Издвојено

НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ

Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком! /Љубодраг Обрадовић/

Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке  2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com  Погледајте је и преслушајте у две верзије:

на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Nekad nikad

Promijeniću se nekad, jednom kad me ne bude, tad sigurno, nikad prije. Postaću jednom prah možda baš bude noć i mjesec izađe mlad. Neće ostati na zemlji trag nekad će samo zašuštati zvijezde koje nikad ne ostavljaju srebrni trag.

ИСТИНА И ТИШИНА – КОЗИЋ САША

У мојој соби влада мрак

и тишина која пара истину.

 

Шум мога уздаха

делује фрапантно на мозак

који потврђује да звук

ремeти интиму душе

и тела

 

Спојене неспојивим лепком

ноћи и мира

који ударају директно

у мозак спавача.

 

Имитиракјући незаинтересованост за догађаје око себе,

дајући шансу за нестварне идеје,

Изазивајући своје ја

затворено у мислима самог сна

и који долази изненада

из искрене туге

 

Постојећег универзума истине

у сваком од нас

где снови постају јава

наших надања и жеља

Стварне истине наших

умормних живота

ТРАЖИМ ТЕ

Тражим те у сновима,
док се нечујно провлачиш кроз моје мисли,
остављајући траг који се не види,
а ипак остаје
на уснулом срцу
и у измаглици јутра
која са првим светлом полако испари.

Не говориш.
Не појављујеш се.
Само тишина уме да носи
твој неизговорени глас,
онај што дуго одзвања
негде између даха
и успомена.

Пролази време.
Године се смењују
као лишће које ветар однесе,
а ништа се не догађа.
Ништа се не мења,
осим сећања
која полако бледе,
као трагови на води.

Питам се
куда одлази живот
док пролази поред нас,
без погледа,
без додира,
без једног јединог тренутка
који бисмо могли заувек да сачувамо.

Хоће ли нам се једном
смиловати време,
па укрстити путеве
који су се толико дуго мимоилазили?

Да ти још једном
украдем загрљај.
Онај у коме престају питања,
у коме се утишају сви немири,
у коме бих,
бар на трен,
нестала од света
и мирно заспала.

P R A H

Klekoh nad grobnicom svih ljudkijih greha
gde beznađe raste iz trnja i granja
gde usahla suza jača je od smeha
nit uzdaha ima,niti pokajanja

U bezdanu mračnom stara kletva drema
dok okovi teški stežu ove grudi
oproštaja grešnom u večnosti nema
ni ti svetlost neba umrloga budi

Sklupčani u grehu, pokrivljenih lica
poprskanih tela, beživotnog praha
zagrljeni leže žrtva i ubica
bogat grli skute grešnog siromaha

Ja neću sa njima u duboku jamu
gde beznađe mračno večnu kletvu kuva
ostavi mi Bože grešnu dušu samu
da je bleda sena kao tajnu čuva.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
15.08.2026g.

ЗИДНИ САТ – КОЗИЋ САША

У нашу породицу ушао је пре четрдесет година.

Донео га је покојни отац.

Од тада, па све до данашњих дана, радио је непрекидно, без престанка.

Нико никада није сазнао одакле је дошао.

На око леп, браон боје, дрвен, лакиран.

На сваких пола сата оглашавао се једним:

Дооонг.

А читав сат оглашавао је ударцима, бројећи сате.

Отац га је добио на поклон од некога за кога нам никада није рекао ко је.

Много га је волео.

Чистио га је, подмазивао, навијао и уживао у њему.

Отац је умро.

Умро је и сат.

Радио је када је хтео и колико је хтео.

Време од очеве смрти је пролазило.

Млађи син је порастао.

Завршио школу за лабораторијског техничара.

Почео да ради.

А ја сам пао и повредио кук.

Лежим у кревету.

Једног дана дође млађи син и донесе велики телевизор, 55 инча

Хоће да га стави у дневни боравак.

Само ме је питао:

,, Могу ли да скинем зидни сат да окачим телевизор ‘’ ?

Рекао сам да може.

Сат је скинуо са зида и окачио га у моју собу.

Погледао сам га.

Сат мог оца.

Сат који је стао онога дана када је и он отишао.

А сада је поново у мојој соби.

Само још да га поправим

МОЛИТВА И ВАПАЈ

О, Боже гдје си, да ли чујеш
вапај остављеног народа свог,
Погледај како нас у ланце вежу
а нигдје помоћи, ни знака твог.

