www.poezija.rs

Ноћу лутам сновима,

тражим успомене живота.

Прелазим нивое као у некој игрици,

трошећи своје животе,

надајући се било каквој победи.

 

Тренутку када ћу дочекати смирај лутања,

надам се да ће брзо доћи,

јер умор ме савладава.

 

Снови постају претешки,

живот узима свој данак,

а у сновима је све лако,

пролази брзо.

 

У животу

један трен представља све.

 

Оно чему смо се надаш

постаје истина

која убија стварност,

али стварност на крају

ипак исплива на површину

и постаје тежња.

Ни сам не знам

како су ти догађаји

брзо ушли и прошли кроз мене,

 

Кроз мој живот ,

као врућ нож кроз путер.

 

Све око мене пролазило је

као филмска трака,

успорено, са сенкама

које остају као доказ

да се живело брзо.

 

Или ми се чини

 

Све је као неки филм

који је почињао пре свитања

и трајао дуго после сутoна,

пун ноћних мириса,

љубави, вина и уздаха

натопљених тугом.

 

Обично са плакањем

У кaраванима одлазе браћа
Тек покоји је у сузама
У крпама путују ка измаштаном сутра
Верујући да их стрпљиво чека

За кором хлеба или комадом лососа
У караванима одлазе наши
И знамо да је заувек
Иако су обећавали и убеђивали се
Домовина нас чека домовини ћемо се вратити

 

Рат ће, мили мој
Велики театар остаће празан
И лабудови ће плесати за себе

Неуким младићима даће пушке у руке
Молећи се још једино Богу
Да не пуцају сами у себе

Пролиће се реке крви на исток и запад
У борби за живот клицаће помахнитали
У напад у напад!

Све је неумитно и све се одавно зна
Да нас спасем – не могу, да плачем – не умем
Научићу да не осећам док стојим у строју
и грабежљиво ми отимају све што волим

Рат ће, мили, спреми се
Одабери страну, постави страже
Опаши срце зидинама и не труди се да освестиш масу
Давно смо, давно у греху огрезли. 

Седела сам тако
У ра(д)но јутро
Пила кратку кафу
Пробуди ме, пробуди ме
Јутјуб је свирао и
Ај ај ај Пуерто Рико
Нема више уличних свирача
Техника је прогутала таленте
Лимунада се греје, кафа се хлади
Ништа не иде како бих желела
Али иде својим током
Поштујем законе природе
Хитро пијем напитке
Да их безукус и бљутавост не одузму
Снег киша и град
А кажу април је
Биће опет пролеће
Биће опет пролеће

Живот ми се уназадио

Све што сам доживео

и преживео,

поново живим

у својим сећањима.

 

Долазе ми ноћу.

Сав бол

и све сузе једнога живота

поново марширају заједно.

 

Живим већ једном

проживљен живот,

све испочетка.

 

Свега се сећам.

Сваког Божјег тренутка.

Сваке своје грешке,

сваког свога греха,

био он ненамеран

или свесно учињен.

 

Сваки тренутак истине,

у греху и сумњи,

постаје моја ноћна мора.

 

И увек исто питање:

 

Да ли је требало?

Да ли сам морао тако?

 

А на крају ноћи,

када утихне и последња мисао,

остаје једно,

неизбежно питање:

 

Хоће ли ми неко опростити