Пред Вама су 5 музичке варијанте моје песме “ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ”. Помозите ми да одаберемо најбољу. У анкети испод песама гласајте најбољу!
/Љубодраг Обрадовић/
1. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Chanson theater pop)
2. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Ex-Yu blues chanson)
“ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК
Редовна “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА” Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржана су 21.октобра 2026. године у Културном центру Крушевац у Белој сали у 18:00 сати. Своју поезију су говорили чланови овог удружења и њихови гости. За музички тренутак био је задужен Иван Миладиновић који је отпевао две своје кантауторске композиције уз сопствену пратњу на гитари. У програму су учествовали: Даница Гвозденовић, Мирјана Јовановић, Љубиша Шапоњић, Првослав Пендић Пенда, Нада Милосављевић Кети, Љубиша Живојиновић, Милан Ћурчија,Звездана Минић, Анита Арсић, Иван Миладиновић, Љиљана Тамбурић, Мирослава Смиљанић, Миленка Весић, Снежана Поповић, Марија Чворовић, Милосав Ђукић Ђука је прочитао песму Митра Стожинића, Зоран Дубовац, Драгослав Мирковић, Олга Раденковић, Добринка Почековац, Александар Петровић и Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем ““ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК”
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
Dok noć na jastuku drema
Dok noć na jastuku drema Dok noć na jastuku drema, oblak me nosi ko na ćilimu, čežnja me uspavljuje, mekano, tiho mi peva uspavanku tuge. Zvezde, mesečeve sluge, gase polako svoje boje, snovi se magični svemirom roje iz jednog treptaja, iz jednog magičnog sna. Da izneveruješ — izsanjaću tebe baš ja. Noć glasno plače, noćni … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
ISKRA
SIJA IZ OKA ISKRA DUBOKA,
LJUBAV DARUJU DVA ZELENA OKA.
TIŠINA NEMA, GLAS SE NE ČUJE,
SAMO ISKRA ZELENOG OKA
LJUBAV DARUJE.
USNE NEME, REČI TIHUJU, ISKRICE
LJUBAVI IZ OČIJU VRCAJU.
KADA SE VOLI U SNU I NA JAVI,
ISKRA I OKA DOKAZ JE PRAVI.
ISKRA OKA NEŽNA, DUBOKA SANJIVIM
POGLEDOM URANJA U DVA ZELENA OKA.
POGLEDI ČISTI, DUBOKI, BISTRI,
ISKRA IZ OKA, MAGIČNE MISLI.
TREPTAJ TRENUTKA, POGLEDA DVA,
ISKRA IZ OKA, LJUBAV PLANULA.
DVA OKA, ZELENA DUBOKA, KAO
REKA ŠIROKA SVOJOM TOPLINOM
OTVORIŠE VRATA MOG ŽIVOTA.
PRAVO VREME
MIR,
TIŠINA.
ŠUM MORSKIH TALASA.
SPOKOJ.
DUGO ISČEKUVANI DANI SVETLOSTI.
SHVATAM,
RAZUMEM,
BAČEN KAMEN TUGE.
OSMEH,
SREĆA,
RAĐANJE NOVE ZORE.
RUŠENJE KULE, ZIDANJE NOVIH TEMELJA.
SMISAO I SHVATANJE ŽIVOTA.
UVEK JE PRAVO VREME.
SLUTNJA
POGLED TI DALJINOM LUTA,
TEBI PRUŽENA, OSTA,
MOJA PRAZNA RUKA.
NA ČELU UREZANE DUBOKE BORE
SLUTIM, TEŠKE TE MISLI MORE.
TUŽAN OSMEH NA LICU SKRIVAŠ,
ŠTA SE TO S TOBOM ZBIVA?
ĆUTNJA DUGA, NOĆI MRAČNE,
SLUTIM, MOJE REČI NIŠTA NE ZNAČE.
SRCE SE MOJE STEGLO
KAO LASTA MALA,
TUGA TEŠKA NA GRUDI PALA,
NAD SREĆOM MOJOM SE NADVILA.
SLUTIM, OBLAKE CRNE STVARA.
BAT KORAKA KROZ NOĆ SE ČUJE,
TAMA IH OD MENE UDALJUJE,
ODLUČNI, ČVRSTI,
KA NOVOJ ZORI HRLE.
SLUTIM, RAĐANJE NOVOG DANA
DONOSI BURE I OLUJE.
