ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
ZANEMARI – Miladinovic Sandra
ZANEMARI Zanemari sto udaram glavom o zid, svaki put kada se probudim sa zeljom da volim, a, cesto se ponavlja ko’ najlepsi stih, ta ceznja sto ume da zagrebe boli! Zanemari kisu sto lije niz okna, telefon sto zvoni peti put za redom, ponekada harmoniju zelim da odsanjam, i smejem se, uzivam ko sa svojim … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
ЧЕКАМ – КОЗИЋ САША
Задњих пар дана
покушавам
да напишем нешто.
Али не иде.
Напишем једну реч
и тако сатима ,
ништа.
Покушавао сам
да разговарам сам са собом.
Остајао бих
загледан у своју душу
сатима.
Будим се
са телефоном у руци.
Тишина је тукла
неуморно
по мојим ушима.
Непрекидно је зујало.
Уплашио сам се ,
себе и својих страхова.
У тренуцима
моје тишине
читао сам.
Прочитао сам једну мисао:
„Када наступи тишина
и када речи занеме,
долази олуја
из саме душе.
Спреми се
и чекај тренутак
када речи нагрну.“
И ево ,
чекам.
Надам се.
ПИТАМ СЕ
Коме сад да пишем писма,
Слова на папиру чиста,
Да ли има шарати смисла
Кад неће oтпутовати иста
На адресу Булевара два,
У плавој коверти савијена
Упакована моја љубав сва,
Чврста као гранитна стијена.
Нема коме да полете жеље,
Топле варнице из срца сину,
Узалуд носим Свето Јеванђеље,
Ово безнађе тражи тишину.
Туга ме грли и стеже све јаче,
Шта ће ми ове руке празне?
Ја немам снаге ни да плачем,
Одакле ме стигоше ове казне
Зашто се Бог на мене расрди,
Сви најдражи ме напустише,
Усуд ми без суђења пресуди
И тебе ми у прах претворише
Сабласни путници душеубице,
Да ти писма не могу писати,
Заувјек су се изгубиле голубице,
Зато ће моје риме за тебе дисати.
N E P R E B O L
Podadoh se kurvi, zlotvoru i grehu
neprebolu duše,smućenome umu
kroz pomračja hodih u krvavom smehu
noseć crni znamen po trulome drumu
Kad kandila minu pred očima mojim
i pepeo satre svu molitvu staru
ostah sam u mraku da demone zbrojim
nedostojne želje u životnom žaru
Crvi mi u srcu načiniše presto
a gavrani kljuju ostatke od časti
ne prepoznah više ni vreme ni mesto
ni zrno od davno isčeznulih strasti
No još negde tinja pod kamenjem zima
ta poslednja iskra što deli od smrti
taj nemi vapaj pred nebeskim dverima
što me kao čigru u beskraju vrti.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
10.05.2026g.
ЛАМЕНТ НАД КОЧАРИМОМ
Перици Марковићу
Тамо изнад Кочарима
снијег веје ти на рути,
крв се леди у жилама,
завејени сви су пути.
Газиш жустро у одбрану.
идеш напријед, назад нема
иако ти облак пријети
са свих страна пир ти спрема.
Твоја рука пушком шара
бранећ име малог града.
све док рафал из даљине
не удари, а ти страда.
Паде за част Кочарима,
свога града, земље своје
нек је света крвца врела,
нек су свете руке твоје.
БЛУЗ УЛИЦЕ – КОЗИЋ САША
Тишина је обасјала улице
овог вечног града ,
Вечног Београда.
Плочници мокри од кише
која је падала целу ноћ.
Мирис зноја
полако пробија
јутарњу сету
мокрих плочника,
буди успомене
преживелих ратника,
скривене у улицама
поплочаним мукама.
Ритам уличног блуза
буди успаване.
Радни дан
увелико је почео.
Овај град има душу ,
за својом несталом децом
пушта сузу,
док свира улични блуз
и шаље им
поздраве.
Вечан је ово град….
ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА
ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА
Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.
Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.
Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.
А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.
Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.
За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.
На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.
Драгојло Јовић
БРАТСКА ПРИЧА
БРАТСКА ПРИЧА
Два је сина, мајка изњедрила,
и под истим кровом одњивила,
у којем су скупа одрастали,
док нијесу у људе стасали.
Када су се браћа поженила,
једна кућа тијесна им била,
те, не хтјеше скупа живјет` више,
па имање тада под`јелише,
и сопствене куће направише,
јер се тако комотније дише.
