Добродошли!
Ево је прва верзија корица нашег часописа ПоезијаСРБ број 27. који ће ускоро изаћи из штампе. На корицаму су Деспот Стефан Лазаревић – споменик у Крушевцу, и слика Првослава Пендића Пенде. Корице је дизајнирао Зоран Станисављевић по идеји Милосава Ђукића Ђуке – председника удружења и Љубодрага Обрадовића – уредника часописа.
Настави са читањем “Часопис ПоезијаСРБ број 27. ускори излази из штампе!”
Одувек је било добре музике и поезије. Али добре музике и добре поезије на једном месту било је ређе. Изузеци су Арсен Дедић, Ђорђе Балашевић, Ибрица Јусић и други… Сада када се може на Суно Аи наша добра поезија искомпоновати и отпевати, дошло је време када ће се све променити… Добру поезију и музику можете слушати заједно у једној музичкој нумери где је поезија оплемењена музиком на једном месту: https://in.poezija.in.rs/ За сада бесплатно…
1. МИРИС БАГРЕМОВА (Балада) – Љубодраг Обрадовић
Ова моја песма МИРИС БАГРЕМОВА, може се овде чути у четири варијанте (Балада, Шансона, Инди Фолк и Филмски Поп). Прочитајте целу песму до краја и преслушајте све музичке варијанте и помозите ми у коментару испод чланка да се определим. /Љубодраг Обрадовић/
МИРИС БАГРЕМОВА
Као некад, багремови не миришу,
мраз их очистио све.
И моје мисли друкчије се њишу,
ништа више није као пре.
Ја више и не осећам мирисе,
полако тонући у самоћу.
Неки туђинци конце ми мрсе
и долазе у сан ноћу.
Као некад не миришу багремови.
Али јуни је месец липа.
Пораженом остану увек снови,
њега сјај изнутра обасипа.
Испловили смо из луке Кардиф у Велсу, четвртог фебруара, Лета Господњег 1795. на броду „Abercrombie“, боје црног вина, са белим једрима пуним леденог ветра. Дан беше ведар, испратило нас је јато галебова који су дуго кликтали изнад највишег јарбола. Наш капетан Блејк, са титулом ерла, некад заповедник војних бродова, тврд човек, старог кова, стајао је … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
(O zločinu nad Jevrejima. Stihovi posvećeni nevinim palim žrtvama u Izraelu)
Gledaj, nebo, ako te ima, i zanemi:
u pustinjskom pesku,
gde predaka senke vekovima ćute,
čula se pesma radosti
u zanosnom plesu mladosti.
Ali dođoše zlotvori,
vatrom na sve redom zapucali.
Izrael je ponovo krvario
svojom najsvetijom krvlju.
Ona drevna, vekovna tuga,
što je gorela u getima i dimila se iz peći,
ponovo je suzama natopila zemlju.
Kao u dane crnog Vavilona,
kad sinagoge goreše u noći,
opet je jeknulo zvono bez zvona,
i zakukala deca sa Siona,
dozivajući Boga sa nebeskog trona.
To nije bio juriš u zoru ratnu,
u zoru kletu, kad se zulum budi,
gde vitez viteza na megdanu čeka;
kad ratnik na ratnika muški juriš sprema;
to je bio kukavički zločin,
onako s leđa, sa sajlom oko vrata,
kad svemir nemo gleda
kako brat uzalud grli brata…
Kad vrišti rana i crna tišina,
kad plaču devojke pocepanih haljina,
raskrvavljenih kolena.
Čuj krik što kroz oblake ječi,
kao u dane Aušvica i jada,
streljana su deca nevina i mlada.
I reci svima,
neka čuje cela vasiona:
muziku novog Zida plača,
što ga dželat sazda
od jecaja i bola,
od srušenih snova,
da vekovima plače i peva
o nevinima kojih više nema.
