Издвојено

„Приче из суднице и још по нешто“ – Лидија Бјелица

Драги пријатељи, Због накнадно саопштених техничких и временских ограничења у првобитно договореној сали, промоција књиге „Приче из суднице и још по нешто“ одржаће се у медијатеци ОШ „Јован Поповић“ у Крушевцу. Датум и време остају исти — субота, 10.10.2026. године, у 18.00 часова. /Лидија Бјелица/

.
Настави са читањем “„Приче из суднице и још по нешто“ – Лидија Бјелица”

Издвојено

Дигитални легат „Поезија за сва времена” – Милинко Миле Васиљевић,


Дигитални легат „Поезија за сва времена” Category:Milinko Vasiljević

Милинко Миле Васиљевић, “Novinar i voice-over umetnik” Лозница

Као дугогодишњи новинар, спикер и воице-овер уметник, одлучио je да свој вишедеценијски рад и професионалне аудио-снимке стихова наших највећих песника (Дучића, Ракића, Диса, Шантића…) званично поклони глобалној ризници “Wikimedia Commons pod slobodnom (Creative Commons) licencom”.

Ови аудио-записи сада су потпуно бесплатно и легално доступни ученицима, професорима, културним установама, а посебно слепим и слабовидим особама широм Србије и дијаспоре.

Линк ка аудио-снимцима на Викимедијиној ризници: 

Издвојено

Промоција романа Наде Милосављевић Кети “ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ”

У Белој Сали КЦК у организацији Културног центра Крушевац, одржана је 24.9.2026. године промоција књиге Наде Милосваљевић Кети ” ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ”. Издавач књиге је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. На одлично организованој промоцији у име издавача књиге говорили су председник удружења Милосав Ђукић Ђука и уредник издавачке делатности удружења Љубодраг Обрадовић. О књизи је говорио рецензент проф. др. Миливоје Р. Јовановић. Програм је осмислила и водила ЈеленаЂорђевић. За музички тренутак био је задужен професор виолине Стефан Јовановић. За техничку реализацију програма био је задужен Марко Вишњић, а за фотографије Веркан Гвозденовић и Ђурђија Обрадовић. Видео промоције снимили су Салвиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић.

Нада Милосављевић Кети – Милосав Ђукић Ђука

Тамо где је рођена, ценио се рад и квалитет у вери и понашању. Она је у свет понела ове породичне вредности и смело корачала у живот. Ево је данас на пиједесталу књижевног стваралаштва, једнако успешна   као у животу. Породица је увек уз њу и боље подршке нема.

Уз њу је и наше Удружење Песника Србије – ПоезијаСРБ, које ће овај роман   „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“ предложити за НИН-овунаграду 2026. Читајући „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“, одлагао сам ручак, не би ли што пре стигао догађаје, уживао сам у успеху једног Србина, главног јунака и пролио по коју сузу радосницу. Прочитајте и ви и станите у ред за поштовање. Надо честитам !

  24.09.2026.  Милосав Ђукић Ђука

Љубодраг Обрадовић  – Увек је добро бити издавач добрих књига

Поштовани пријатељи писане речи!

Као уреднику издавачке делатности Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, баш ми је драго што сам у прилици да кажем неколико реченица о Нади Милосављевић Кети, ауторки овог романа, а чланици Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Ми смо поносни на Наду и њена два романа: „ПЛОД“ и „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“ чији смо ми, као удружење, издавачи. Ја сам приликом промоције њеног првог романа „ПЛОД“ рекао: Увек је добро бити издавач добрих књига!

И остајем при томе. Заиста је добро бити издавач добрих књига. Нада за свој роман „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“ каже да он „није само плод маште, већ и апел млађим генерацијама да чувају породичну традицију, блискост и моралне вредности које су у модерном добу почеле да бледе“.

Још ако Нада Милосављевић Кети добије НИН-ову награду за свој други роман, а намеравамо да је предложимо, (што је председник удружења већ рекао) ако и кад објаве конкурс, то ће бити и добра реклама за наше удружење. Наравно ми ту нећемо имати никакве заслуге ни посебан напор – све заслуге и велики труд да напише овако добар роман, припадају искључиво Нади.

