Пред Вама су 5 музичке варијанте моје песме “ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ”. Помозите ми да одаберемо најбољу. У анкети испод песама гласајте најбољу!
/Љубодраг Обрадовић/
1. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Chanson theater pop)
2. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Ex-Yu blues chanson)
“ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК
Редовна “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА” Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржана су 21.октобра 2026. године у Културном центру Крушевац у Белој сали у 18:00 сати. Своју поезију су говорили чланови овог удружења и њихови гости. За музички тренутак био је задужен Иван Миладиновић који је отпевао две своје кантауторске композиције уз сопствену пратњу на гитари. У програму су учествовали: Даница Гвозденовић, Мирјана Јовановић, Љубиша Шапоњић, Првослав Пендић Пенда, Нада Милосављевић Кети, Љубиша Живојиновић, Милан Ћурчија,Звездана Минић, Анита Арсић, Иван Миладиновић, Љиљана Тамбурић, Мирослава Смиљанић, Миленка Весић, Снежана Поповић, Марија Чворовић, Милосав Ђукић Ђука је прочитао песму Митра Стожинића, Зоран Дубовац, Драгослав Мирковић, Олга Раденковић, Добринка Почековац, Александар Петровић и Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем ““ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК”
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
NECU DUGO – Miladinovic Sandra
NECU DUGO Necu dugo, necu ti smetati, ovog dana cu ti uvojke dodirivati, do besvesti ludo u ljubav verovati, pusti da sanjam, necu preterati…. Ni trena duze ako moze da tu sam… i drugog dana, a proci ce kao tren, igracu valcer potpuno sama, oko stola, vitrine, prozora, kraj tebe… Treceg dana cu te probuditi, … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
Зато затварам очи
Плашим се, помало стрепим.
Исувише је све лепо да би истинито било.
Као лист на ветру треперим.
Сањам или се то стварно збило.
Ти даде ми крила да могу да полетим.
Како руку пружену сада да пустим?
Кад осмех твој сигурност мени ствара.
И да хоћу понекад не желим да изустим.
А твоја реч мени и гвоздена врата отвара.
Прихваташ све лепо и оно мање.
Зато под руку са тобом и преко прага.
Нећу да обесхрабрим твоје надање.
Пратим дубоких стопа твојих трага.
Зато затварам очи.
Аутор Јасмина Николић.
ЉУБАВ ПОБЕЂУЈЕ – КОЗИЋ САША
Све наше године нестале су
у пламену наше љубави,
у којој смо и ми нестали.
А можда и нисмо.
Можда смо се у сунце претворили,
а можда смо тамо где јесмо,
где желимо бити.
Чекамо да се опет распалимо,
да се родимо.
Чекамо трен, час,
да опет постанемо истина.
Она најлепша,
јединствена,
права,
највећа.
Да свима постане јасно,
без обзира на све ,
ми се волимо.
Без обзира на све
што су хтели,
могли,
знали,
платили.
Опет ће између нас
горети, пуцати…
Али не рат,
већ љубав.
Она ПОБЕЂУЈЕ.
И ми ћемо.
ПРОМОЦИЈА ДВЕ КЊИГЕ – Нина Симић
Поводом представљања две књиге: “ТРАГОВИ И ШАПАТИ” и “ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ” Нине Симић 22.10.2026. године у Галерији Милића од Мачве у Крушевцу у 19:00 сати, урађен је и овај видео. Аутор стихова у музици је Нина Симић, а музику је на Суно Аи ископоновао Љубодраг Обрадовић.
ПОСТОЈБИНУ НЕМАМ – КОЗИЋ САША
Постојбину немам
Изнедрила ме дивљина.
Спавао сам по животињским јазбинама.
Храну сам научио да налазим
и да ловим.
Научио сам и да постављам замке.
Светла немам,
имам сунце.
Грејање немам.
Кад ми треба,
ватру ложим.
Воду тражим,
а знам и кишницу
да сакупљам и чувам.
Телефон немам,
ни интернет немам.
То смо имали пре,
пре велике олује.
Живели смо у кућама, становима.
Све смо имали.
Онда дође рат.
Све изгубисмо.
Настави са читањем “ПОСТОЈБИНУ НЕМАМ – КОЗИЋ САША”
QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Đorđević
1. QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Djordjević
2.КАД ТУГА ОСВОЈИ ДУШУ – Латинка Ђорђевић
QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME
Quand la tristesse
envahit doucement l’âme,
Elle éteint la dernière lueur qui brille.
Des vents affamés soufflent à travers le cœur,
Le ciel cache la lumière du jour.
Le regard cherche un espoir caché,
Chaque ombre apporte la peur,
Des belles paroles, il ne reste que poussière.
Les murs se taisent, les heures s’étirent,
L’inquiétude serre le souffle dans la poitrine,
Le silence tend sa main glacée
Essayant d’emporter la dernière frayeur.