Copyright © Saša Milivojev
У мени мојим мислима
Ствара се нови живот
Ништа ново у мојој земљи
Опет смо у раскораку
Времена и простора
Само небом лете кочије пуне
једре и горке медовне
За све ратнике
Што су глупост довеле
Да суди истини, живота и смрти
Зато сви они марширају заједно
Мисле право у легенду
Заглибили су знају они али ћуте
Док птице певају радују се зори
И јутру што руди
Само небом јуре кочије пуне
једре и горке медовине
Пуне глупости
Што су будале испаметовале а паметни прихватили
Тешко земљи
Где будале паметују
Паметни постају будале
https://docs.google.com/forms/d/1c029XS9G_cfZHuc–qdDuaQkGQjcefJh1oYIJ0ZUMtI/edit?chromeless=1
Са радошћу вас обавештавамо да су званично отворене пријаве за нашу прву радионицу “Поезија и вино”! 🥂
Хвала вам што те претходно исказали интересовање и оставили контакт како бисте били обавештени о отварању пријава.
Позивамо вас да нам се придружите у јединственом споју поезије, креативног писања, инспирације и пријатног дружења уз чашу вина.
📍 Место: Сарачева прича, Крушевац
📅 Датум: 20.новембар
🕕 Време : 18-20 часова
🥂 Мотивација:1300.00 дин
Радионицу ће водити Ана Бабић и ја, са жељом да заједно стварамо, размењујемо идеје и уживамо у уметности речи.
Своје место можете резервисати путем горе наведеног лимка
Број места је ограничен, зато вас позивамо да своју пријаву пошаљете на време.
Радујемо се сусрету, инспирацији и заједничком стварању!
Сребрном цестом ја пођох у вече,
онога дана кад ми младост мину,
као што стари добри песник рече:
,,Запева млад славуј у смоквиној сјени
и дивље руже тад почеше цвасти,
над врлетном шумом месечина сину
а лиснате горе зачу се тих бруј.”
Што ниси крај мене, хтела бих ти касти
неке драге речи што ћуте у мени?
На смарагдну шуму, гле, пале су звезде,
у крошњама сјајним гугутке се гнезде,
на јеленској стази, нечији остао је след,
провлачи се ветар кроз јавора ред,
док поточић поспан кроз траву жубори,
успаванку тиху певају јавори…
– Сав је живот песма: жмири леден врутак,
– поштуј – сваки дан је дарован тренутак,
јер једном ће вече на долину пасти,
а ти нећеш ником тад имати касти
речи које ћутиш.
И кад сребрн вео над каштелом сине
звездан танак вео сав од месечине,
кад у житу заспу гнезда дивних шева,
стари ћук под смоквом песму кад запева,
кад се скрије сенка што те свуда прати,
крај прозора стаћеш, ка лугу гледати…
Знаћеш ја сам прошла поред шуме стазом
у сну, ноћас последњи пут прођох –
никад нећу да се вратим…
Ти спокојан буди, покушај, не жали…
Све су ово једном прошли пре нас многи људи,
све су ово многи пре нас опевали,
из ове су чаше многи пре нас пили,
а ми од њих ништа нисмо научили…
Сребрном цестом ја пођох и паде
испред мене лептир, чу се у даљини
мукли тутањ грома, време на трен стаде,
да неко иде за мном, на трен се учини…
Не, ја нећу стати, не желим, не могу,
јер моје је срце давно пришло Богу…
Одавно је ловац прошао кроз жито,
уморан и тужан и сит свог чекања,
у песмама својим ти пронађи скрито,
љубав није лепа само док се сања.
Сребрном цестом коју месец твори
Ја идем све даље, поред мене ходи
невидљиви друг што ништа не збори.