И ево још само пар реченица о Нади. Нада поред романа пише и једнако добру поезију за коју је већ добијала награде и признања. Навешћу једну од тих награда „КОНДИР ГОСПОЂЕ ЈЕЛИЦЕ“ – на манифестицији ДУША ТРОМОРАВЉА 2025. године у Ћићевцу. Надине песме су и искомпоноване и могу се чути и у аудио верзији… Мало ли је?

Да! Увек је добро бити издавач добрих књига. И зато у том стилу, за Наду уместо цвећа, мој мали поклон пар стихова из моје песме „ДОБРО ЈЕ БИТИ ДОБАР“

Добро је бити добар
За људе искрити љубав
Чињење зла само јад доноси
И душу право у пакао носи

Добро је имати снове
У сновима је могуће све
Али живот своје путеве оре
У збиљи снови изгоре

Добро је пронаћи “НАДУ”
И излаз кад је густо
Надања сад нам краду
А без илузија све је пусто…

Љубодраг Обрадовић

ЛИЧНО КАО ОПШТЕ – Миливоје Р. Јовановић

Нада Милосављевић излази пред читалачку публику својим другим романом ,,Дукат са женским ликом“, кога је у тематском смислу тешко одредити пошто ова проза инкорпорира најразличитије садржаје од историјских, социјалних, љубавних до мистичних и детективских.

Уосталом роман као жанр нема никаква тематска ограничења, јер свака тема, односно сваки садржај и свака емпирија могу бити стварност модерног романа.

Знајући за те особине савременог романа, отвореног за све изразе аутора, за све његове потребе и све рукавце његове маште, чак до највулгарнијих, Нада Милосављевић се определила за овакав мозаичан садржај који у основи има љубав између мушкарца и жене, љубав коју кроз неколико генерација рађају и руше социјални, сталешки, историјски, социолошки и материјални разлози.

Иако значајно кокетира са историјским личностима и историјским догађајима као што су цар Франц Јозеф, царица Елизабета, први светски рат, Крф и Плава гробница овај роман није историјски, он је исторични, а то значи да ауторка не поштује карактеристике жанра ра историјског романа већ укључује и другачије жанровске особине што ово приповедање чини историчном романескном прозом.

Настави са читањем “Промоција романа Наде Милосављевић Кети “ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ””

Издвојено

ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ 23.9.2026. у 18:00

У Белој сали КЦК у Крушевцу, 23.9.2026. године одржана су ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ за септембар. У оквиру сусретања, у првом делу – представили смо књигу Милосава Ђукића Ђуке “КЛАВИР ОД ПАПИРА”. У другом делу сусретања своју поезију казивали су песници чланови удружења и њихови гости. Наравно био је и музички тренутак када су наступили Иван Ђукић Ђука и Тамара Ристић. Први део програма водила је Даница Гвозденовић, а други Милосав Ђукић Ђука. О књизи су говорили Љубодраг Обрадовић и професор српског језика и књижевности Александра Живадиновић… Поезију из књиге КЛАВИР ОД ПАПИРА говорила је Нада Гајић. Фотографију “КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД”; Првослав Пендић Пенда поклонио  је Милосаву Ђукићу Ђуки. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић… Видео је снимио  Љубодраг Обрадовић

У дргом делу поетског програма своју поезију и друге књижевне радове говорили су песници:Тамара Ристић, Љиљана Тамбурић, Љубиша Живојиновић, Слађана Бундало, Вера Шабаић, Сандра Јовановић, Александар Миладиновић, Снежана Попповић, Миленка Весић, Нада Милосављевић Кети, Олга Раденковић, Љубодраг Обрадовић, Лидија Бјелица, Стефан Кнежевић, Звездана Минић, Милош Ристић, Драгослав Мирковић и Милосав Ђукић Ђука.

