ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
Lepota – Aleksa Stojčić
Kosa plava, ona kao andjeo spava. Oči nebo plave, pravi put su mi pokazale. Ovih dana sve mi je plavo, da me usreći, njoj treba samo malo. Pogled oštar kao mač, neprijatelje lako tera u plač. Njime me osvaja, i nebo sa zemljom spaja, takvoj lepoti nikada nema kraja. Dani i noći, bez nje mi … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
ЗАТВОР – КОЗИЋ САША
Имам понекад осећај
да ме је болест ставила у затвор.
Сам себе једем.
То ми је дијагноза.
Робијам казну
за коју нисам крив.
Моје мисли лутају
непознатим пределима мога мозга,
у нади
да ћу од самога себе побећи,
да ћу макар мало
болести утећи.
Побегнем ја,
али ме она стиже.
Осетим њену тежину
њену суровост,
њену близину.
Ипак знам
да је нада последње
што умире.
Али не долази увек.
Долази само
онима који јој,
упркос свему,
не престану да се надају.
ГЛУВО КОЛО – КОЗИЋ САША
Ноћас
У глуво доба ноћи
пробудише ме
ударци ногу о под.
Глуво коло.
Пет Крајишника,
љутих момака,
играју коло
Моја мајка,
у углу,
мртва плаче.
Марамом брише сузе
које боле,
које пеку.
Опет нас протерују,
кољу,
убијају,
као и 1941.
Мајка је из Цазинске крајине,
рођена Кецман,
из Бужима,
,,Доброг села”
закланог и спаљеног 1941.
И онда 1995.
Коло игра,
мајка плаче.
На календару ,
4. август 2026. године.
Тридесет година
од крвавог злочина.
Крваве „Олује“.
Запамтите:
ми смо као коров.
Опет ће Срби
играти глуво коло
на својој земљи.
ШУМАДИЈСКА РУЖА – Љиљана Тамбурић
ШУМАДИЈСКА РУЖА
Кад се румен са истока, прелије на српска села
преко шума и котлина, преко њива и планина,
кад нестане прва роса са биљака и жбуневља,
кад се дигне са крошања тајанствена магла сива,
тада пољем замирише трновита дивља ружа
и заблиста драги камен-
заносна и дивна Гружа.
Као топло, живо срце, у грудима Шумадије
што га бистра река Гружа својом крвљу вечно поји,
вековима тако куца и никада не престаје
традиција у народу, што нараста, што се роји.
А Гружанско језеро је главна жила куцавица
што над Книћом шири крила к’о велика плава птица.
Са Борачког оштрог Крша пуца поглед на долину,
на питомо, меко гнездо где се частан народ свија,
где чувају етно-куће историју и баштину,
стара јела, обичаје и укусе од ракија.
А из Жуња и Борача домаћини госте зову
да под кровом ћерамиде ту доживе бајку нову.
Питомина ушушкана међ’ храстовим шумарцима,
међ’ стаблима красних букви Гледића и Котленика,
замирише свом лепотом багремовим прапорцима
у пролеће кад јоргован боји платно мозаика.
Само човек што се роди у оваквом завичају
уме срцем да се клања том нестварном земном рају.
Лепотица свих предела, опевана већ сто пута
у делима од сељака што је представише свету;
Живадина који и сад шљивацима зрелим лута
и Добрице, ког због Груже, Бог претвори у поету.
Јер Србија нема лепших слика које космос створи
Као што су Груже моје, хармонија и декори.
Љиљана Тамбурић
NIČIJA NEVESTA – Ljiljana Tamburić
NIČIJA NEVESTA
Jesenja me ophrvala tuga, mirišu mi na pustinju noći…
Mesec mladi k’o da mi se ruga i dosipa pelin toj samoći.
Mali slavuj peva pesmu setnu skriven negde među lišćem žutim,
dal’ će oči, ljubav da mi sretnu, pitala bih ali ipak ćutim.
Zora plava nikako da svane da mi sunce razveseli lice,
jesen nosi kišovite dane i u njima suze patilice.
Oj jeseni po vetru ti šaljem tihu tugu na listu od bresta,
bez ljubavi neću moći dalje, sama sam ti – ničija nevesta.
