Издвојено

БОРИНИ ДАНИ 2026. – Дани Борисава Боре Благојевића “Бана Моравског”


У селу Супска, општина Ћуприја, 16.5.2026. године одржани су по други пут “БОРИНИ ДАНИ”. Организатор ове манифестције био је Живорад Милетић – Екс председник КК Душан Матић из Ћуприје. Ја сам Љубодраг Обрадовић, члан Удружења песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник сајта www.poezija.rs. Из нашег удружења су ове 2026. године на манифестацији су поред мене били присутни наши чланови и сарадници: Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, др Велибор Лазаревић – сарадник удружења, Првослав Пендић Пенда – члан, Бранко Ћировић Ћиро – члан, Миодраг Глигоријевић Миган –  члан и Мирослав Кркић Пилот. Манифестацији су присуствовали и директорка Народне библиотеке „Душан Матић“ у Ћуприји Љиљана Ђорђевић и Снежана Милојковић дипломирани библиотекар Народне библиотеке „Душан Матић” у Ћуприји, као и Моравка Младеновић – председник КК “Душан Матић” и Звездана Милосављевић члан КК “Душан Матић” и водитељ ове манифестације и други бројни песници из Ћуприје, Крушевца, Ћићевца, Ниша, Јагодине, Ћуприје, Багрдана, Соко Бање и других места. На манифестацији су говорени стихови Боре Благојевића и присутних песника. Било их је по мојој слободној процени више од 50.

Већину фотографија са овог догађаја погледајте при крају овог мог извештаја.

Морам истаћи да је Боривоје Бора Благојевић из Ћуприје био дугогодишњи председник КК Душан Матић из Ћуприје и да је имао изузетну сардању са нашим Удржењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Та сарадња се огледала пре свега на организовању и реализацији бројних манифестација, као што су ” ДУША ТРОМОРАВЉА”, “МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК”, “ПОЕТСКА ПОЗОРНИЦА”, “МАТИЋЕВИ ДАНИ” и бројне промоције књига и часописа у Крушевцу и Ћуприји… Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је у свом часопису ПоезијаСРБ број 23., у знак сећања на великог песника Борисава Бору Благојевића објавило његову целу, до тада не објављењу књигу “ДА СТИХОМ ЦРТАМ ТВОЈЕ ЛИЦЕ”. Овде ћу објавити фотографију корица те књиге, фотографију Борисава Боре Благојевића и 3 песме из те књиге… Као и моју рецензију за ту књигу. /Љубодраг Обрадовић/


Борисав Бора Благојевић…

Настави са читањем “БОРИНИ ДАНИ 2026. – Дани Борисава Боре Благојевића “Бана Моравског””

Издвојено

ПоезијаСРБ & MUSIC

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.

Настави са читањем “ПоезијаСРБ & MUSIC”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Дан заљубљених душа наших; Јована Живковић

Дан заљубљених душа наших   Данас је тај дан, Дан када се заљубљени Шетају држећи се за руке, Данас је тај дан, Када љубав испушта радосне звуке.   Данас се смејеш, Данас све заборављаш, Јер данас је дан, Љубавни…   Данас се љуби, Онако фино и страсно, Данас је срећан и онај што губи, Данас … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

УГАЉ И КРВ – Милица Дрндаревић

Отац је морао попити кафу

То је разумљиво

Али зашто је морао пролити

младу крв дечака који се

случајно нашао у рударском копу.

 

Тако уморан и необријан, црн и неокупан

лупао је главу комадима угља

Сироти дечак ошишан

на кеца

Је плакао тихо, а болно.

 

А отац? Он је потурио белу, гараву шољицу и скупљао крв са детињег чела и образа.

 

Снажно сам ударала оца

песницама и шутирала га у леђа,

грлила дечака,

али моје га руке нису спречиле да умре у мом загрљају.

Отац је морао да попије кафу.

ЧЕКАМ – КОЗИЋ САША

 

Задњих пар дана

покушавам

да напишем нешто.

 

Али не иде.

 

Напишем једну реч

и тако сатима ,

ништа.

 

Покушавао сам

да разговарам сам са собом.

 

Остајао бих

загледан у своју душу

сатима.

 

Будим се

са телефоном у руци.

 

Тишина је тукла

неуморно

по мојим ушима.

 

Непрекидно је зујало.

 

Уплашио сам се ,

себе и својих страхова.

 

У тренуцима

моје тишине

читао сам.

 

Прочитао сам једну мисао:

 

„Када наступи тишина

и када речи занеме,

долази олуја

из саме душе.

 

Спреми се

и чекај тренутак

 

када речи нагрну.“

 

И ево ,

чекам.

 

Надам се.

ПИТАМ СЕ

Коме сад да пишем писма,
Слова на папиру чиста,
Да ли има шарати смисла
Кад неће oтпутовати иста

На адресу Булевара два,
У плавој коверти савијена
Упакована моја љубав сва,
Чврста као гранитна стијена.

Нема коме да полете жеље,
Топле варнице из срца сину,
Узалуд носим Свето Јеванђеље,
Ово безнађе тражи тишину.