Настави са читањем “QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Đorđević”
ТРИНАЕСТ ПУНИМ САДА – Живојин МАнојловић
ТРИНАЕСТ ПУНИМ САДА
Тринаест пуним сада.
Дани цуцли и кашица
Млека из флашица
Колица и љуљашкеке за бебе
Оставих иза себе.
Деда ме свуд водио.
Каже да ме он родио.
Цркве, музеје, галерије,
Догађаје из културе
Са њим обилазила
У Кући Симића бубалазила
Познавала све од реда
Па нам кажу:
Ево иде Анкин деда.
Иста здања посећујем.
Придодала још сам нека
Школа, клавир, спорт и хор
Обавеза још ме чека.
С вршњацима другујем
Парфем, фриз, дискретна шминка
Неки сокић у кафићу
Па ја нисам више клинка.
Тринаест пуним сада…
(C) Живојин Манојловић
Saša Milivojev – POSLEDNJE KRVARENJE MAŠINE
Saša Milivojev
POSLEDNJE KRVARENJE MAŠINE
.
Gledam vas, rođeni u gvožđu i strahu,
kako marširate slepi kroz pepeo i jad!
Vi, čija srca kucaju u strogom taktu,
vi, proračunati kao hladan grad!
Roboti od krvi i mesa.
.
Nevidljiva jeka nad glavama vam viče,
dok vam se ruši taj lažni, gordi svet,
a nijedna suza sa lica da kane,
jer vi ste samo strojevi krenuli u let.
.
Čujte krik zemlje što pod vama jeca,
dok vam kroz vene strašan otrov vri.
Mislili smo da ste ljudi,
a zupčanici su vam duše proždrali.
.
A sad evo časa tog večnog mraka,
kad užareni bljesak para noćni svod,
pucaće pod kožom armatura svaka
i pašće u blato taj izdajnički rod!
.
Jer šta je to srce ako voleti ne zna?
Obična pumpa što u mraku bije?
Bez ljubavi čovek gubi lik,
i postaje samo beznačajni broj.
.
Čuće se samo odjek krša i olupina,
kao grmljavina,
krvariće mašina,
a ljudi i Bog?
.
.
Copyright © Saša Milivojev
OČEV ZAVET – Ljiljana Tamburić
ОЧЕВ ЗАВЕТ
Видиш ли, мали, ове планине што им врхови над маглом вире,
тако ћеш и ти, за које лето, брзо и лако порасти сине…
Од свога оца постаћеш бољи, од мајке лепши, од бора виши,
зато се радуј сунцу што греје, трчи и расти ко клас на киши.
Ја ћу ти дати љубав и ветар да те погура да лакше буде;
Нека ти једра пучином јуре, у свој брод скупи најбоље људе…
Веруј у добро, јер добро лечи, у аманет ти остављам славу,
чувај свој образ, поштење, име и држи увек усправно главу.
Док летиш светом, дома се сети и на праг родне куће тад слети
Погледај горе, врата пољуби, да би ти помогли наши свети,
јер нигде нећеш на свету наћи то што одавде у оку носиш,
што ће ти увек подсетник бити
да имаш чиме да се поносиш.
POD AJATOM – Ljiljana Tamburić
POD AJATOM
Kada rodna stabla legnu na livadu punu nane
pa sa grana bremenitih krenu muke porođajne…
Kad prokaplju modre voćke u jesenje tople dane
i natope suvu travu pitomine zavičajne…
Tada pođu svi u berbu da se skupi šljivka svaka
savijenih, bolnih leđa, od svanuća pa do mraka.
Za to vreme pod ajatom na red čeka stari kazan
strpljivo se izležava, dok šljivama prođe vrenje,
namontiran i ulickan al još uvek hladan, prazan,
šljivovice mlade žedan iz tabarke kada krene.
Nije dugo to čekanje, možda nekih mesec dana
kada se navrše kace, od prvog do zadnjeg branja.
A onda se razveseli, guta vatru ko aždaja,
dok domaćin željno čeka da potekne prva kapka…
Celu noć se pije “stara” i veselo razgovara
I žaračem usijanim neprestano žar se tapka.
Kada najzad kazan provri, lula počne da se puši,
tad prvenac zacvrkuće ko lekovit melem duši.
Od sreće se sva razigra i rasplače ova sprava,
pa sve više suze toči, čiste kao izvor gorski,
žao mu je što godinu, tužnih dana lenjo spava
čekajući da u jesen probudi se duh seoski.
Da ga poji hladnom vodom i hrani ga slatkim kljukom
onaj što je svaku šljivu skupio sa teškom mukom.
Ljiljana Tamburić
ТУГА
У наручју топлом
драга заплакала,
дланове је тугом
драгом покапала.
Затечен у трену
тјешио је њежно,
док су сузе текле
тихо, неизбјежно.
Сунчеве је пјега
на образу јој стала,
отета од туге
драга је заспала.