Рецензија Љубодраг Обрадовић  – КЛАВИР ОД ПАПИРА, Племените поетске нити које повезују сутон, папирни клавир, моравске таласе и црни шешир у поезији Милосава Ђукића Ђуке…

Пред нама је осма књига аутора Милосава Ђукића из Крушевца КЛАВИР ОД ПАПИРА. Она није само збирка песама, већ истински споменик једној животној доследности – подсетник да се највеће истине не налазе у далеким световима, већ у топлом длану завичаја и песми која, попут Мораве, никада не престаје да тече.
Настави са читањем “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ 23.9.2026. у 18:00”

Издвојено

НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ

Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком!  (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).

/Љубодраг Обрадовић/

Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке  2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com  Погледајте је и преслушајте у две верзије:

на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Dete – Даниела Станојковиќ

Bilo jednom jedno dete, nasmeju se cim se ga sete. Srecno, zdravo, lepo, pravo, cim ga vide, reku majci: Bravo! Ali srecno bilo nije, falilo mu to najmilije. Fali otac, fali majka, shvatilo, da zivot nije bajka. Slomu njemu rano krila, pa mu radost tudja bila. Tudja radost, tudja sreca, al’ milost Boga je najveca. … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

НЕКА ЗНА ТА АНА

Нека зна
та Ана,
којој сам те
олако дала,
каквим златом
царује,
каквим
телом
влада.
И нека зна та Ана
да није било лако
скинути ти име
с усана,
ни додире
спрати с тела,
ни дане љубави
кроз отворени прозор
избацити.
И нек зна
та Ана
на тој страни кревета
где ноћас спава,
да је остала
сва моја узалудна нада.
Нек зна
та рука
што је ноћас
око њеног струка,
како је моја бедра волела,
како је моје тело имала.
И нека зна
та Ана
што ноћас мирно
крај тебе спава,
да сам те научила
како се жена воли до краја.
Нека зна
та жена,
нека зна та Ана,
да сам спустила мач,
предала битку,
зауставила рат.
Али нек зна
та Ана
кад те ноћу пробуди
нека стара туга,
док она мирно
крај тебе спава,
да над том собом
и даље
моје име влада.

S U L T A N

Hoće da mi ruše svu čistotu duše
darivaju blaga i poklone skupe
nude mi po noći razvratne namiguše
mojom dušom žele svoju da iskupe

Zbog poganih ljudi otvara se rana
slušam podle reči što im duša zbori
da sam veći sultan od samog sultana
da njegova vatra u mom srcu gori

Pohotne mi dame šapuću iz tame
golim telom mame bez imalo srama
golišave grudi miluju mi rame
al’ ja čuvam dušu od grešnoga plama

Kad ponoć rasplete svoje crne vlasi
na groblju pod humkom u smiraju dana
neka Bog u meni sve vatre ugasi
da ne budem senka poganog sultana.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
10.10.2026g.

СЛОМЉЕНО СРЦЕ

Нестајем у том јутру плача,
а шта бих ја још знала боље,
искре горке сузе у дну ока,
некад ме искрено неко воље.

Мисли ме воде кроз беспућа
и вјетар разноси бисерне сузе,
остаде изгубљено у даљини
сломљено срце, ко ли га узе?

Није ми жао што све прође
и што се никад вратити неће,
одлазим сама, он ми срце узе
нека је жубор његове среће,

као модре ријеке у освите
кад се буде давне успомене
мелодије дивне из младости
што ће да га прате као сјене.

 

 

 

 

НАДА И ПОБЕДА НАД СОБОМ – КОЗИЋ САША

 

Ако се деси да изгубим себе, пронаћи ћу се у талогу, на дну, прљавог, пијаног, можда и болесног, у души мртвог. Али ћу преживети, устати, победити. Поново ћу умети, хтети и смети. Опет ћу постати човек, вредан себе, своје вере, без права на грешке, са надом на нормалан живот.

А све то захваљујући Њему. Болест ми је дао, не као казну, већ као наду. Када год мислиш да нема помоћи, има наде. Она је тада све што ти треба — и храна, и ваздух, и све. Све што си у животу урадио, урадио си ти. Ако си грешио, ти ћеш одговарати. И само ти. Ако ниси, постоји нада да ћеш изаћи као победник.