O P S E N A
Nepomično, sama sedela je ćutke
u aleji bašte nekog velikana
dok je vetar šapt’o poslednje trenutke
jednog hladnog,tmurnog,kišovitog dana
Pod granama starim što nebo su krile
gledala je dugo niz staze bez sjaja
dok su senke tiho kraj nje prolazile
otrgnute davno iz Božijeg raja
Htedoh da u miru delimo tišinu
sedoh pored žene promrzlu od kiše
gledala je dugo negde u daljini
od reči mi oči kazivahu više
Tamom noćca crna danak obavija
u aleji tiho vetar grane njiše
ni zvezda na nebu više mi ne sija
ni žene na kraj me nema više.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.10.2026g.
Зато затварам очи
Плашим се, помало стрепим.
Исувише је све лепо да би истинито било.
Као лист на ветру треперим.
Сањам или се то стварно збило.
Ти даде ми крила да могу да полетим.
Како руку пружену сада да пустим?
Кад осмех твој сигурност мени ствара.
И да хоћу понекад не желим да изустим.
А твоја реч мени и гвоздена врата отвара.
Прихваташ све лепо и оно мање.
Зато под руку са тобом и преко прага.
Нећу да обесхрабрим твоје надање.
Пратим дубоких стопа твојих трага.
Зато затварам очи.
Аутор Јасмина Николић.
ЉУБАВ ПОБЕЂУЈЕ – КОЗИЋ САША
Све наше године нестале су
у пламену наше љубави,
у којој смо и ми нестали.
А можда и нисмо.
Можда смо се у сунце претворили,
а можда смо тамо где јесмо,
где желимо бити.
Чекамо да се опет распалимо,
да се родимо.
Чекамо трен, час,
да опет постанемо истина.
Она најлепша,
јединствена,
права,
највећа.
Да свима постане јасно,
без обзира на све ,
ми се волимо.
Без обзира на све
што су хтели,
могли,
знали,
платили.
Опет ће између нас
горети, пуцати…
Али не рат,
већ љубав.
Она ПОБЕЂУЈЕ.
И ми ћемо.
ПРОМОЦИЈА ДВЕ КЊИГЕ – Нина Симић
Поводом представљања две књиге: “ТРАГОВИ И ШАПАТИ” и “ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ” Нине Симић 22.10.2026. године у Галерији Милића од Мачве у Крушевцу у 19:00 сати, урађен је и овај видео. Аутор стихова у музици је Нина Симић, а музику је на Суно Аи ископоновао Љубодраг Обрадовић.
ПОСТОЈБИНУ НЕМАМ – КОЗИЋ САША
Постојбину немам
Изнедрила ме дивљина.
Спавао сам по животињским јазбинама.
Храну сам научио да налазим
и да ловим.
Научио сам и да постављам замке.
Светла немам,
имам сунце.
Грејање немам.
Кад ми треба,
ватру ложим.
Воду тражим,
а знам и кишницу
да сакупљам и чувам.
Телефон немам,
ни интернет немам.
То смо имали пре,
пре велике олује.
Живели смо у кућама, становима.
Све смо имали.
Онда дође рат.
Све изгубисмо.
Настави са читањем “ПОСТОЈБИНУ НЕМАМ – КОЗИЋ САША”
QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Đorđević
1. QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Djordjević
2.КАД ТУГА ОСВОЈИ ДУШУ – Латинка Ђорђевић
QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME
Quand la tristesse
envahit doucement l’âme,
Elle éteint la dernière lueur qui brille.
Des vents affamés soufflent à travers le cœur,
Le ciel cache la lumière du jour.
Le regard cherche un espoir caché,
Chaque ombre apporte la peur,
Des belles paroles, il ne reste que poussière.
Les murs se taisent, les heures s’étirent,
L’inquiétude serre le souffle dans la poitrine,
Le silence tend sa main glacée
Essayant d’emporter la dernière frayeur.
Настави са читањем “QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Đorđević”
ТРИНАЕСТ ПУНИМ САДА – Живојин МАнојловић
ТРИНАЕСТ ПУНИМ САДА
Тринаест пуним сада.
Дани цуцли и кашица
Млека из флашица
Колица и љуљашкеке за бебе
Оставих иза себе.
Деда ме свуд водио.
Каже да ме он родио.
Цркве, музеје, галерије,
Догађаје из културе
Са њим обилазила
У Кући Симића бубалазила
Познавала све од реда
Па нам кажу:
Ево иде Анкин деда.
Иста здања посећујем.
Придодала још сам нека
Школа, клавир, спорт и хор
Обавеза још ме чека.
С вршњацима другујем
Парфем, фриз, дискретна шминка
Неки сокић у кафићу
Па ја нисам више клинка.
Тринаест пуним сада…
(C) Живојин Манојловић