www.poezija.rs

 

Губим се

у шумама прошлости,

 

као да тражим распукле

делове моје страсти,

изгубљене или бачене

у прашину сурове историје

наших смешних живота,

препуних глупости.

 

Раскалашни покрети

наше тренутне стварности

патe,

затворени у кутију прошлости.

 

Ја јуришам,

тражим излаз

у неке боље ситуације,

настале у мојим мислима,

боје неба.

 

Плачем,

силујем стварност,

тражим помоћ од Бога.

 

Бежим у сутра,

иако знам

да ће бити тешко

одбацити окове старих навика,

 

Бојим се,

изгубићу себе

Навиклог на…..

Od drevnog Egipta, Grčke, Rima,
sujeta vladarska osta ista,
večni trag da ostave za njima,
piramide, Partenon il’ bista.

Danas nije bitan samo kamen,
novo vreme i tehnologije,
kroz učionice trajni znamen,
da se vrti s točkom istorije.

Balkanskom raspadu nema kraja,
dok živi mit Titove države,
svak’ svoju istoriju prekraja,
po svecu se i tropari prave.

Sa mikro istorijske distance,
emeritusi uz sumnjiv moral,
na “tih predlog” najviše instance,
smisliše “čitanku nacional”.

Nasleđe za decu sa Balkana,
čvrsto formirano ko plastelin,
različito vidi svaka strana,
ko je kome kad bio vlastelin.

Istoriju pišu “pobednici”,
kroz sujetu interese štite,
istine i znanja pogrebnici,
“historia est magistra vitae”.

 

Остали су само још мириси

који нас враћају

на почетак магије живота

који проживљавамо,

плашећи се пролазности.

 

Као да пловимо кроз

године проведене и проживљене,

на крају замрле

у светлости тек рођеног дана.

 

Где мирис долазеће кише у јесен

буди топле тонове проживљеног,

можда чак и умирућег тона

присутне туге тек рођеног јутра.

 

У мирисима долазеће олује,

попијене на таште душе,

мирне, а свесне

сулуде игре постојања

свега што чини овај живот

лепим, а суморним,

који упорно проживљавамо

кроз мирисе вечности

 

 

Устао сам.

Уморан.

Од чега , не знам.

Имам утисак као да ме је воз прегазио, или је можда терет година.

Сада, кад мало размислим, нисам леп.

Не знам да глумим.

Играо сам фудбал као дете, кошарку никада нисам играо.

Певам када се запијем.

Све у свему , ништа посебно.

Цео свој живот причам. Ни сам не знам колико ме је пута прича увукла у проблем, а много ме је пута и извукла из њега.

Тако да прича и причање играју велику улогу у мом животу.

Не волим да радим.

То је то.

Неко ми је некада рекао, а ко не знам.

Можда сам и сам себи рекао:

„Зашто не би све приче које су неиспричане записао?

Нека их прочитају они који сматрају да вреде.“

Тако да сада не причам.

Пишем.

Има ту нешто…

Ево, и сада пишем.

Ко мисли да вреди прочитати нека чита.

Немам шта друго да кажем.

Идем да кувам кафу

Годинама ја живим овако.

Лети на тераси у колицима,

зими у соби,

на кревету или у столици.

 

Гледам кроз прозор,

снег,  кишу, ветар…

 

Тече време, у неповрат,

годинама уназад.

 

Некада читам, некада пишем…

 

Пишем много,

о свему и свачему,

да не заборавим сва лепа времена,

прошла прохујала некада брзо,

некада полако.

 

Сва та сећања остала су у мени,

чекала тренутак да сазру,

да изађу из мене,

да некоме очи засијају од суза и милине.

Да покушам да лепота нашег живота не оде у заборав

Да га време незакопа