Највећи ратови се не воде на видљивим пољима, већ у тишини човекове душе. Када те болест притисне, најтеже је победити сопствени понос. Све у теби вришти да мораш сам, онако како си навикао кроз цео живот. Али највећа ствар коју болестан човек може да уради јесте да победи себе. Права победа дешава се онда када преломиш тај унутрашњи отпор, када победиш сопствену сујету и пружиш руку тражећи помоћ за оно што твоје тело више не може самo.

То није пад и није пораз. То је тренутак када си победио себе да би наставио да живиш. Све док се држиш за ту сламку спаса, нада је жива.

БОС ПО КИШИ – КОЗИЋ САША

 

Док се сунце пење мердевинама на небо, слушам цвркут лептира, рику паука, песму муве. Ја, опчињен, размишљам, ћутим замишљено. Природа је чудо. То ми је за сада у глави. Цврчи. Морам то да избацим из себе. Сунце прегрејава. Киша ће.

Док замишљено срљам улицама, не примећујем крупне капи које полако промичу. Почињем да се смејем. Папуче скидам, стављам их под неки ауто да се не исквасе. Ја, озареног лица, бос газим по врелом асфалту. Киша, која полако прелази у пљусак, обилато га хлади. Почињем да певушим, све јаче и јаче.

Људи око мене се крсте и гледају ме. Чујем како неко рече: „Млад је, штета.“ Осмехујући се, полако идем даље.

K U Š NJ A

Stade razum da se duše gnuša
te mi zorom čudno slovo zbori
da l’ mi šejtan Božju veru kuša
da mi volju nejaku pokori

Crna mis’o kroz nedra mi šeta
a iz tmine nečastivi veli
okani se Gospoda i sveta
nek se grehom duša razveseli

Zar ne znadeš što mi ištu grudi
koji oganj u telu mi gori
da mi Gospod po molitvi sudi
dok mi duša pod krstom se bori

Kad se tmina u mom srcu metne
ja pod krstom svoju dušu sklonim
nek se šejtan od mene odmetne
da se Bogu zanavek priklonim.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
03.10.2026g

Траг у Васељени

Зла коб је судба које се не бојим,
путеви су моји прекривени сјетом,
дуго већ уморне кораке бројим
док лутам овим хладним свијетом.

Умјесто спокоја носе ме немири
мрцваре тијело жељно топлине
и њежности да ми душу смири,
тонем у безнађе дубоке горчине.

Спас ми не долази, само помрчина,
умјесто мјесеца фењера свјетлости,
скрива ми видике и баца тишину
док мени треба искрене њежности,

што се драгоцјена одавно сакрила
и оставила вјечне жали и празнине,
с братовим одласком није више била
његових руку додир као знак близине.

Зато увијек тражим траг у Васељени
загрљај своје најблискије звијезде,
док сјеверњача плови у вјечној сјени
скривене мисли рајском стазом језде.

.

Ања Секулић — НЕКЕ ЈЕСЕНИ СЕ НИКАДА НЕ ВРАТЕ

Оче, јесен је ове године тиша.

Одласком си потврдио
давно јасну чињеницу —
да те нема.

Да ли си преточио прошле дане
у неку другу чашу,
ону из које
не расипаш време?

Ако јеси,
сачувај гутљај
и за мене.

Нешто остане
у вину,
нешто у земљи,
нешто у крви.

А неке јесени
се никада не врате.

 

 

 

ГЛАС РАЗУМА – КОЗИЋ САША

Покушавам да разумем приче

које ми шапуће живот,

у нади да ћу схватити поенту

свега око мене.

 

Док месец плаче,

тражећи репризу сумрака

уроњеног у јутра,

 

сунцем обасјани предели будућности

наше умишљене вечности

тихо роморе,

 

проспуте на тепиху

од златне срме.

 

Док сви очајници спавају,

имитирајући глас разума

који се јавља

у зору заруделог јутра,

 

као песма лептира купусара

која се никада не чује,

 

због мириса сутрашњице

повезаног са мирисом свежег млека,

јутрос помузених светих крава

овога дела васељене,

 

створеног да пати

у тишини својих мисли,

распуштених

на духовну испашу.