Издвојено

НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ

Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком!  (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).

/Љубодраг Обрадовић/

Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке  2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com  Погледајте је и преслушајте у две верзије:

на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Анђелија Н. Петровић~поезија за децу

ИВАНОВА ЗАКЛЕТВА Пише Иван причицу о својој драгој мами, мало пише па избрише као да се срами. Тема: Шта је мени мама и сваком детету, требало би да је биће најдраже на свету. Шта је мени, моја мама него верна другарица, сигурно да није само добра, куварица. Неки кажу, права дама, а ја кажем: смешно … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

ГУБИМ СЕ- КОЗИЋ САША

 

Губим се

у шумама прошлости,

 

као да тражим распукле

делове моје страсти,

изгубљене или бачене

у прашину сурове историје

наших смешних живота,

препуних глупости.

 

Раскалашни покрети

наше тренутне стварности

патe,

затворени у кутију прошлости.

 

Ја јуришам,

тражим излаз

у неке боље ситуације,

настале у мојим мислима,

боје неба.

 

Плачем,

силујем стварност,

тражим помоћ од Бога.

 

Бежим у сутра,

иако знам

да ће бити тешко

одбацити окове старих навика,

 

Бојим се,

изгубићу себе

Навиклог на…..

U srcu Alhambre- Snežana Popović

U srcu Alhambre

U srcu Alhambre,                                                                                           
gde sunce zlatom zlati.
dok zvezde na nebu tkaju
mapu zlatnih niti.
Od lepote vrtova njenih
oči site, srce će mi stati.

Kad sunce zarumeni
nad obalom Malage,
gde zlatni pesak sja,
talasi mi šapću priču
o flamenco igri i gitari
što zvukom srce osvaja.

Granada spava,
dok Alhambra bdije.
Njene kule crvene,
s mesečinom plešu.
U srcu Andaluzije,
večnost se krije.

Španiju i more njeno
vazda nosim u sebi,
tamo je srce
koje nikada ne stari,
već živi u radosti
i ritmu kastanjeta.

Svaka kap u sebi nosi
ukus gorke narandže
miris ruže i sneno šaptanje
što srce mi dotače.
Alhambra piše o fontanama priče,
Beše to davno carevanje.

Snežana Popović

Bitange iz nacionalne čitanke

Od drevnog Egipta, Grčke, Rima,
sujeta vladarska osta ista,
večni trag da ostave za njima,
piramide, Partenon il’ bista.

Danas nije bitan samo kamen,
novo vreme i tehnologije,
kroz učionice trajni znamen,
da se vrti s točkom istorije.

Balkanskom raspadu nema kraja,
dok živi mit Titove države,
svak’ svoju istoriju prekraja,
po svecu se i tropari prave.

Sa mikro istorijske distance,
emeritusi uz sumnjiv moral,
na “tih predlog” najviše instance,
smisliše “čitanku nacional”.

Nasleđe za decu sa Balkana,
čvrsto formirano ko plastelin,
različito vidi svaka strana,
ko je kome kad bio vlastelin.

Istoriju pišu “pobednici”,
kroz sujetu interese štite,
istine i znanja pogrebnici,
“historia est magistra vitae”.

T R A G

Kada tuga prhne, iskaplje iz oka
pa se spomen slije niz usahlo lice
ureže se rana teška i duboka
što me kao mačem seče nemilice

A kad noć nad dušom razastre tišinu
i poslednja zvezda za oblakom sine
čujem stare stope negde u daljinu
čekam da mi prošlost kraj pendžera mine

Da se nežno spusti na uzglavlje meko
kao tiha sena što mi dušu prati
da na srce sleti što beše daleko
da te u moj život samo na tren vrati

Dok se jutro rađa iza crnih gora
i poslednji sanak u tišini mine
još ću dugo slušat’ šapat starih zora
da mi tvoje ime dođe iz daljine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
19.09.2026g.

МИРИСИ ВЕЧНОСТИ- КОЗИЋ САША

 

Остали су само још мириси

који нас враћају

на почетак магије живота

који проживљавамо,

плашећи се пролазности.

 

Као да пловимо кроз

године проведене и проживљене,

на крају замрле

у светлости тек рођеног дана.

