Пјесма посвећена звјерски умореном
Кристиану Јосипу Перишу
Пробуди се Господе из небеског сна,
погледај сањивим очима планету
у шта се претворила, проклети свијет
који краде мирис и багрему и цвијету
и ваља се у блату зла и неморала,
погледај зарасле путеве и стазе,
овај страшни пораз људскога ума,
рашири своје очи што прате и пазе
и окрени се праведницима који моле
за спас тијела свезаног за кревет мрака,
јер убице ломише невином младићу
груди и ребра, а од тебе ни откуд знака.
Како си Пречисти могао преспавати
јастук смрти који мирно узима душе,
што ниси пламом и ватром спалио
руке „Анђела смрти“ које чедне гуше.
Свеприсутни видиш ли да крваримо,
и да нам демонски лик узима част.
Док Свецима испраћамо мученика
чистима се у лице смије горд и ташт.
О, Свевишњи прими у своје окриље
паћено људско биће, несуђеног оца,
осам минута страдања његовог ће
оставити печат зла бешчасног творца.
Спали врелим огњем охолог Луцифера,
да страва утихне пред твојим лицем,
и нечастиви заувијек изгори и згасне
пред ликом Периша, Предрага и Милице.