Ljiljana Tamburić
РУПИЦА
Неког топлог прољећа давног
кад’ вире ситни цвјетићи из траве
и топле кише умивају јутра,
када птице кући повратак славе,
и сунце шаље своје прве зраке,
Сеоски цуретак испод прескакала
водио за ручицу малог брата,
неспретна дјечија ножица мала
хтјела немирно да коракне сама,
омакла се и чворугица на глави,
прољетни почетак носи изазове,
тако се при првом кораку прави.
А кад вријеме прољеће покоси
из росе израсла ножица мала,
збацила дјечије ципелице плаве
и у дубоку војничку чизму стала.
Пребрзо ратна зима остави траг
од снајпера чворугу на глави
и душу што с анђелима плови,
бесмртног војника у крви и слави.
На крају остаје хладноћа дома,
чворуге, братови први кораци,
једана малена рупица на глави,
тако у тиху вјечност одлазе јунаци.
ВРУЋИНА – КОЗИЋ САША
Лежим у кревету,
на леђима,
и гледам у плафон.
Клима лагано зуји.
Напољу је пакао.
Врућина се спустила
као хладна облога
на високу температуру.
Крајичком ока
видим паука.
Плете мрежу.
Игра се са једном мувом.
Гладан је.
Бол у куку
разара ми мозак.
Покушавам да будем миран.
Не иде.
Тешко ми је.
Врућина и бол
затегли су ми нерве.
Паук весело
облеће око муве.
Она се копрца.
Побеже.
Искобеља се
сигурној смрти.
Одлете.
Паук збуњено гледа.
Не верује.
Ја, иако ме
и сама врућина боли,
осећам велико задовољство.
Бол у нози
враћа ме у садашњост.
Врућина
убија мисли
Molitva- Snežana Popović
Molitva
Kad se rodi svako novo dete
Majke, da, Božje majke se sete
I molitve ka njoj neka lete.
O, letele su tako i moje
da čuva Bogomajka i tvoje
srce, tanano, malo i čisto,
jer više mi ništa nije isto
čedo došlo, život mi zablisto!
Rodila se u svitanje belo
Nebo je u naš dom sišlo celo.
Moja ćerka, najlepše imanje!
Osvojiće svet i ništa manje.
Pamtim, barbike je zadiviše,
malu njenu sobu ispuniše.
A tek Koka-Kola vilenjaci
i mnogi drugi liliputanci!
Evo i danas čuvam toga deo
vidim i razvučem osmeh veseo.
Gledam sad hrabro kroz život hoda
Radosti bi sad svetu da doda.
Molim se da kaže druga majka
da je ona i najbolja snajka
i da je život nekad i bajka…
…da će taj smeti, znati i umeti
voleti i nikada joj neodoleti.
Zato!
Kad se svako novo dete rodi
Kad se i nova ljubav zgodi
Kad se i neka briga dogodi
Majke, da, Božje majke se sete
I molitve ka njoj neka lete.
Snežana Popović
ИМАМ ТАТУ – КОЗИЋ САША
Опет сам ноћ
преврнуо наопачке.
Дочекао јутро на сплавовима.
Музика ми заглушила уши,
алкохол ми избија на очи.
Бодрим себе да могу,
ногу пред ногу,
па кући.
Бришем сакоом
асфалт иза себе.
Водимо неку девојку за руку.
Не знам јој ни име.
Већ трећи пут ми говори:
„Добро јутро.“
Опет сам ноћас наручивао
јагоде и шампањац.
Залепила се спонзоруша.
Остављам је код бандере.
Грли ме и љуби.
Мисли да имам пара.
Немам.
Али имам тату.
Песма месеца: ЈУЛ 2026.
ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ
Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде ни хлеб
А пропагирали су једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак да могу да верујем.
***
Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?
***
Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове
***
Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.
***
Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?
***
Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!
Нина Симић
S R D Ž B A
O proklete noći što me navi dave
pa mi kradu spokoj umilan i mio
iz ponora tame smeju mi se glave
dok se oko mene crni užas svio
Memljive me senke kroz hodnike dvore
zarobljena tuga u srcu se krije
dok ledene magle sa grobova zbore
o svemu što beše i što više nije
Sa raspuklog zida osipa se tama
ko prašina s groba bez imena svoga
kroz hodnike puste lebdi avet sama
tražeć mrtve stope izgubljenog Boga
Kad se sruše sene s nebeskoga stoga
i ugasi mesec svoje bledo oko
moliću za oprost Svevišnjega Boga
što u srdžbi na tren poleteh visoko.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
1.08.2026g.