Издвојено

НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ

Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком! /Љубодраг Обрадовић/

Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке  2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com  Погледајте је и преслушајте у две верзије:

на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Leta

Izvor si glasovit, nevesto bez glasa, hordama što delaš, starinskoga konca, po sjaju si bleda, izumrla rasa Bogova, u tvari veštičijeg lonca.   Veličane vode, blatnjave i crne, dugokosa neman, okrutnosti čedo, devičanski veo steže oštro trnje, a pod njime blista čelo smrtno bledo.   Napija se tobom sestra jadne sumnje, i kosturi drevni što … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

РУСИЈА – Душан Комазец

Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

Знам ти све “три сестре”, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Исидору, која хрлу Јесењину,
Ермитаж што блиста у златној сјајноћи.

Знам ти белу гарду у врећи без рога,
пуцањ с Ауроре у свитању зора
и “Цркву на крви”, због распетог бога!
Знам за тугу нему скамењног двора.

Знам ти тајге, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што узе вечности раскива!

ТИШИНА – КОЗИЋ САША

Тишина је та која јури

наше јауке душе,

затворене у мехур од живота

настао током свих година

овог нашег турбулентног живота.

 

Јуримо горе-доле

по бескрају мирисних

мисаоних ливада,

док наше лудо време

пише нашу историју.

 

Пише је од свих

свесних,

а богами и несвесних догађаја

који нам се,

кад  тад,

врате на наплату.

 

Хтели ми то

или не.

 

А то понекад боли.

 

Изгубиш дах,

не можеш да дишеш,

губиш се

у раскораку времена и простора.

 

И када изгубиш сваку наду,

када помислиш

да више нема излаза,

 

изненада дође

некакво решење

 

које ти се,

у том тренутку,

учини

као право.

 

Можда и јесте.

 

А можда је

само још

један мехур

у коме живот

наставља да нас

јури.

Biti Nastav(NIKO)M

Nekad gospodin to beše,
u odelu sa kravatom,
svi da budu ko on hteše,
uvažen sa dobrom platom.

Dav’o i tražio znanje,
i packa poneka pala,
to se zvalo vaspitanje,
sva su ga deca slušala.

Roditelji govorili;
“udri kad ne bude znao”,
pa bi kući nastavili,
tamo gde je on stao.

Od Unicefa, Uneska,
stigoše dečija prava,
džabe olovka i sveska,
kad ostane prazna glava.

Da se najavi kad pita,
koji red i koja strana,
šta mora da se pročita,
na kom času i kog dana.

Roditeljima šerujem,
greške, propusti, šta, kako…
“Znate i ja sam iz struke,
napis’o je tačno tako!”

“Privatni profesor kaže,
da treba pet da mu date,
on nas nikada ne laže,
žalićemo se da znate”.

Inspekcija zatim sledi,
trkeljišu se papiri,
izjave svima prosledi,
ćuti, malo se primiri.

Sve piše u zapisniku,
šta ti se na teret stavlja,
i rešenje nastavniku,
“nemoj da ti se ponavlja!”

Rizikuješ kad daš keca,
da te svi ponižavaju,
škola, roditelji, deca,
od tebe svi bolje znaju.

Direktor će da te “štiti”,
“grešio si”, manja plata,
“daj pet, il’ će svašta biti,
znaš ti ko je njegov tata?”

Skrajnut u svakom pogledu,
rob čitavog radnog veka,
na piskaralo te svedu,
bez dostojanstva čoveka.

Od gospode do prosjaka,
nepriznat delom i likom,
od države i prostaka,
još se zoveš nastav(NIKO)M.

Za sve kolege prosvetne radnike i ostale koji shvataju važnost obrazovanja.

НЕСПОКОЈ

На улицама малог града
на Ушћу и мосту старом
вољеше се двоје младих
некад давно, некад давно.

Али сјећање тихо тече,
у сновима их живо прати,
неспокој ће једног дана
прошлу љубав да им врати.

Године су брзо прошле,
Прохујала топла љета,
двоје младих и сад траже
сјај у трави да процвјета.

Жеља грије, чежња топи
тужна срца што се воле,
размрсит ће чвор поноса
Једну грешку да преболе.

ПЕСМЕ 2025. ГОДИНЕ

Поштовани посетиоци, драги песници, 

1. Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одабрао најбоље песме у 2025. години.

