У амфитетру Цркве Лазарице, 18.02.2026. године у 18 часова одржана је промоција књиге КРУШЕВАЧКА ХРОНИКА Нине Симић, члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Организатор промоције је био Историјски Архив Крушевац, који је и издавач књиге и сама ауторка. O књизи су на промоцији говорили Ненад Соколовић – директор Историског архива Крушевац као издавач књиге, Љиљана Ђоковић – глумица, Љубица Петковић – водитељ прогррама промоције, Боривоје Видојковић – песник, Ирина Миљковић – професор клавира и Нина Симић – ауторка књиге. Дечји хор Цркве Лазарице у Крушевцу „Лазарички колибрићи” је пре почетка промоције под управом Ружице Вешковац отпевао неколико песама, а Ирина Миљковић је на клавиру пратила глумицу Љиљану Ђоковић, која је својим драмским приказом садржаја књиге увела препуну салу Лазаричког амфитеатра у неке од садржаја књиге. Десетка за целу промоцију!
Уводна реч ауторке Нине Симић
Сваки град има своје интресантне приче, судбине, сећања на прошлост и градске фаце. А време је као стрела која се не осврће, рекао је неко. Пролети и заборави се ако се не напише. Репортажа је најпогоднији жанр да се исприча о својим суграђанима, обичним људима, које знамо или не знамо.
Некадa је Саша Симић писао сваког петка репортаже у Победи о људима из нашег краја у рубрици Стари Крушевљани, а касније је изашла 1997. и књига под тим насловом. У односу на те, ови би Крушевљани могли бити „нови“, али нису нови ни по годинама, ни по „стажу“ у Крушевцу. И они су стари, само у ово ново, садашње време. Има ту познатих лекара, професора, књижевника, песника, једна глумица, вајарка, диригенткиња, певачица, хармоникаш, алпинисти, један свештеник, па борац са Кошаре… Уврстила сам и избеглице, које су у Крушевац дошле пре 30 година. Ту је и један отац коме је ћерка страдала у бомбардовању, сећања на Кошијско поље, Обилићеву улицу, чувена гимназијска летовања „ћиром“… Нису сви баш ликови из града, има интресантних људи и ван градског асфалта, на периферији и у околини, који имају шта да кажу: о железничкој несрећи у Сталаћу давне 1979. године, о бомбардовању 1999. године, о Мојсињској Светој гори, стечају друштвених фирми, транзицији, незапослености… То су задесне и системске несреће, које су многи искусили и ето понеко у име њих прича.
Како у граду више нема новине, која би петком објављивала ове репортаже оне одмах иду у књигу. И нису писане годинама, него за неколико месеци: око педесет сусрета и разговора.
Многи су писали о знаменитим људима, обухватили све успешне људе и њихова дела. Изузетак је писац Бјелица, аутор Београдског губитника, који је написао да Београд има само једног победника, а много губитника, и писао о тим губитницима, који никад нису ни држали књигу у рукама. Намера и ове књиге је била описати и успешне као обичне људе, али и да у хронику уђу и мање успешни, ако су имали нешто интресантно да испричају. Само су се они теже одлучивали да говоре о томе и зато их има мање, или су били заузети обичним преживљавањем и није им било до тога да се о њима пише.
Неким старим људима прошлост сада изгледа идилично, неки други памте тешке периоде. Неки дуговечни суграђани лепо живе и у позној старости и још увек имају планове шта још да ураде, а неки други меланхолично кажу да није добро толико дуго да се живи.
Разговарајући са људима дошла сам до закључка да је чаршија „добар судија“ и зна кога треба похвалити, а на кога само одмахнути руком. Неки су људи познати, иако нису ништа значајно урадили, али сви их знају, јер су увек на улици, у граду, у кафани или на утакмицама и другим дешавањима. Захваљујући свом слободном времену, они су градске „фаце“. Други вредно раде код куће или на радном месту, оперишу или пишу књиге, а више се чује о некима који направе неку аферу. Али кад кажем шта пишем и шта ме за-нима, знали су кога треба препоручити и о коме треба писати. Сви саговорници су били расположени за сарадњу и нису желели ни о коме да кажу нешто лоше.
