и не плаши;
ми који остајемо носићемо твоју реч кроз ово опасно време —
а над твојим гробом нека горе свеће док нам сузе лице квасе.
август 2026. године
Аутор: Саво Ц. Божић Ружин
НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ
Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком! (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).
/Љубодраг Обрадовић/
Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке 2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com Погледајте је и преслушајте у две верзије:
на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
Dok noć na jastuku drema
Dok noć na jastuku drema Dok noć na jastuku drema, oblak me nosi ko na ćilimu, čežnja me uspavljuje, mekano, tiho mi peva uspavanku tuge. Zvezde, mesečeve sluge, gase polako svoje boje, snovi se magični svemirom roje iz jednog treptaja, iz jednog magičnog sna. Da izneveruješ — izsanjaću tebe baš ja. Noć glasno plače, noćni … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
ДАР – Андреја Ђ Врањеш
Дар
Кад брзо живиш, брже си стар,
плав лептир и жути цвет, један су дар,
кад у сну сретнеш друга старог,
то није мала ствар,
и то је дар.
Кад звезда са неба падне,
не, то није неба квар
и то је дар. Настави са читањем “ДАР – Андреја Ђ Врањеш”
Румунском сину Србије Васку Попи – Инна Начарова
Румунском сину Србије Васку Попи После концлогора живот схваташ и лаж и истину, суштине су јасније. Твој поглед сада јесте као објектив и није то гледање оком него је гледање срцем. Писати на длану стиховима давање је топлине своје руке у којој је срце. Аутор :Инна Начарова, Русија /г. Уфа Настави са читањем "Румунском сину Србије Васку Попи – Инна Начарова"
СРЦЕ НА АДРОВЦУ *Драгојло Јовић
СРЦЕ НА АДРОВЦУ
(Песма о јунаку Николају Рајевском)
Од настанка човекове врсте
Векови су рађали јунаке
Они што се са три прста крсте
Увек стадоше у праведне врсте.
Племенито срце православног брата
У Адровац стиже на плећима свог ата
Да свог брата православног брани
Да за православље и срце остави.
На Адровцу устрели га зрно
Посред чела да му спаса нема
Стиже јунак да другару каже
“У Србији сахраните ми срце
А Русији однесите тело”.
Где је пао бела црква снева
Сведочећи о братској љубави
Већег дара од живота нема
Нит јунаку има заборава.
Док Морава и моћна Волга теку
И кандило на Адровцу сија
Чуваћемо братство кроз векове
Спојио нас Рајевски и братска Русија.
Две су душе у једноме телу
Исти крст нам изнад главе блиста
Рајевски нам путоказ остави
Да је братска љубав, вечита и чиста.
Драгојло Јовић
02.09.2026.
НЕЗНАНИ ЈУНАК – Душан Комазец
Када једнога дана стигне на одредиште,
тамо где неми гранит безвремљу одолева,
да л’ ће намерник знати да ту је мучилиште,
лелек прошлости славне што у пепелу снева!
Незнан војник је пао бранећи родну груду,
а вајни неимари хрлећи к’ новом добу
прослављали су себе, желели вечност худу!
Како је тешко бити самац у туђем гробу.
Уместо парастоса и воштаница свећа
овде покаткад рука војнички груба чврста
приноси теби живом венце од мртвог цвећа,
к’о Симеону што су дали мач место крста!
У храму, поред места где те сломише ране
безгласно мироточе кроз оквире од злата
иконе Светитеља који с сузама “бране”
варљиво помирење распетих и џелата!
О како мрак је свиреп! Лишен очињег вида
никад сазнати нећеш због чега су те скрили.
Да твоју тајну скрива осам каријатида.
симболи нестајања онога што смо били!
Пролази време, стално жубори душа штедра
што језди беспућима између сна и јаве,
попут немирне реке, по којој црна једра
беле бродове носе пољем сумњиве славе!
РИМА – КОЗИЋ САША
Покушавао сам ја да римујем стихове,
али не иде.
Живот ми није био рима,
нити леп.
Цео живот сам на улици или пијаци.
Штицовао сам девизе,
био сива економија.
Радио у пекари,
радио у обданишту као домар,
радио као чувар.
Продавао бензин,
цигарете,
це-деове музике и филмова.
Живело се некако.
Децу школовао,
стан купио,
опремио га.
Када сам мало стао на ноге,
почео сам да радим легално.
Имао радни стаж.
Добацио до тринаест и по година радног стажа.
Добих болест.
Одох у пензију.
И…
Чекао лето.
Идем на терасу.
Пишем.
Али не могу
и не знам да римујем,
мада бих волео.
Како рече један кинески филозоф:
„Поезија је мелодија богова,
поезија у прози , песникова истина. без улепшавања“
Песма месеца: АВГУСТ 2026. *Душан Комазец
РУСИЈА
Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!
Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!
Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.
Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…
Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!
Душан Комазец
ЧУВАРИ РЕКА – КОЗИЋ САША
Док корачам
кроз овај свет,
посматрам реку
живота и смрти.
Тече вековима,
препреке снагом
своје воље превазилази.
Док сам био здрав,
могао да ходам,
ловио сам рибу,
бацао варалицу.
Тако сам упознао
много људи,
а највише аласа.
Шибани ветром,
паљени сунцем,
годинама су вредно радили,
полагали своје мреже
и бубњеве.
Читали су реку
као буквар.
Били су њени чувари.
Последњи,
или се бар надам да није,
био је стари алас Бранко.
Умро је прошле године.
Да ли је некога обучио,
оставио наследника,
не знам.
Надам се да јесте.
Јер река
и даље тече….
U S P O M E N E
Kad suton oseni brežuljke i reke
tad umuknu gaji, zaneme i vrela
uzdižu se stare uspomene neke
dok zvezda zablista vrh tamnoga ždrela
I vetar lahori niz lugove stare
ko šapat raznosi odjeke vremena
još iskre sa neba doline nam žare
dok sećanje počiva pod korenom drena
Želim da se vinem ka svodu poletim
gde stidljivi eter još oblake žari
pokajanjem svojim greha da se setim
da mi rajska zora sve misli ozari
Ako jednom stanem pred kapijom raja
nek me tamo sretnu uspomene mile
bez tereta greha,bez senke očaja
presvetle i čiste kakve su i bile.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.08.2026g.
ТИ
ТИ
Ти си сунце мога сунца,
и крв си моје крви,
мој последњи издах,
и мој зрак први.
Ти си мог месеца месец,
жудња за којом жудим.
Ти си небо мога неба,
Она крај које се будим.
Моме свему,ти си све,
и мада разум каткад губим,
творевина мојих творац,
Ти си она који љубим.
И море си моме мору,
мог раја си капија,
Ти си мајка моје деце…
А шта ли сам теби ја?
ЧЕКАМ ТРЕНУТАК ИСТИНЕ – КОЗИЋ САША
Корачам расцветалим
пољима мога разума,
кроз мисли моје прошлости.
Тражим себе,
остарелог, уморног,
изгубљеног
у вртлогу прошлог времена.
Тамо црвоточине
нападају мене,
једу моје успомене,
моја сећања.
Бојим се.
Појешће ме.
Неће ме бити.
У налету страха
бежим у пределе
свога васкрснућа.
Чекам час,
тренутак истине,
када моје набујало тело
под налетом животне тежине
пада у вртлог,
моје младости.
Полако нестајем,
прекривен опојним дахом
прошлости
Mирисима некадашњег живота
тонем у тамно ништавило