Пред Вама су 5 музичке варијанте моје песме “ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ”. Помозите ми да одаберемо најбољу. У анкети испод песама гласајте најбољу!
/Љубодраг Обрадовић/
1. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Chanson theater pop)
2. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Ex-Yu blues chanson)
“ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК
Редовна “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА” Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржана су 21.октобра 2026. године у Културном центру Крушевац у Белој сали у 18:00 сати. Своју поезију су говорили чланови овог удружења и њихови гости. За музички тренутак био је задужен Иван Миладиновић који је отпевао две своје кантауторске композиције уз сопствену пратњу на гитари. У програму су учествовали: Даница Гвозденовић, Мирјана Јовановић, Љубиша Шапоњић, Првослав Пендић Пенда, Нада Милосављевић Кети, Љубиша Живојиновић, Милан Ћурчија,Звездана Минић, Анита Арсић, Иван Миладиновић, Љиљана Тамбурић, Мирослава Смиљанић, Миленка Весић, Снежана Поповић, Марија Чворовић, Милосав Ђукић Ђука је прочитао песму Митра Стожинића, Зоран Дубовац, Драгослав Мирковић, Олга Раденковић, Добринка Почековац, Александар Петровић и Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем ““ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК”
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
СЕТИ СЕ…. – Миладиновић Сандра
СЕТИ СЕ…. Сети се вољених стаза, латица ружа под стопалима, а вихор их носи и шали се свестан својих моћи… Сети се када газиш траву како голица стопала и како као помахнитала расте преко ноћи… Сети се песме боја и јата што виртоузно надлећу, меканог јастука севера, и таласа како се залећу… Сети се магије … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ
Ја немам суза пресахле су одавно,
сјетне очи гледају гори обзорје,
пламеном се баца на наше видике,
да ли је то стварање нове историје
у којој милост у огњу сагоријева,
а пакост се рађа из људске силе,
земљом охоли злотвори проходаше,
док праведници под земљом цвиле
за крстовима што им Свети сијаше,
безбожнички без ралога сломљени.
Мистерија безакоња, урота антихриста
против оних што су сами остављени.
Бијесне псе пујдају да на њих насрћу,
на мој род од данка у крви, Ћеле кула
и вучијих погрома разјарених хорди
пред којима је свака радост потонула,
душа саткана од жада се распрсла
у парампарчад зелену се створила,
дуго смо скупљали ситне комадиће
да би се се без ожиљака поновила.
Док вијековну тугу овај народ носи
не пуштају омчу од крвавих ланца,
хтјели су проћи злослутним корацима
преко Кошара Термопилског кланца.
Камене карауле су штрчале у небо,
смрзнуте заставе се нису вијориле,
пред знамењем су крвници застали
из пркосног камена су искре говориле.
Чували су међу тек стасали младићи,
у самртној тјескоби слеђени су пали,
у одсудној бици што им судба даде,
јунаштвом озарени у снијегу заспали.
У њину славу што је предадоше Богу
нека се сви грешници спасе агоније,
невидљиве руке што им крила веже
и плове у будућност током историје.
СРЕБРНА ЦЕСТА – Оливера Синђелић
СРЕБРНА ЦЕСТА
Сребрном цестом ја пођох у вече,
онога дана кад ми младост мину,
као што стари добри песник рече:
,,Запева млад славуј у смоквиној сјени
и дивље руже тад почеше цвасти,
над врлетном шумом месечина сину
а лиснате горе зачу се тих бруј.”
Што ниси крај мене, хтела бих ти касти
неке драге речи што ћуте у мени?
На смарагдну шуму, гле, пале су звезде,
у крошњама сјајним гугутке се гнезде,
на јеленској стази, нечији остао је след,
провлачи се ветар кроз јавора ред,
док поточић поспан кроз траву жубори,
успаванку тиху певају јавори…
– Сав је живот песма: жмири леден врутак,
– поштуј – сваки дан је дарован тренутак,
јер једном ће вече на долину пасти,
а ти нећеш ником тад имати касти
речи које ћутиш.
Настави са читањем ” СРЕБРНА ЦЕСТА – Оливера Синђелић”
ГОРАК УКУС – КОЗИЋ САША
Горак укус у мојим устима
враћа време проведено у
боци црног вина.
Жар изгубљене, већ добијене битке
боле људе од гуме,
настањене у кући од карата?
Мене враћа у прошлост
која је препуна филозофије
о животу мртвих
после олује модерног доба.
Повучени причом о земљи
препуној среће,
као Елдораду демократије,
створене да верујемо
у немогуће могућности
групе сличне чопору,
Које предводе вође
спремне на све
само да докажу неверним Тома́ма
истину коју одабрани
скривају од њих ,
Мојих снова који буде u мени помрачење мојих идеја
Жедних крви
побуњеног чопора
вредног истине.
МРЕЖА МИСЛИ – КОЗИЋ САША
Бацио сам своје мисли
као рибар своју мрежу,
ловим своја осећања.
Чини ми се да је то узалуд.
Бежим од себе
у нади да ћу пронаћи нешто ново,
неки бесконачни мир,
способан да живим мирно.