Дрхте попут птица локвањи на води,
свела шума јела на свом језику говори,
црни лабуд тужан по језеру броди,
поток неуморан ка свом ушћу тече,
поспано ковиље и питомо смиље
у сну свом ромори…
О, ја сам хтела теби да се вратим,
само једну реч, једну реч да рече…
Црн гавран бесаник од поноћи шета
по бескрајном пољу златних сунцокрета,
гледа лампе своје како свици пале…
Паучије мреже по грању засјале,
врбине ће маце сад почети цвасти,
и јагоде дивље и млад лесков гај…
У далекој гори бруји худ ловачки рог…
Знам ја, добро знам, свега свесна сам,
од птичареве замке спасао ме Бог,
а анђео чувар мени не да пасти
јер Сребрној цести назире се крај…
© Оливера Синђелић, Шабац
Увод за Медитеранску / Тамбурашку шансону
• Концепт: Класичан, отмен и носталгичан почетак. Главну реч води нежни пијано који свира уводну тему, док му се полако придружују тиха акустична гитара и суптилне виолине које најављују морске мотиве.
• Команда на почетку текста: [Soft nostalgic piano intro, warm acoustic guitar chords, gentle strings swell]
ИЗВОР НЕСРЕТНИ
На плавој пучини прелепа стојиш.
Препрека цветна, блистава сена.
На путу моме мирисе ми ројиш.
О дал си стварна или само пена?
А опет с јутром, још лепша и слађа
Пожуда страсна теби ме носи.
Све дубље и дубље тоне моја лађа,
док твоја младост плови и пркоси.
Настави са читањем “ИЗВОР НЕСРЕТНИ – Првослав Пендић Пенда”
Пронашао сам неки
мени непознат свет
за који нисам знао
да постоји.
Иако је у мени
итекако постојао.
Тек када сам престао
да трчим,
када сам престао да певам,
да мислим,
на крилима маште почео сам да летим.
Високо, много изнад облака.
Доле испод мене
ливада створена од снова,
великих снова.
На којој све можеш,
све знаш.
Ја нисам знао да могу да летим.
Летим.
Да трчим брже од ветра.
Трчим.
Да чујем оно што се не чује,
да видим невидљиво.
Све могу.
Све знам.
А све захваљујући новој
некошеној ливади,
коју тек треба да косимо.
На којој ћу се настанити.
Поезији
1. Etno-rok spektakl (u stilu Bijelog Dugmeta – epski, festivalski, ženski vokal, trube)
2. Moderni etno-pop (u stilu Balkanike/Deep House – mističan, klupski, ženski vokal, frula/violina)
3. Mračni džez (u stilu filmske muzike – spor, emotivan, klavir, čelo, prigušena truba)
Igra Đurđevdanska
Kada poljem zamirisa majsko cveće,
niko joj na put stati ne može i neće,
devojka u cik zore po sreću pohrlila.
Đurđevdansku magiju pokrenula.
Biljčice ove, grančice one, po šumi sve ubrala,
kako bi šarene venčiće veštim prstićima isplela.
Za momka što srcu joj drag, iako veliki je on vrag!
Hoće li skinuti tajno, sa kapija njenih čuveni grab?
Igra đurđevdanska, do prvih zraka sunca potrajala.
Devojka ga ko jako vino opijala, vitkim telom osvajala.
Shvati momče al kasno, da sve bio je prolećni san,
u ruci mu samo za uspomenu osta, đurđevak nasmejan!
Razliva se zemljom crna ljudska zloba
hladni vetri s neba trule kosti ljube
nemrtvi se bude ustaju iz groba
čekajući zvuke anđeoske trube
Dok nad zemljom meses krvcu svoju sipa
nebo tamom krije poslednje mu kapi
a tamo gde beše rascvetana lipa
užasnuta tugom crna zemlja zjapi
Što poljupcem Juda Gospoda izdade
zar za šaku srebra proda svoga Boga
zašto ljud’ma satre ono malo nade
da se plaše zvuka zloglasnoga roga
Dok poslednji plamen sa neba se njiše
nad crnom će zemljom zavladati tama
nestaće u bezdan što puzi i diše
utihnuće pusta, ostavljena,sama.
autor
Jovica N.Ðorđeviċ
31.10.2026g.