Туга ме грли и стеже све јаче,
Шта ће ми ове руке празне?
Ја немам снаге ни да плачем,
Одакле ме стигоше ове казне

Зашто се Бог на мене расрди,
Сви најдражи ме напустише,
Усуд ми без суђења пресуди
И тебе ми у прах претворише

Сабласни путници душеубице,
Да ти писма не могу писати,
Заувјек су се изгубиле голубице,
Зато ће моје риме за тебе дисати.

 

N E P R E B O L

Podadoh se kurvi, zlotvoru i grehu
neprebolu duše,smućenome umu
kroz pomračja hodih u krvavom smehu
noseć crni znamen po trulome drumu

Kad kandila minu pred očima mojim
i pepeo satre svu molitvu staru
ostah sam u mraku da demone zbrojim
nedostojne želje u životnom žaru

Crvi mi u srcu načiniše presto
a gavrani kljuju ostatke od časti
ne prepoznah više ni vreme ni mesto
ni zrno od davno isčeznulih strasti

No još negde tinja pod kamenjem zima
ta poslednja iskra što deli od smrti
taj nemi vapaj pred nebeskim dverima
što me kao čigru u beskraju vrti.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
10.05.2026g.

ЛАМЕНТ НАД КОЧАРИМОМ

                            Перици Марковићу                    

Тамо изнад Кочарима
снијег веје ти на рути,
крв се леди у жилама,
завејени сви су пути.

Газиш жустро у одбрану.
идеш напријед, назад нема
иако ти облак пријети
са свих страна пир ти спрема.

Твоја рука пушком шара
бранећ име малог града.
све док рафал из даљине
не удари, а ти страда.

Паде за част Кочарима,
свога града, земље своје
нек је света крвца врела,
нек су свете руке твоје.

 

БЛУЗ УЛИЦЕ – КОЗИЋ САША

Тишина је обасјала улице

овог вечног града ,

 

Вечног Београда.

 

Плочници мокри од кише

која је падала целу ноћ.

 

Мирис зноја

полако пробија

јутарњу сету

мокрих плочника,

 

буди успомене

преживелих ратника,

скривене у улицама

поплочаним мукама.

 

Ритам уличног блуза

буди успаване.

Радни дан

увелико је почео.

 

Овај град има душу ,

за својом несталом децом

пушта сузу,

 

док свира улични блуз

и  шаље им

поздраве.

 

Вечан је ово град….

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.

                                                       Драгојло Јовић

БРАТСКА ПРИЧА

БРАТСКА ПРИЧА

Два је сина, мајка изњедрила,
и под истим кровом одњивила,
у којем су скупа одрастали,
док нијесу у људе стасали.

Када су се браћа поженила,
једна кућа тијесна им била,
те, не хтјеше скупа живјет` више,
па имање тада под`јелише,
и сопствене куће направише,
јер се тако комотније дише.

Сваки своје слиједи смјернице,
оснивају своје породице,
ал` увијек лијепо се слажу,
један другог у свему помажу,
и све братски, ка` што ваља раде,
а Бог драги и срећа `им даде,
да посједе своје увећају,
и да бројно потомство имају.

Цвату лозе два брата рођена,
за период дугога времена,
успјехе ће велике постићи,
и постати угледни племићи,
па титуле важне добијају,
и сопствене војске оснивају.

Потом своје краљевине праве,
тако двије створише државе,
једна бјеше дивна Рашка плодна,
а друга је Зета благородна.

С душманима стално су се клале,
ал` су једна другу помагале,
и жртве су небројене дале,
да би своје круне сачувале.

Кроз та дуга и тешка времена,
носиле су голема бремена,
да би оне слободу имале,
бранише се од свакоје але,
те су много поднијеле јада,
како тада, тако је и сада,
да се браћо живи у слободи,
та се борба непрекидно води.

Све до данас, Богу драгом хвала,
престо свој је свака одржала,
и сад атар два рођена брата,
голем дио Балкана захвата.

Од Хоргоша до Јадранског мора,
освиће нам слободарска зора,
а што сада, два су ентитета,
то никоме не треба да смета,
у њим` живе два братска народа,
испод капе небескога свода,
исте вјере, ка` и крсне славе,
и ако су засебне државе,
што је наша Црна Гора славна,
ђе је вјера тврда православна,
и предивна земља поносита,
наша братска Србија честита.

Ор`о исти с грбова им маше,
да су вјечне обје земље наше,
и нека нам буде у навици,
братски однос у свакој прилици,
и да Бог нам добре вође даде,
који људски и праведно раде,
да то никад са ума не смећу,
но се вазда као браћа срећу,
руке шире и у лица љубе,
част и образ никад не изгубе,
да с` односи часни и честити,
то ће свима од користи бити,
па што роде ту истину крити,
коју ћу вам јасно предочити,
ми смо браћо, један народ исти.

„У слози расту и мале ствари, а у неслози се и
највеће руше.“
Гај Салустије Крисп

„Државнику је потребан телескоп, а не наочари.“
Публије Валерије Публикола

У Новом Саду, на светог Трифуна 2020 љета Господњег