Љубодраг Обрадовић, др Велибор Лазаревић и Светлана Ђурђевић
Љубодраг Обрадовић
САН…
Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.
Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.
Испод мојих ногу
текла је вода,
промицале су рибе
и ситни песак.
Поред мене стварност
се смејала,
у телу мук и надање,
у машти сан.
Сан о Морави,
Морави која пева…
Сан о обали,
обали која крије
моје тајне, моју љубав,
сан о срећи,
срећи која ме напустила,
сан о…
Идем и сад на Мораву.
Одсјај задњи је догорео.
Постао сам талас равнодушности,
не лутам ни по идеалима.
Стојим и сад на обали дуго.
Не плаше ме ни сове,
ни било шта друго,
чак ни ветар
фијуцима својим.
И гледам ту воду,
слушам то
стругање таласа,
који односе мој сан,
сан о…
© Љубодраг Обрадовић
Драгиша Павловић Расински
САН
Око мене одвећ тихо све је,
склапам очи, већ ме сан осваја,
сањам врло чудне јубилеје
још чуднијих неких догађаја.
Моћници се призвали памети, н
аступила мирнодопска клима,
Кинези се одрекли Тајвана,
Русија се одрекла од Крима.
Палестинске-израелски сукоб
избрисан је са ратне топ листе,
у Кореји Северној председник
кренуо да гања комунисте.
Нато бомбе бацио у смеће,
агресије сметнуо са ума,
Аљбин Курти републику неће,
Бајден Путина узео за кума.
Престала су насиља, терори,
шовинизам и разлике класне,
нема више етничког чишћења,
геноцида нити мржње расне,
беспослених нема, а ни гладних,
навијача оних горопадних.
Еколошки сасвим чисто све је,
ђубрад сва се на Венеру возе,
Сунце Земљу по наруџби греје,
жуте мрље офарбане розе,
Марс претворен у житишта стрна,
затрпана шљунком рупа црна.
Тубилеји славе се масовно
и у вези животињских права,
животиње све су заштићене,
од џиновског слона па до мрава
и обичног сићушног комарца,
сваки створ је заштићен потпуно:
Муса не сме да одере јарца,
овци не сме да се шиша руно.
Сањам како неке животиње
место људи славе јубилеје,
на гозбама ко господа седе,
а људи су обукли ливреје,
па их служе, не би и’ да завреде
неку мрву или парче хлеба,
наопако окренуто све је.
Наопако, ил’ баш како треба?
Пси у шетњу воде господаре,
на каишу или некој узди,
и уче их лепом понашању,
да у парку не сме да се нужди.
Ако ово стварно сан је пусти,
што ми само илузију шаље,
покријте ме, молим, задњом
надом и пустите да сањам и даље.
© Драгиша Павловић Расински
Овај чланак прочитало је 85. посетилаца сајта
Skorašnji komentari