ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
K A N D I L O
Bila si mi samo san,moj najlepši tren
uzvišena patnja mladalsčkih dana
sveta rajska bašta,najlepši cvetak njen
zanavek u srcu nepresušna rana
Bila si umilna ko molitva stara
ko večernji šapat nad usnulom vodom
sveti putir moga božansvenog dara
što večno treperi u duši pod svodom
Bila si mi ljubav, svi nemiri njeni
zazidani stihom u sutonu davnom
uspomena sveta što gori u meni
kandilo što dimi u zamaku tavnom
Kada zgasnu zvezde nad stazama pustim
i vetrovi minu nad dolinom snova
u duši ću ime tvoje ja da spustim
kao jecaj davni sa usnulog krova.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
06.06.2026g.
Saša Milivojev – FABRIKA SAPUNA
Saša Milivojev
FABRIKA SAPUNA
(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)
O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!
Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.
Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.
Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.
Copyright © Saša Milivojev
ДОКЛЕ , БРАЋО ЦРНОГОРЦИ – КОЗИЋ САША
Фаза наших скривених мана
у сваком тренутку живота наступа.
Траје врло кратко.
Врло брзо схватиш да је непотребна
и да би њоме могао повредити
многе себи драге људе.
Само они који то чине
ништа не виде и ништа не чују,
или бар тако кажу.
Лажу.
Тако су и нас браћа издала
и од себе отерала,
као да смо демони из самог пакла,
као да смо ми криви за све,
па и за њихову срамоту.
А ми смо само Срби,
мали, али поносан народ.
Не дамо на себе.
Бранимо се како знамо
и, ако треба, умиремо усправно.
Сада, када је и део
Пресвете Богородице
у Храму Светог Саве,
Србија се клања.
Пробудила се.
Православље нас је створило,
очувало кроз векове,
и у њему налазимо снагу да трајемо.
ЗАБОРАВ
Посвећено Србима из Сарајева
страдалим од 1992 – 1995. године
у „мултиетничком“ Сарајеву
Зашто су бол имена заборавили,
А били сте радост свога града,
Од кад сте вјечним сном уснули
Нико ни да вас помене од тада.
Као да сте сами одлазак бирали
Стазама посутим отетим крином,
У мраку ужаса посрнули и пали,
Сјединјени са вјечном тишином.
Анђели што гледате у Божије лице
У тјескобној смрти невине душе,
Вјеровали сте и сад на дну литице
Док задњи злотворски вјетар пуше
И носи урлике изнад ваших сјени
Забетонираних рајских мученика,
Док Миљацка мутна тече и пјени
Згаснуте очи су клетва невјерника.
Опомена болна за будућа времена
Када се изњедре нова покољења
Да живе и мртве загрли васељена,
Пробуди сјећања мајка Васкрсења.
МОЛИТВА ЗА МИЛОСТ – КОЗИЋ САША
Тражим и молим Бога за милост и опрост над мојом генерацијом, над свима нама блуднима у својој гордости, глупости и слабости. За све оно људско што носимо у себи.
Пред нашим очима страдају људи. Убијају се, прогоне се, понижавају се читави народи, а свет то посматра као да је постало нешто обично. Они који су некада осетили бол и неправду, као да су заборавили своје сузе и своје ране.
Прихватили су улогу судија, заборављајући да једино Бог има право на коначни суд.
Плашим се да ће историја поново тражити свој данак, јер зло које човек посеје увек пронађе пут да му се врати.
А ми?
Стојимо погнутих глава, загледани у екране, у своје мале светове, док се пред нама руше туђи животи. Ћутимо, као да нас се не тиче. Као да смо заборавили шта је зло, а шта добро. Као да смо заборавили сопствене ране и страдања кроз која смо пролазили.
Свакога дана губимо понешто од себе. Истину, достојанство, веру у правду. А они који су заиста одговорни често стоје по страни, далеко од патње коју су помогли да створе, уживајући у моћи док други плаћају цену.
Зато не тражим освету.
Не тражим казну.
Тражим милост.
За жртве, да нађу мир.
За кривце, да пронађу покајање.
За нас, да не изгубимо душу у времену равнодушности.
