www.poezija.rs

ОЧЕВ ЗАВЕТ

Видиш ли, мали, ове планине што им врхови над маглом вире,
тако ћеш и ти, за које лето, брзо и лако порасти сине…
Од свога оца постаћеш бољи, од мајке лепши, од бора виши,
зато се радуј сунцу што греје, трчи и расти ко клас на киши.

Ја ћу ти дати љубав и ветар да те погура да лакше буде;
Нека ти једра пучином јуре, у свој брод скупи најбоље људе…
Веруј у добро, јер добро лечи, у аманет ти остављам славу,
чувај свој образ, поштење, име и држи увек усправно главу.

Док летиш светом, дома се сети и на праг родне куће тад слети
Погледај горе, врата пољуби, да би ти помогли наши свети,
јер нигде нећеш на свету наћи то што одавде у оку носиш,
што ће ти увек подсетник бити
да имаш чиме да се поносиш.

POD AJATOM

Kada rodna stabla legnu na livadu punu nane
pa sa grana bremenitih krenu muke porođajne…
Kad prokaplju modre voćke u jesenje tople dane
i natope suvu travu pitomine zavičajne…
Tada pođu svi u berbu da se skupi šljivka svaka
savijenih, bolnih leđa, od svanuća pa do mraka.

Za to vreme pod ajatom na red čeka stari kazan
strpljivo se izležava, dok šljivama prođe vrenje,
namontiran i ulickan al još uvek hladan, prazan,
šljivovice mlade žedan iz tabarke kada krene.
Nije dugo to čekanje, možda nekih mesec dana
kada se navrše kace, od prvog do zadnjeg branja.

A onda se razveseli, guta vatru ko aždaja,
dok domaćin željno čeka da potekne prva kapka…
Celu noć se pije “stara” i veselo razgovara
I žaračem usijanim neprestano žar se tapka.
Kada najzad kazan provri, lula počne da se puši,
tad prvenac zacvrkuće ko lekovit melem duši.

Od sreće se sva razigra i rasplače ova sprava,
pa sve više suze toči, čiste kao izvor gorski,
žao mu je što godinu, tužnih dana lenjo spava
čekajući da u jesen probudi se duh seoski.
Da ga poji hladnom vodom i hrani ga slatkim kljukom
onaj što je svaku šljivu skupio sa teškom mukom.

Ljiljana Tamburić