Мирослав Маринковић Којица пева песму “ПУКНИ ЗОРО”

Љубодраг Обрадовић

АКО

Ако нестане струја,
имате лампу на зиду.

Ако нестане лампа,
имате зид.

Ако нестане зид,
имате вид,
разум и слух
за време које не чека.

Ако исцури време,
имаћете ноћ
и моћ
да носите бреме,
да тражите крај.

Ако ветрови помогну
моћне тиране,
имаћемо бога уз нас.

Једном ће и нама
да сване
и нестане
копрена са очију
сунце што заклања.

Ако дојезди мир
бићемо спокојни…

© Љубодраг Обрадовић


Милосав Ђукић Ђука

СРБИНЕ

Србине, брате, .
многи те у свету омаповажавају,
али те све жене обожавају,
јер знају да си право мушко.

И кад те из свих оружја туку
и кад те стрегьају
ти дишеш и пијеш,
пушиш, веселиш се,
не пљујеш никог, .
ни претке, ни комшије.
Србине брате ти помажеш Србији,
ти рађаш и имаш децу.

Србине брате,
остави запад, јер на истоку излази сунце.
Нема света без прошлости,
а ти прошлост имаш,
на Косову су се твоји молили,
Србине брате моли се и ти.

ДУГ ДЕДОВИМА

Посвећен племену мом
што тужну прошлост има,
спомење старо гледам,
настало у рововима.

Све су шајкаче крваве,
јауци, барут
и руке промрзле,
црне мараме мајки
што немо путем пролазе.

Још по неко огњиште гори
где остадоше корени
и вера јака,
мотика мога деде
и мотике других сељака.

Кад режем колач славски
уз вино Богу се молим,
помињем мотике ваше,
куће и торове
саграђене рукама голим.

© Милосав Ђукић Ђука


Драгојло Јовић

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА

У глибу смо земљо моја мила,
Баш као пре стотину лета,
Кад су храбри преци наши,
Бранили те од бајонета.

Где год крв је Српска пала,
Ту Заспанка цвеће ниче,
Од јунаштва предака нам,
Остале су славне приче.

Опет силе и зликовци,
У Србији жртву траже,
Опет Српске крви жедни,
Да нас сатру хоће бедни.

Колико је Српских глава,
За слободу и част пало,
Све од Крфа до Триглава,
Заспанка би цвеће цвало.

Зато Срби браћо драга,
У слози је наша снага,
Недајмо се зверињаку,
Да нам с главе скине длаку.

Кад сви мисле да је пала,
Српска деца тад се буде,
Цвет Заспанке док изниче,
Српски ратник громко кличе.

Не дамо те земљо мила,
Да ти ико ломи крила,
Цвет Заспанке и Божура,
Деци твојој снагу дају,
Да ко некад у јуришу,
освајача протерају.

Свака стопа земље ове,
Брањена је много пута,
Животима Српске деце,
све до задње капи крви,
И сад опет кад кидишу,
нит су задњи нит су први.

Нек још једном зубе сломе,
Вук, аждаја, сви кулови,
Белосветски освајачи,
Арбанаси и кољачи…

Нек из гроба свога претка,
Jезом грозном опет чују,
Србија је Света земља,
Србија је загонетка.

© Драгојло Јовић
11.11.2018.

Митар Стожинић

НЕВИДЉИВИ СТЕЛТ

Невидљиви небом плови
српска стрела га лови.
Сломила му моћна крила
у отпад га претворила
није више “НАТО” снага
моћна сила.

Дени, мајор из равнице
српском стрелом
невидљиве лови птице.
Уловио невидљивог НАТО змаја,
није више моћна зверка
него црна мртва врана.

За Буђановце српско село
сви у свету сада знају
да около невидљивог НАТО змаја
српско коло заиграли
невидљивом НАТО змају
вечни помен они дали.

Сад 19 НАТО звери и крвопија
добро знају, не може више
СВОЈОМ чизмом
српску земљу да прљају.

© Митар Стожинић

Боривоје Бора Видојковић

ЗАШТО? (одломак)

Сирене и даље јаучу јер се нека возила хитне помоћи великом брзином враћају и сусрећу друга која јуре пут Крушевца. У једном возилу препознали су Педу,Ђагија,Жућу конобара и Љубишу геометра крвавих лица.Али Педа је успео да подигне руку,да им стави до знања да су то они,да су још увек живи,али израњављени и изубијани свуда по телу.  Возило хитне помоћи се у вртлогу ротационог светла изгубило у правцу Крушевца.Дрхти земља,јечи ваздух,чини се,све пропада и нестаје. Кукњава, лелек, неразговетна вика и вриска чују се час слабије, час гласније.Тај ехо страве и ужаса испуњава бића свих, као хук неке страшне и језиве олује која разара све пред собом. Тихи ветрић као да жели да
свије сву тугу и жалост у једну једину молитву. Али узалуд. Нема повратка, нема милости ни сажаљења. Ни молитве не помажу. Не прима Милосрдни Анђео молитве. Милосрдно туче да нас поправи,да нас доведе у ред,да нам покаже шта је то за нас добро,а шта најбоље и шта је то демократија. Да ми све то схватимо и научимо за сва времена. Пристижу вести о милосрдном часу демократије који пуни санитетска возила страдалих на варваринском мосту и полако се ствара слика о том стравичном и незаборавном догађају. Хучи тужно крвава Морава пуна недужних лешева и сломљених носача моста,скупља плач и тугу преживелих и жели освету. Цвеће младости и лепоте будућности и знања осташе ту у њеном крилу да их грли и памти за вечита времена.Да целом свету казује оно што нормални ум не може никако да схвати. Да покуша да сазна само једно: З А Ш Т О? Никад више Морава неће бити иста.Она раздрагана,весела и доброћудна. Тече лагано, застајкује крај моста, милује остатке старог, а новом шапуће и моли да се никад више нешто слично не понови. Неша, Милан, Бора, Ђаги, Педа, Жућа конобар и Љубиша геометар иду, још по некад, на пецање. Али никад више на оном истом месту крај варваринског моста на Великој Морави. И стално се, као сав нормалан свет, питају: ЗАШТО?

© Боривоје Бора Видојковић

Nastaviti čitanje