Добродошли!
.
Настави са читањем “„Приче из суднице и још по нешто“ – Лидија Бјелица”
Дигитални легат „Поезија за сва времена” Category:Milinko Vasiljević
Милинко Миле Васиљевић, “Novinar i voice-over umetnik” Лозница
Као дугогодишњи новинар, спикер и воице-овер уметник, одлучио je да свој вишедеценијски рад и професионалне аудио-снимке стихова наших највећих песника (Дучића, Ракића, Диса, Шантића…) званично поклони глобалној ризници “Wikimedia Commons pod slobodnom (Creative Commons) licencom”.
Ови аудио-записи сада су потпуно бесплатно и легално доступни ученицима, професорима, културним установама, а посебно слепим и слабовидим особама широм Србије и дијаспоре.
Линк ка аудио-снимцима на Викимедијиној ризници:
Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком! (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).
/Љубодраг Обрадовић/
Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке 2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com Погледајте је и преслушајте у две верзије:
на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”
Развесели мене болну ,
Мене јадну развесели,
Додирни ме тако горду,
Свети трен ти са мном дели.
Загрли ме тако грешну,
Анђеоска спусти крила,
Додирни ме као лептир,
Никад гора нисам била.
Понеси ме тако слабу,
Кроз висине и дивљине,
Па нахрани мене гладну,
Пуну патњи и горчине.
Пољуби ме мој анђеле,
Сваком бићу љубав треба,
Иза сваког врха мога,
Један вук ме увек вреба.
Заслепи ме да не видим,
Чемер људске лоше душе,
Бес трепери на мом длану,
Као жито усред суше.
Док лебдим у времену,
или време лебди у мени,
осећам проток енергије
у мојим мртвим ногама.
Жељан било каквог покрета,
зато се молим Богу сваки дан.
Или се Бог моли у мени?
Не знам.
Ваљда тражим чудо
које ће у мени
покренути мене,
да створим новога себе.
Моје „ја“ има велику моћ.
Покреће непокретне,
загледане у самог себе,
не схватајући
да су они то чудо
које чека да се покрене.
То је сама Божија истина.
Велика је.
Исусова молитва:
, Господе Исусе Христе,
Сине Божији,
помилуј ме грешнога”
Нека зна
та Ана,
којој сам те
олако дала,
каквим златом
царује,
каквим
телом
влада.
И нека зна та Ана
да није било лако
скинути ти име
с усана,
ни додире
спрати с тела,
ни дане љубави
кроз отворени прозор
избацити.
И нек зна
та Ана
на тој страни кревета
где ноћас спава,
да је остала
сва моја узалудна нада.
Нек зна
та рука
што је ноћас
око њеног струка,
како је моја бедра волела,
како је моје тело имала.
И нека зна
та Ана
што ноћас мирно
крај тебе спава,
да сам те научила
како се жена воли до краја.
Нека зна
та жена,
нека зна та Ана,
да сам спустила мач,
предала битку,
зауставила рат.
Али нек зна
та Ана
кад те ноћу пробуди
нека стара туга,
док она мирно
крај тебе спава,
да над том собом
и даље
моје име влада.
Hoće da mi ruše svu čistotu duše
darivaju blaga i poklone skupe
nude mi po noći razvratne namiguše
mojom dušom žele svoju da iskupe
Zbog poganih ljudi otvara se rana
slušam podle reči što im duša zbori
da sam veći sultan od samog sultana
da njegova vatra u mom srcu gori
Pohotne mi dame šapuću iz tame
golim telom mame bez imalo srama
golišave grudi miluju mi rame
al’ ja čuvam dušu od grešnoga plama
Kad ponoć rasplete svoje crne vlasi
na groblju pod humkom u smiraju dana
neka Bog u meni sve vatre ugasi
da ne budem senka poganog sultana.
autor
Jovica N.Ðorđeviċ
10.10.2026g.
Нестајем у том јутру плача,
а шта бих ја још знала боље,
искре горке сузе у дну ока,
некад ме искрено неко воље.