Жири је свестан да се све песме које је одабрао Милосав Ђукић Ђука за песме месеца у току 2025. године одличне  и да је ово само субјективни избор овог жирија. Све песме месеца можете прочитати на линку: https://www.poezija.rs/category/a-pesma-godine-2025/

ДАКЛЕ, за Песму 2025. године проглашене су равноправно: “ЗАКЛЕТВА” Мире Ђорђевић и “НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ” Драгојла Јовића.

Мира Ђорђевић

ЗАКЛЕТВА

Једног ми брата узе рат

Старица мајка писнула

Од туге сам се сломила

А ипак нисам вриснула

Једног ми брата узе рат

Отац ми за њим свиснуо

У камен да сам се створила

И тврди камен би вриснуо

Једног ми брата узе рат

Постеља му је  ледина

Остаде ми још један брат

сестрина заклетва једина.

© Мира Ђорђевић

Драгојло Јовић

НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ

Нисам ја брате рођен за слугу
Ја под скутом својим само кријем тугу,
Поглед ми вазда небесима стреми
У вечност правде, димензију другу.

Корени предака досежу дубоко
Мисао слободе лебди баш високо,
Тамо где не лете ни вране ни чавке,
У висине плаве где се вине Соко.

Ко по земљи хода видик му је мали,
Слобода се види летом у висине
Тамо где душе предака нам плове,
Кад су сањајући слободу оствариле снове.

Оставише снове за потомке своје
Да генима предака историју пишу
Кад слободно живе и слободно дишу,
Да речју слобода свој живот запишу.

И да тако буде на век и векове
Да се земља чува ко зеница ока,
Да мајци Србији њена деца кличу
Да предака завет унесу у причу.

Да нам Бог подари слогу браће драге,
Нек нам деца знају шта је родна груда
И да нигде нема боја плавог неба
Ко што ово наше, своју децу гледа.

27.6.2025.
© Драгојло Јовић

ЋУТИМ И ГЛЕДАМ – Даница Рајковић

ЋУТИМ И ГЛЕДАМ

Успела сам да поднесем
и ствари које тешко сам могла.
Био си извор моје снаге
и чувар срца мога.

Спречавао си ме да направим грешку,
оставила сам прошлост по страни.
Разум ми тако говори,
да ми се сан оствари.

Ноћима сам сањала:
И када волиш на далеко,
све што је добро буде близу,
права љубав није тек неко.

Ћутим и гледам звезде,
као да трче по небу плавом.
Месец им тихо шапуће,
баладу помешану са заборавом.

© Даница Рајковић

P O S L E N A S

Kada vreme satre sve tragove naše
i poslednji pomen u tami će sprati
drugi će u piru podizati čaše
neki drugi ljudi nama nepoznati

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
slivaće se reči one pesme naše
niz tišine blage i staze neznane

Drugi će kraj reke dočekati zore
neki drugi ljudi nama nepoznani
slušaće u suton kako srca gore
sanjaće naš sanak nikad dosanjani

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
pevaće još dugo one pesme naše
neke druge duše, nama nepoznane.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
08.08.2026g.

ЗАТВОР – КОЗИЋ САША

Имам понекад осећај

да ме је болест ставила у затвор.

 

Сам себе једем.

То ми је дијагноза.

 

Робијам казну

за коју нисам крив.

 

Моје мисли лутају

непознатим пределима мога мозга,

у нади

да ћу од самога себе побећи,

да ћу макар мало

болести утећи.

 

Побегнем ја,

али ме она стиже.

 

Осетим њену тежину

њену суровост,

њену близину.

 

Ипак знам

да је нада последње

што умире.

 

Али не долази увек.

 

Долази само

онима који јој,

упркос свему,

не престану да се надају.

ГЛУВО КОЛО – КОЗИЋ САША

 

Ноћас

У глуво доба ноћи

пробудише ме

ударци ногу о под.

 

Глуво коло.

 

Пет Крајишника,

љутих момака,

играју коло

 

Моја мајка,

у углу,

мртва плаче.

 

Марамом брише сузе

које боле,

које пеку.

 

Опет нас протерују,

кољу,

убијају,

као и 1941.

 

Мајка је из Цазинске крајине,

рођена Кецман,

из Бужима,

,,Доброг села”

закланог и спаљеног 1941.

 

И онда 1995.

 

Коло игра,

мајка плаче.

 

На календару ,

4. август 2026. године.

 

Тридесет година

од крвавог злочина.

 

Крваве „Олује“.

 

Запамтите:

ми смо као коров.

 

 

Опет ће Срби

играти глуво коло

на својој земљи.