www.poezija.rs

Изгледа да смо сви

у једном тренутку

путници кроз време.

Рођени смо у прошлости,

живимо садашњост,

а будућност ,

будућност је наша садашњост

коју покушавамо да схватимо, али…

Живимо садашњост

у ствари, будућност.

Рођени смо у прошлости,

само нам фали тренутак

који представља садашњост.

Нема га. Не постоји.

Постоји само време

у коме живимо,

у коме све што знамо

нестаје пред нашим очима.

Свесни да то није,

нити може бити крај

какав прижељкујемо.

Једноставно ,

то је време када наш живот

постаје само време

проведено у овом такозваном

садашњем животу.

Само они који разумеју,

живе време како треба.

^{Ноћи пролазе,}

^{ја неспавам.}

^{А ниједне песме у мислима.}

^{Нема немира,}

^{а ни мира.}

^{Нема речи,}

^{ни оне старе ватре у глави.}

^{Само тишина.}

^{А тишина ме плаши,}

^{зато што ћути}

^{као празна улица}

^{у коју се више нико}

^{не свраћа.}

^{У коју нико не долази.}

^{Уличне светиљке само горе.}

^{Ветар пролазности дува.}

^{Време као да је стало.}

^{Само још по која буба}  

^{мислима мили,}

^{пркоси пролазности времена,}

^{најављујући}

^{његову громку тишину.}

Samo uzavrela žurba i gungula,
bujica što nosi bezimena lica,
ni gram empatije unutar rasula,
bezoblična masa u sivilu ulica.

Da li je vreme postalo novo,
ili sam ja ipak postao star,
ljudskost izumire, ubi je “ovo”,
kad bih mu ime saznao bar.

“Dobar dan” postade kuriozitet,
“Hvala” tek izlizana fraza,
novac je jedini identitet,
ka vrhu utabana staza.

Osionost i beskrupuloznost,
bahato manifestuju silu,
kulturu skrhala anksioznost,
dok kič simbolizuje idilu.

Osmeh u prolazu, nepoznatom,
postade izazivački gest,
ljudi se ne vole srcem već platom,
tek “homo homini lupus est”.

Gordost i čast u sebi nosim,
sa tom golgotom živeću dovek,
pokleći neću – pre ću da prosim,
jer “homo sapiens” ne znači Čovek.

Nevažno, ljudi, stvari, imena,
sve je to roba, nešto što košta,
iako svima nam već visi cena,
moj duh se još uvek ne stropošta.

Iz zbirke: “Pod ožiljcima vremena”

Deki Nijeneki

Фаза наших скривених мана

у сваком тренутку живота наступа.

Траје врло кратко.

Врло брзо схватиш да је непотребна

и да би њоме могао повредити

многе себи драге људе.

Само они који то чине

ништа не виде и ништа не чују,

или бар тако кажу.

Лажу.

Тако су и нас браћа издала

и од себе отерала,

као да смо демони из самог пакла,

као да смо ми криви за све,

па и за њихову срамоту.

А ми смо само Срби,

мали, али поносан народ.

Не дамо на себе.

Бранимо се како знамо

и, ако треба, умиремо усправно.

Сада, када је и део

Пресвете Богородице

у Храму Светог Саве,

Србија се клања.

Пробудила се.

Православље нас је створило,

очувало кроз векове,

и у њему налазимо снагу да трајемо.