Мисли ме воде кроз беспућа
и вјетар разноси бисерне сузе,
остаде изгубљено у даљини
сломљено срце, ко ли га узе?
Није ми жао што све прође
и што се никад вратити неће,
одлазим сама, он ми срце узе
нека је жубор његове среће,
као модре ријеке у освите
кад се буде давне успомене
мелодије дивне из младости
што ће да га прате као сјене.
Ако се деси да изгубим себе, пронаћи ћу се у талогу, на дну, прљавог, пијаног, можда и болесног, у души мртвог. Али ћу преживети, устати, победити. Поново ћу умети, хтети и смети. Опет ћу постати човек, вредан себе, своје вере, без права на грешке, са надом на нормалан живот.
А све то захваљујући Њему. Болест ми је дао, не као казну, већ као наду. Када год мислиш да нема помоћи, има наде. Она је тада све што ти треба — и храна, и ваздух, и све. Све што си у животу урадио, урадио си ти. Ако си грешио, ти ћеш одговарати. И само ти. Ако ниси, постоји нада да ћеш изаћи као победник.
Највећи ратови се не воде на видљивим пољима, већ у тишини човекове душе. Када те болест притисне, најтеже је победити сопствени понос. Све у теби вришти да мораш сам, онако како си навикао кроз цео живот. Али највећа ствар коју болестан човек може да уради јесте да победи себе. Права победа дешава се онда када преломиш тај унутрашњи отпор, када победиш сопствену сујету и пружиш руку тражећи помоћ за оно што твоје тело више не може самo.
То није пад и није пораз. То је тренутак када си победио себе да би наставио да живиш. Све док се држиш за ту сламку спаса, нада је жива.
Док се сунце пење мердевинама на небо, слушам цвркут лептира, рику паука, песму муве. Ја, опчињен, размишљам, ћутим замишљено. Природа је чудо. То ми је за сада у глави. Цврчи. Морам то да избацим из себе. Сунце прегрејава. Киша ће.
Док замишљено срљам улицама, не примећујем крупне капи које полако промичу. Почињем да се смејем. Папуче скидам, стављам их под неки ауто да се не исквасе. Ја, озареног лица, бос газим по врелом асфалту. Киша, која полако прелази у пљусак, обилато га хлади. Почињем да певушим, све јаче и јаче.
Људи око мене се крсте и гледају ме. Чујем како неко рече: „Млад је, штета.“ Осмехујући се, полако идем даље.
Stade razum da se duše gnuša
te mi zorom čudno slovo zbori
da l’ mi šejtan Božju veru kuša
da mi volju nejaku pokori
Crna mis’o kroz nedra mi šeta
a iz tmine nečastivi veli
okani se Gospoda i sveta
nek se grehom duša razveseli
Zar ne znadeš što mi ištu grudi
koji oganj u telu mi gori
da mi Gospod po molitvi sudi
dok mi duša pod krstom se bori
Kad se tmina u mom srcu metne
ja pod krstom svoju dušu sklonim
nek se šejtan od mene odmetne
da se Bogu zanavek priklonim.
autor
Jovica N.Ðorđeviċ
03.10.2026g
Зла коб је судба које се не бојим,
путеви су моји прекривени сјетом,
дуго већ уморне кораке бројим
док лутам овим хладним свијетом.
Умјесто спокоја носе ме немири
мрцваре тијело жељно топлине
и њежности да ми душу смири,
тонем у безнађе дубоке горчине.
Спас ми не долази, само помрчина,
умјесто мјесеца фењера свјетлости,
скрива ми видике и баца тишину
док мени треба искрене њежности,
што се драгоцјена одавно сакрила
и оставила вјечне жали и празнине,
с братовим одласком није више била
његових руку додир као знак близине.
Зато увијек тражим траг у Васељени
загрљај своје најблискије звијезде,
док сјеверњача плови у вјечној сјени
скривене мисли рајском стазом језде.
.