Нина Симић
Стева Краљ – Стеван Вукојичић
Са некадашњим професором физичког из Гимназије, Стеваном Вукојичићем, свима познатом као Стева Краљ, пијем чај у чајџиници Театар у Обилићевој улици, преко пута куће министра Гашића. Стевина кућа је комшилику, у ул. Бате Паскаљевића. Професор се држи онако како и треба бивши спортиста, године му не могу ништа, иако има 83. Остао је и оптимизам и шарм. Служи нас, кажу, најобразованији конобар у Европи, Микица Петронијевић. Ту се воде интресантни разговори: да мрави могу да мисле, неко је био у манастиру на Хималајима, неко на Кошари… Стева ми прича да је са мојим покојним оцем Сашом 70-тих био 15 дана на војној вежби и да су, кад се марширало кроз град, њих двојица и Вељко из Колибе и још један били прва четворка, предводници. Прича ми и да би
реорганизовао Академију науке и Цркву.
Стева је рођени Крушевљанин, из Балшићеве улице, оца Гију су му је стрељали Немци, као комунисту, 8. јуна 1943. на Слободишту. Све „скојевке“ су биле заљубљене у његовог оца.
– Жена Бранка Милошевића, директора ЕПС-а, Миланка, једном ми је рекла: „Стево, само сам твог оца волела!“
– Кад је Ајга, председник општине дошао једном у Гимназију на Дан школе, питао сам га: „Је ли, коме си појео доручак 1942. године?“ Он је одмах знао да сам Гијин син, јер је код моје мајке Наде, кад сам био беба, појео мој качамак.
Стева је једно време био и в.д. директор гимназије, а Десанка Максимовић је долазила сваке године по два дана, око Дана школе.
– Што год би почела да прича о свом детињству, ја сам већ знао, јер ми је предавала и причала њена
сестра Ерцег Наранџа. Муж Наранџин је био председник суда.
– Долазио је и Ратко Марковић. Са његовом мајком сам годинама пио меку шљивовицу од 12 гради.
– Деда по оцу, солунац, Драгослав Вукојичић, ми лежи у Купцима између две жене и једини има ограђен гроб. Деда по мајци Никола Вељковић је имао кафану Ужице.
– Био сам несташно дете, али баба
Драгиња ме је обожавала. Много сам читао књиге из библиотеке. Једино је Милан Мрав, учитељско дете, читао више од мене. Али нисам завршио ниједну средњу школу, хтео сам прво учитељску, али нису ме примили, јер нисам добро певао, па сам уписао индустријску школу при 14. октобру, директор је био Ћелебић. Одатле су потекли многи интелектуалци.
Тренирао је бокс од 1956. године, а 1960. је био апсолутни омладински шампион у тешкој категорији.
Био је и рвач за Раднички Београд, Прва савезна лига. Такође је тренирао и карате. Лежали су му борилачки спортови. Те 1960. год. је полагао и пријемни за Вишу педагошку у Приштини и уписао се, а касније је прешао у Београд на ДИФ.
По завршетку студија је радио од почетка у Гимназији од 1968. године до 2008. када је отишао у пензију. Али хоће да ми исприча како се десило да два месеца није радио, односно, да је био истеран 1973. године. Замерили су му што је долазио у фармеркама, а то је било забрањено и ученицима, и мало слободнији, другарски однос са ученицама. Наставничко веће је гласало дан пред почетак нове школске године 30. августа.
– Почело је у 5 сати и док сам био присутан јављали су се они који су ме хвалили, као најмлађи професор, има добру сарадњу са колегама, али кад сам изашао у 7 сати због тренинга, јавиле су се колеге које су причале против мене. Кад сам сутра дошао да држим час, директор ме зове са степеништа и каже да ја немам час. Води ме у канцеларију, решење је већ спремно, а образложење није написано. Секретар гимназије је била Стојанка Поповић, која ми каже да је морала то да напише. Припретио сам му да мора да напише образложење и то је накнадно урадио. Имао сам до тад 12 часова у Гимназији, а 8 у Медицинској школи. Није било довољно кадрова и одмах питам Стојанку Лукић, директорку Медицинске школе, и пређем у медицинску. Али сутрадан одем код мајка Наде и она ме пита: „Је ли, где ти радиш?“ И каже ми да морам да сперем љагу са свог имена. „Хоћу да се вратиш у Гимназију, па макар на два дана, а после дај отказ ако хоћеш“! Мајка је за мене била велики ауторитет. Само сам се Бога и ње плашио.
Одем код адвоката Лацића и он ме научи. А Гимназија распише конкурс и ја конкуришем и идем сваког дана. Колеге ми се не јављају, не смеју, сви сем Љубе филозофа, који ме позове на свој час. Никад му то нисам заборавио. Они са којима сам пијанчио ми окренули леђа, не смеју да ми се јаве. Долазио сам и на седнице за време судског процеса. Убедио сам колеге, који су хтели да се јаве на конкурс, да одустану и тако сам био једини кандидат и вратио се на посао. Све сам то урадио због мајке Наде.