И молим Бога да нас научи да памтимо своју патњу не да бисмо мрзели друге, већ да бисмо разумели туђи бол.
Милост, Господе, за све
Песма месеца *МАЈ 2026. ***Марија Божовић
МОЈ РАКИТА
Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.
И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.
Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.
Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.
Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.
°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића
Аутор: Марија Божовић
НЕЗНАШ АЛИ СЕ НАДАШ – КОЗИЋ САША
У неким годинама самоћа постаје твоја стварност . Полако те преузима и води ка ништавилу живота где ћеш , хтео или не , наставити да постојиш . Мислиш да је то крај да више ничега нема .
Али године које су прошле и живот који си водио дају наду да није све готово и да се цео круг мора проћи : рођење , младост , живот , смрт и чистилиште .
То је место где живот мора да спозна своју потребу да постоји, овакав какав јесте ; да открије своју сврху и могућност повратка у себе самог .
Када дођу те године , живот ипак иде својим путем даље . А ти ниси уморан , знаш да те тамо негде иза ћошка , можда чека нека награда .
,, ИЗ СТАРИХ ЗАПИСА ‘’
____________________________
(Kr)starenje
Ukrcani na palubu sreće,
u plićak detinjstva nasukani,
uživa se ko što nikad neće,
bezbrižni su i noći i dani.
Kad nas povuku plime mladosti,
nepoznate vode upoznamo,
sa jedrima volje i radosti,
samouvereni da sve znamo.
Sa prvom olujom puberteta,
i brodolomima zrelosti,
krmarimo put odraslog sveta,
na pučini straha i smelosti.
Pramcem želje pravo u talase,
prkosno ka laguni ljubavi,
virova samoće da nas spase,
mirna voda nikog ne udavi.
Настави са читањем “(Kr)starenje”
СВЕТОМ САВИ
Опрости им Свети благородни
Што те грешни поново спаљују,
Младићка тајно од Светога рода,
Отпадници клети неуморно снују
Како да те Растко оклевећу и згаде
пастви што те вијековима слиједи
Од Раса преко Русика до Ватопеда,
О твом монашком животу бесједи,
И српској лаври Светог Хиландара
што са својим старим оцем обнови,
Светим Симеоном који капа миро
Опојног уља небески Мироточиви.
Од владарског си трона побјегао,
Подвижништвом си тијело напајао,
Пречисти у име Бога Оца и Сина
Ваздижући се три прста си спајао.
Босом ногом си се пео на врх Атоса
У даљини гледа Солун и Цариград,
Рајске градове Византијског царства
Из Врта Пресвете Богородице некад.
Обилазио си у пећинама пустињаке,
Носио им дарове с’ Немањића двора,
Био си свјетлост у мраку Еремита,
Насушно чудо са рукама добротвора.
Велики аскета архиепископ постаде
У Манастиру Жичи бјеше хиротонисан.
Вратио си се Саво на извор своме роду,
Твојом руком Велики жупан крунисан.
Тебе и брата на Спасовдан уздигоше
Ти си Богочовјека да служиш изабрао
И његовог оца с небеског пријестоља,
Правовјерство си на Светој Гори убрао,
Својом земљом ходио, вјеру ширио
Номоканон, типике и житија писао
Завађену браћу љубављу си мирио
Миротворче драги, Светитељу Саво.
Сад би да ти руше Храм на Врачару
Зли отпадници од српског коријена,
Али се твој пепео у смарагд претвара
Да га чува чиста апостолска стијена.
ДАНИ ПОЈАСА БОГОРОДИЦЕ – КОЗИЋ САША
Сишла је са небеса
у Србију.
Пробудила Београд.
Редови су велики.
Мир и тишина владају.
Роје се мисли.
Свако носи неку муку,
или тугу.
Али вера остаје велика.
Траже људи излаз,
траже срећу,
неко благостање.
Сви стоје у истом реду.
Влада неки чудан мир,
нека тишина,
неки догађај
који следује
свима нама.
Богородица је својим доласком
донела појас,
а са њим и наду.
Благостање је потребно Србији,
али и вера.
Јер ако имаш веру,
имаш и
себе.
А ако имаш себе,
имаш све.