Сваки своје слиједи смјернице,
оснивају своје породице,
ал` увијек лијепо се слажу,
један другог у свему помажу,
и све братски, ка` што ваља раде,
а Бог драги и срећа `им даде,
да посједе своје увећају,
и да бројно потомство имају.
Цвату лозе два брата рођена,
за период дугога времена,
успјехе ће велике постићи,
и постати угледни племићи,
па титуле важне добијају,
и сопствене војске оснивају.
Потом своје краљевине праве,
тако двије створише државе,
једна бјеше дивна Рашка плодна,
а друга је Зета благородна.
С душманима стално су се клале,
ал` су једна другу помагале,
и жртве су небројене дале,
да би своје круне сачувале.
Кроз та дуга и тешка времена,
носиле су голема бремена,
да би оне слободу имале,
бранише се од свакоје але,
те су много поднијеле јада,
како тада, тако је и сада,
да се браћо живи у слободи,
та се борба непрекидно води.
Све до данас, Богу драгом хвала,
престо свој је свака одржала,
и сад атар два рођена брата,
голем дио Балкана захвата.
Од Хоргоша до Јадранског мора,
освиће нам слободарска зора,
а што сада, два су ентитета,
то никоме не треба да смета,
у њим` живе два братска народа,
испод капе небескога свода,
исте вјере, ка` и крсне славе,
и ако су засебне државе,
што је наша Црна Гора славна,
ђе је вјера тврда православна,
и предивна земља поносита,
наша братска Србија честита.
Ор`о исти с грбова им маше,
да су вјечне обје земље наше,
и нека нам буде у навици,
братски однос у свакој прилици,
и да Бог нам добре вође даде,
који људски и праведно раде,
да то никад са ума не смећу,
но се вазда као браћа срећу,
руке шире и у лица љубе,
част и образ никад не изгубе,
да с` односи часни и честити,
то ће свима од користи бити,
па што роде ту истину крити,
коју ћу вам јасно предочити,
ми смо браћо, један народ исти.
„У слози расту и мале ствари, а у неслози се и
највеће руше.“
Гај Салустије Крисп
„Државнику је потребан телескоп, а не наочари.“
Публије Валерије Публикола
У Новом Саду, на светог Трифуна 2020 љета Господњег
ЗАВИЧАЈНА ТУГА
Још сањам њежно ме буди зора,
Црвкут славуја са сивих кровова,
Мирис јоргована испод прозора,
зелену траву што ме сјећа изнова
На стару кућу шиндром покривену
По којој добују топле љетне кише,
У сну слушам музику тајанствену
Мирим се са собом,чему сузе више?
Знам да нећу никад скакутати боса
По врелом камењу до сеоске чесме,
Да ми глежње неће миловати роса,
Дједова кућа је врисак болне пјесме,
Згариште пусто што ме назад зове,
Док носим чежњу и тугу у души
И мисли ми према завичају плове,
Суши ми се грло без да запјевуши.
Ја сам сањар сав од жеље пусте
За родном кућом оронулом старом,
зрелим малинама кроз чокоте густе,
житним пољима жућкастим јантаром
гдје се сад купају у магли корови,
Знам вратићу се и на цести стаћу,
погледати како се њишу борови,
Грчећи рањено срце ипак заплакаћу.
ОД ТЕБЕ ДО СУНЦА
Од тебе до сунца
Васкрс наш у зениту,
Једна шарена дуга,
Послије љетне кише,
Дохватила бих је да
Се не шепури више
А онда модри облак
Моју жељу краде,
Он ми зклања искре
Што ме весело каде,
Сунчево велико око
Разбија небеске мреже
Да ме дигне високо,
Да сипам по теби
Сјајне бисерне пјеге
Нанизане ко ђердане.
Пламен да те грије,
Ал’ сам сањарећи стала
Амо, тамо, гдје ћу прије?
Да се винеш небу плаву,
Да узлетиш тад бих знала.
ПРАЗНИК РАДА – КОЗИЋ САША
Сунце ме греје,
дремам.
У мислима ређам слике
од пре педесет година.
Први мај , празник рада.
Сећања су јака.
Отац пече прасе,
купује пиће.
Он и мајка , пиво или вино,
а ми, деца , кокту,
пиће наше младости.
Ручак богат:
сарма, печење, торта…
Све је у мени још живо.
Сећања навиру.
Као и сузе
Били смо безбрижни.
Свако лето , село или море…
Није било оскудице,
ни натезања.
А данас , другачије.
Млади на уранку,
роштиљ, алкохол, музика.
Старији код куће,
уз кафу,
чувају у себи
оно некадашње