– Могао сам и у Немачку да одем да будем тренер, али нисам исто због ње. А и тамо су већ имали компјутере. Подносили су тренери месечне извештаје родитељима како дете напредује у спорту, који је изабрало. Ја сам водио борилачке вештине, али сам побегао и вратио се. Зар да служим онима са којима смо ратовали? Био сам комуниста и остао. У Гимназији сам за један дан учланио 37 ученика у СК.
Стева Краљ је био омиљен код ученика, а и он је волео њих. И сад док разговарамо свако ко прође му се јавља.
Добио је Видовданску награду 2012. године.
Прича ми да је сваки актив у Гимназији морао једном годишње да одржи предавање из своје области и то су била озбиљна предавања. Бриљирали су Љуба филозоф, Ницовић и Живица Милићевић. Нико за време већа није смео да пуши сем Живице.
Сећа се 2. маја 1962. године у 17 и 13 минута.
– Била је игранка у старој сали Партизана, где је сад Споменик кнезу Лазару. Свирао је оркестар: саксофон Марјан, трубу Шава, бубњеве Дрека и Митић гитару. Свирали су песму Тишина без суза, кад сам угледао једне зелене очи. Питао сам је за игру и играли смо прво танго, а кад се музика убрзала онда „бим-бап“ и ја је привучем и пољубим. Кад ми је треснула добар шамар, музика је стала, сви су зинули, рекао сам им да наставе и отпратио је до места. Кад се завршило питао сам је да је отпратим кући и кад смо изашли падао је снег на 2. мај те године, велике пахуље… Ето тако сам упознао моју Милицу, будућу супругу, која ми је родила и двоје златне деце. Волела је да путујемо у Рим и ишли смо више пута.
– Признајем да волим да се коцкам, још ме је баба Драгиња научила да играмо маце, кад сам био мали. Баба је живела у Пакашници, она је била стрина Крсте Новаковића, председника општине и апотекара. Коцкао сам се у кафани Багдала и код Тоше у Хајдук Вељковој улици и код Балее у Циган-малој и у приватним кућама. Једном пођем на вежбе на факултет, преко Багдале, свратим у кафану да поздравим друштво и ту останем и изгубим све паре, за Београд и не одем. Деда, који је био кафеџија, је све чуо и позвао ме у собу, дао ми је паре које сам потрошио, а намењене за пут и за стан и плус 5.000 динара и рекао: „Ово ти је за коцку, и да увек за коцку трошиш само паре које су ти вишак!“ То сам га послушао и нисам имао проблеме.
– Деда је имао још једно правило. Говорио је: „Кад дође чашица пред човека, он је већ други човек, кад попије он је већ трећи човек, а после друге чашице, ни он више не зна ко је…“ То је тачно у 98 посто случајева.
– За мене је коцка била нека тајна и хтео сам да је одгонетнем, али нисам још. Кад се коцкам, почнем у петак поподне, па до понедељка ујутру. Жену сам водио у коцкарницу у Монте Карлу да осети атмосферу, али њој се није допало.
Стева ми прича и о легендарним летовањима прво са Партизаном 50 -тих година.
– Из Крушевца се полазило у 16.40 возом до Краљева, товарили смо кромпир, купус, сухомеснате производе. У пола 7 увече се стиже у Краљево и прелази у воз за Чачак, у „ћиру“и почиње историјско путовање, које траје 2 ноћи и 2 дана, а тамо се остаје 25 дана. Од Чачка до Сутомора лудује се по вагонима. У Сутоморе су пре нас ишли коначари, да припреме шаторе, секу папрат и суше и стављају на под где ће да се лежи. У то време није био ниједан хотел тамо.
– Са гимназијом сам почео да идем на летовања од 1968. године кад сам се запослио. Тада су већ биле дрвене кућице. Куварица је била Каћа, Матилдина тетка. Наставничко веће одреди управника кампа и 4 професора, 1 професор на 30 ученика. Највише су ишли фискултурници. Професор и његова породица су ишли бесплатно.
Иако је живео бурно, као мангуп, Стева Краљ ужива симпатије суграђана. Не жели никог да помене у лошем контексту, али искрено прича о себи и оно што би неко сакрио. Истиче да су му 5 најсрећнијих тренутака кад су му се рађала деца и унучићи.
Супруга Милица је преминула 2012. године. А од сина Драгана и ћерке Бојане има унучиће: принцезу Милицу, краља Николу и императора Душана. Стева и данас вози бицикл, вежба на справама и са теговима мале тежине, јер каже само тако може да се очува мишићна маса у старости. Иде и по кафићима и дружи се, увек ведрог духа.
Овај чланак прочитало је 65. посетилаца сајта
Skorašnji komentari