Nekad gospodin to beše,
u odelu sa kravatom,
svi da budu ko on hteše,
uvažen sa dobrom platom.
Dav’o i tražio znanje,
i packa poneka pala,
to se zvalo vaspitanje,
sva su ga deca slušala.
Roditelji govorili;
“udri kad ne bude znao”,
pa bi kući nastavili,
tamo gde je on stao.
Od Unicefa, Uneska,
stigoše dečija prava,
džabe olovka i sveska,
kad ostane prazna glava.
Da se najavi kad pita,
koji red i koja strana,
šta mora da se pročita,
na kom času i kog dana.
Roditeljima šerujem,
greške, propusti, šta, kako…
“Znate i ja sam iz struke,
napis’o je tačno tako!”
“Privatni profesor kaže,
da treba pet da mu date,
on nas nikada ne laže,
žalićemo se da znate”.
Inspekcija zatim sledi,
trkeljišu se papiri,
izjave svima prosledi,
ćuti, malo se primiri.
Sve piše u zapisniku,
šta ti se na teret stavlja,
i rešenje nastavniku,
“nemoj da ti se ponavlja!”
Rizikuješ kad daš keca,
da te svi ponižavaju,
škola, roditelji, deca,
od tebe svi bolje znaju.
Direktor će da te “štiti”,
“grešio si”, manja plata,
“daj pet, il’ će svašta biti,
znaš ti ko je njegov tata?”
Skrajnut u svakom pogledu,
rob čitavog radnog veka,
na piskaralo te svedu,
bez dostojanstva čoveka.
Od gospode do prosjaka,
nepriznat delom i likom,
od države i prostaka,
još se zoveš nastav(NIKO)M.
Za sve kolege prosvetne radnike i ostale koji shvataju važnost obrazovanja.