Превише је цвијећа згажено,
безброј голобрадих младића
на крвавом путу негдје застало,
небројено у лету је пало птића.

Кроз вијекове су шумили јавори
успаванку за покој мученика,
кристалне кише квасиле очи
раширене у страху од силника.

Трепере звјезданом Васељеном
душе рајске сјајем праведника,
из прошлости у садашњост исто,
руке Србосјека, Понтиа крвника

и његових легија, на срцима
оставише печат за будућност,
дуго чекање на ново Васркснуће,
за истријебљене једину могућност

Лако је њима, расте их све више,
нису их водили на стратишта,
под грло им нису стављали нож,
нама вијековни губици и ратишта,

док Цркве цвиле, весело не звоне
За Православље и опстанак голи.
Зато је за нас свака хумка светиња,
зато нас сваки увели цвијет боли.

 

ДОК ЧЕКАМ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

Постао сам он ,

а он је постао ја .

 

Пола сам човек ,

а пола имагинаран лик .

 

Мени није дозвољено ништа ,

а њему све .

 

Иде поред мене ,

све гледа, посматра ,

сваки мој корак ,

сваку моју грешку .

 

Боле ме његове мисли

у сутрашњем сивилу јутра .

 

Чекам

његову похвалу

или казну .

 

Не знам шта да очекујем.

Шта год буде , биће .

 

Добро или зло по мене ,

надам се добру .

 

Зло правио нисам .

Вера ми је јака .

Невоље не очекујем .

 

Добро се добрим враћа ,

тако се и понашам .

 

Уосталом ,

видећемо сутра ,

када дође време

РУСИЈА – Душан Комазец

Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи,
где је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж што блиста у златној самоћи.

Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитању зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…

Знам ти тајге, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!

ТИШИНА – КОЗИЋ САША

Тишина је та која јури

наше јауке душе,

затворене у мехур од живота

настао током свих година

овог нашег турбулентног живота.

 

Јуримо горе-доле

по бескрају мирисних

мисаоних ливада,

док наше лудо време

пише нашу историју.

 

Пише је од свих

свесних,

а богами и несвесних догађаја

који нам се,

кад  тад,

врате на наплату.

 

Хтели ми то

или не.

 

А то понекад боли.

 

Изгубиш дах,

не можеш да дишеш,

губиш се

у раскораку времена и простора.

 

И када изгубиш сваку наду,

када помислиш

да више нема излаза,

 

изненада дође

некакво решење

 

које ти се,

у том тренутку,

учини

као право.

 

Можда и јесте.

 

А можда је

само још

један мехур

у коме живот

наставља да нас

јури.

Biti Nastav(NIKO)M

Nekad gospodin to beše,
u odelu sa kravatom,
svi da budu ko on hteše,
uvažen sa dobrom platom.

Dav’o i tražio znanje,
i packa poneka pala,
to se zvalo vaspitanje,
sva su ga deca slušala.

Roditelji govorili;
“udri kad ne bude znao”,
pa bi kući nastavili,
tamo gde je on stao.

Od Unicefa, Uneska,
stigoše dečija prava,
džabe olovka i sveska,
kad ostane prazna glava.

Da se najavi kad pita,
koji red i koja strana,
šta mora da se pročita,
na kom času i kog dana.

Roditeljima šerujem,
greške, propusti, šta, kako…
“Znate i ja sam iz struke,
napis’o je tačno tako!”

“Privatni profesor kaže,
da treba pet da mu date,
on nas nikada ne laže,
žalićemo se da znate”.

Inspekcija zatim sledi,
trkeljišu se papiri,
izjave svima prosledi,
ćuti, malo se primiri.

Sve piše u zapisniku,
šta ti se na teret stavlja,
i rešenje nastavniku,
“nemoj da ti se ponavlja!”

Rizikuješ kad daš keca,
da te svi ponižavaju,
škola, roditelji, deca,
od tebe svi bolje znaju.

Direktor će da te “štiti”,
“grešio si”, manja plata,
“daj pet, il’ će svašta biti,
znaš ti ko je njegov tata?”

Skrajnut u svakom pogledu,
rob čitavog radnog veka,
na piskaralo te svedu,
bez dostojanstva čoveka.

Od gospode do prosjaka,
nepriznat delom i likom,
od države i prostaka,
još se zoveš nastav(NIKO)M.

Za sve kolege prosvetne radnike i ostale koji shvataju važnost obrazovanja.