 

Где мирис долазеће кише у јесен

буди топле тонове проживљеног,

можда чак и умирућег тона

присутне туге тек рођеног јутра.

 

У мирисима долазеће олује,

попијене на таште душе,

мирне, а свесне

сулуде игре постојања

свега што чини овај живот

лепим, а суморним,

који упорно проживљавамо

кроз мирисе вечности

 

 

Немој-Здравка Пап

Немој да се жалиш,
Бог све чује
и кад ћутиш,
он те разуме.

Попни се на прсте,
испружи руке,
помоли се тихо
из дубине душе.

Што те боли
њему предај
што те радује
са њим дели.

Живот час спушта,
час подиже,
али те никад
самог не оставља.

Немој да се љутиш
кад не разумеш,
сваки корак
има свој разлог.

Што из срца даш,
то ти се врати:
мир, светлост
и благослов.

ПРИЧАМ И ПИШЕМ – КОЗИЋ САША

Устао сам.

Уморан.

Од чега , не знам.

Имам утисак као да ме је воз прегазио, или је можда терет година.

Сада, кад мало размислим, нисам леп.

Не знам да глумим.

Играо сам фудбал као дете, кошарку никада нисам играо.

Певам када се запијем.

Све у свему , ништа посебно.

Цео свој живот причам. Ни сам не знам колико ме је пута прича увукла у проблем, а много ме је пута и извукла из њега.

Тако да прича и причање играју велику улогу у мом животу.

Не волим да радим.

То је то.

Неко ми је некада рекао, а ко не знам.

Можда сам и сам себи рекао:

„Зашто не би све приче које су неиспричане записао?

Нека их прочитају они који сматрају да вреде.“

Тако да сада не причам.

Пишем.

Има ту нешто…

Ево, и сада пишем.

Ко мисли да вреди прочитати нека чита.

Немам шта друго да кажем.

Идем да кувам кафу

Z A B O R A V

Slušam kako vreme po stolu se vuče
čaša ćuti prazna a vino me zove
neke čudne misli pijanog me muče
dok mi noć’ca crna razbija sve snove

Dim se vije tiho, zidovi se njišu
čaša mi se smeje dok oči mi gore
neke stare slike po sećanju pišu
dok mi dušu trulu crne slutnje more

Sa dna prazne čaše tvoja ruka maše
vodi me na mesto gde smo ljubav pili
tamo gde je nekad mesto bilo naše
gde smo pored reke zagrljeni bili

Oj čednosti moja,moja ružo mlada
što me oko tvoje pijanog ne gleda
da l’ se nekad pitaš šta li radim sada
il’ me srce tvoje zaboravu preda.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
12.09.2026g.

ГОДИНАМА – КОЗИЋ САША

Годинама ја живим овако.

Лети на тераси у колицима,

зими у соби,

на кревету или у столици.

 

Гледам кроз прозор,

снег,  кишу, ветар…

 

Тече време, у неповрат,

годинама уназад.

 

Некада читам, некада пишем…

 

Пишем много,

о свему и свачему,

да не заборавим сва лепа времена,

прошла прохујала некада брзо,

некада полако.

 

Сва та сећања остала су у мени,

чекала тренутак да сазру,

да изађу из мене,

да некоме очи засијају од суза и милине.

Да покушам да лепота нашег живота не оде у заборав

Да га време незакопа

УСЕКОВАЊЕ – Душан комазец

Крив је! “Он рече силном Ироду
“братоубици”, да родоскр”ви!?
Да грех је његов велик к’о први
грех, кога Каин подари роду!

Играј Салома” мајка је моли,
јер игра није ни грех, ни порок.
Страдаће, само некакав пророк,
ал’ туђа рана никог не боли.

У царском двору препуном руја
док Ирод брише знојаво чело,
увија своје заносно тело
у страсном плесу младост што буја.

“Играј још мало, тањир је спреман
за Христкрсца и Светитеља!
Ишти шта хоћеш, сијасет жеља…”
Мач оштар, бљесну. Дош’о је земан!
– – – – – –
Далеку реку дах студи љуби,
Салома плеше, усуд је гледа!
Тело и вода, и санта леда
што попут мачаглаву јој руби!

Без жудног тела вечним сном спава
јер испи чашу Светачког бола.
И све је исто: Прочеље стола,
Иродијада, тањир и глава!