Очима својим,
као потоком набујалим,
гледам моје мисли
како руше бране,
од камена направљене.
Цвиле као да ми прете,
замишљене, учмале, хладне,
као године које нису родиле
сељаку глад
и узалудан рад.
Мени ,
проклетство срушених нада.
Њиве суве,
а жедне,
без воде и живота.
Само јако
сунце
и вечна борба
за опстанак.
ISKRA
SIJA IZ OKA ISKRA DUBOKA,
LJUBAV DARUJU DVA ZELENA OKA.
TIŠINA NEMA, GLAS SE NE ČUJE,
SAMO ISKRA ZELENOG OKA
LJUBAV DARUJE.
USNE NEME, REČI TIHUJU, ISKRICE
LJUBAVI IZ OČIJU VRCAJU.
KADA SE VOLI U SNU I NA JAVI,
ISKRA I OKA DOKAZ JE PRAVI.
ISKRA OKA NEŽNA, DUBOKA SANJIVIM
POGLEDOM URANJA U DVA ZELENA OKA.
POGLEDI ČISTI, DUBOKI, BISTRI,
ISKRA IZ OKA, MAGIČNE MISLI.
TREPTAJ TRENUTKA, POGLEDA DVA,
ISKRA IZ OKA, LJUBAV PLANULA.
DVA OKA, ZELENA DUBOKA, KAO
REKA ŠIROKA SVOJOM TOPLINOM
OTVORIŠE VRATA MOG ŽIVOTA.
PRAVO VREME
MIR,
TIŠINA.
ŠUM MORSKIH TALASA.
SPOKOJ.
DUGO ISČEKUVANI DANI SVETLOSTI.
SHVATAM,
RAZUMEM,
BAČEN KAMEN TUGE.
OSMEH,
SREĆA,
RAĐANJE NOVE ZORE.
RUŠENJE KULE, ZIDANJE NOVIH TEMELJA.
SMISAO I SHVATANJE ŽIVOTA.
UVEK JE PRAVO VREME.
SLUTNJA
POGLED TI DALJINOM LUTA,
TEBI PRUŽENA, OSTA,
MOJA PRAZNA RUKA.
NA ČELU UREZANE DUBOKE BORE
SLUTIM, TEŠKE TE MISLI MORE.
TUŽAN OSMEH NA LICU SKRIVAŠ,
ŠTA SE TO S TOBOM ZBIVA?
ĆUTNJA DUGA, NOĆI MRAČNE,
SLUTIM, MOJE REČI NIŠTA NE ZNAČE.
SRCE SE MOJE STEGLO
KAO LASTA MALA,
TUGA TEŠKA NA GRUDI PALA,
NAD SREĆOM MOJOM SE NADVILA.
SLUTIM, OBLAKE CRNE STVARA.
BAT KORAKA KROZ NOĆ SE ČUJE,
TAMA IH OD MENE UDALJUJE,
ODLUČNI, ČVRSTI,
KA NOVOJ ZORI HRLE.
SLUTIM, RAĐANJE NOVOG DANA
DONOSI BURE I OLUJE.
O P S E N A
Nepomično, sama sedela je ćutke
u aleji bašte nekog velikana
dok je vetar šapt’o poslednje trenutke
jednog hladnog,tmurnog,kišovitog dana
Pod granama starim što nebo su krile
gledala je dugo niz staze bez sjaja
dok su senke tiho kraj nje prolazile
otrgnute davno iz Božijeg raja
Htedoh da u miru delimo tišinu
sedoh pored žene promrzlu od kiše
gledala je dugo negde u daljini
od reči mi oči kazivahu više
Tamom noćca crna danak obavija
u aleji tiho vetar grane njiše
ni zvezda na nebu više mi ne sija
ni žene na kraj me nema više.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.10.2026g.
Зато затварам очи
Плашим се, помало стрепим.
Исувише је све лепо да би истинито било.
Као лист на ветру треперим.
Сањам или се то стварно збило.
Ти даде ми крила да могу да полетим.
Како руку пружену сада да пустим?
Кад осмех твој сигурност мени ствара.
И да хоћу понекад не желим да изустим.
А твоја реч мени и гвоздена врата отвара.
Прихваташ све лепо и оно мање.
Зато под руку са тобом и преко прага.
Нећу да обесхрабрим твоје надање.
Пратим дубоких стопа твојих трага.
Зато затварам очи.
Аутор Јасмина Николић.
ЉУБАВ ПОБЕЂУЈЕ – КОЗИЋ САША
Све наше године нестале су
у пламену наше љубави,
у којој смо и ми нестали.
А можда и нисмо.
Можда смо се у сунце претворили,
а можда смо тамо где јесмо,
где желимо бити.
Чекамо да се опет распалимо,
да се родимо.
Чекамо трен, час,
да опет постанемо истина.
Она најлепша,
јединствена,
права,
највећа.
Да свима постане јасно,
без обзира на све ,
ми се волимо.
Без обзира на све
што су хтели,
могли,
знали,
платили.
Опет ће између нас
горети, пуцати…
Али не рат,
већ љубав.
Она ПОБЕЂУЈЕ.
И ми ћемо.