У Дому Синдикату на четвртом спрату у просторијама Савеза самосталних синдиката Србије за град Крушевац, 9.6.2026. године у 18:00 часова одржана су “Песничка сусретања ПоезијаСРБ”. У првом делу сусретања, одржана је промоција 18 књиге Данице Рајковић “ТИШИНА ШЕТА”, а у другом делу чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и њихови гости говорили су своју поезију. Први део програма водио је Љубодраг Обрадовић, уредник издавачке продукције удружења, а други део Милосав Ђукић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
У првом делу о књизи Данице Рајковић ТИШИНА ШЕТА и песме из књиге говорили су: Љубодраг Обрадовић, Стефан Кнежевић, Живковић Дамњан, Даница Гвозденовић и сама ауторка књиге.
У другом делу програма, који је водио председник удружења Милосав Ђукић Ђука своју поезију говорили су: Ђорђе Јоковић Мирочки, Снежана Поповић, Нада Гајић, Марија Чворовић, Стефан Кнежевић, Јован Василијевић, Слободан Милојевић, Мирослава Мира Смиљанић, Мирјана Јовановић, Драгослав Мирковић, Миленка Весић, Сандра Јовановић, Љубиша Живојиновић, Даница Гвозденовић, Љубодраг Обрадовић и Милосав Ђукић Ђука.
ТИШИНА ШЕТА
Живела сам у кући,
У гнезду мајке и оца,
Окружена топлином и љубављу
обасјана зрацима Сунца.
Срећна у своме дому,
Цвркутала сам као птица,
све док нису утихнуле речи
и тама покрила вољена лица.
Ветар фијуче на кровове кућа,
срећно гнездо олуја носи,
цвеће не цвета више,
само седе власи по мојој коси.
Самоћа закључава врата,
а тишина сама шета,
прозори заувек затворени,
и шапуће киша са поломљеног црепа.
© Даница Рајковић
Ево шта је о књизи написао Љубодраг Обрадовић:
Кад песник напише 18. књига, слободно се може рећи да се прошетао светом поезије и уопште књижевности. „А живот Данице Рајковић, као и живот многих људи на свету није лак, није мед и млеко, тако да њена поезија дође као добар лек за све патње и чемере који човека окружују“. Сам наслов књиге ТИШИНА ШЕТА користи персонификацију – тишина није само одсуство звука, већ активно биће које „шета”. То сугерише да тишина има сопствену тежину, ритам и присуство које прожима простор или унутрашњи свет ликова. Глагол „шета” уноси динамику у нешто што је по природи статично (тишина). То може указивати на пролазност мисли, процес исцељења или начин на који се неизречене истине крећу кроз наше животе. Тишина може бити умирујућа (шетња као одмор) или узнемирујућа (тишина која „вреба” или прати). Чињеница да је ово 18. књига Данице Рајковић говори о зрелој ауторки која влада емоцијом и формом.
По мом опробаном рецепту, који ја користим скоро увек пишући рецензије, одаберем прву и последњу песму у књизи, (јер мора да нешто значе аутору, кад су прва и последња) и још три, које се мени посебно допадну и задржим се у рецензији највише на њима. Зато ће и почети од прве песме у књизи (по којој је и књига добила наслов), дакле: ТИШИНА ШЕТА
Песма „ТИШИНА ШЕТА” је дубоко емотивна, сетна и носи универзалну причу о пролазности и губитку. Песма је изграђена на снажном структуралном контрасту. Прве две строфе користе мотиве топлине, гнезда, Сунца и цвркута, што симболизује безбрижност и породичну идилу. Међутим, тај свет се руши у тренутку када „утихну речи”. Прелаз из звучног (цвркут) у немо (тама) наглашава тежину животног преокрета. Ауторка у песми користи архетипске симболе: Гнездо: Представља сигурност која бива разорена „олујом”; Седе власи: Једини физички доказ протока времена и преживљеног бола; Поломљени цреп: Симбол запуштености и краја једне ере; кућа више није уточиште, већ споменик прошлости.
Најупечатљивији део песме је завршница. Самоћа која закључава врата сугерише добровољну или наметнуту изолацију од света. Насловни мотив – тишина која сама шета – даје тишини карактер живог бића. Она није празнина, већ присуство које испуњава празне собе уместо људи којих више нема.
Иако се песма бави тишином, она је парадоксално пуна звукова: ветар који „фијуче”, олуја која „носи” и киша која „шапуће”. Ови звуци природе замењују људски глас (речи које су утихнуле), сугеришући да природа наставља свој ток чак и када се људски свет сруши. Ова песма је лирска исповест о суочавању са празнином. Ауторка успева да бол материјализује кроз слике ентеријера и екстеријера, чинећи тугу опипљивом. „Тишина шета” није само наслов, већ дијагноза стања душе која, након губитка ослонца, остаје да комуницира једино са успоменама и елементима.
Последња песма у књизи је песма:ТИ СИ МОЈА ПЕСМА
У мојим си данима
у мојим си ноћима
и кад звезде нестају без трага
а Месец дарује месечину свима.
Ништа није као пре
све је постало сада
зато ти кажем волим те
твоје срце мени припада.
Захваљујући теби пишем речи ове
ти миришеш на неубрани цвет
и на пупољак руже жуте
ти си моја песма и мој свет.
Ти си моја песма
и увек си уз мене
пишемо странице нове
док Сунце и звезде мењају смене.
И као што и у животу бива често, (али не увек) на крају се увек пронађе ослонац и мотив да се настави
даље. „И кад звезде нестају без трага.“ За Даницу су то свакако, породица, њено писање и нека измаштана љубав која увек даје крила да се траје и истраје у том животу, „који није лак, није мед и млеко“.
ОСТАВИЋУ ПРОШЛОСТОставићу прошлост у прошлости
исцртаћу живот нови,
није могуће да вратим време
и остварим жељене снове.Живот је веома тежак,
а ти си ме штитио од свега,
пружио си ми руку помирења
да се не плашим ничега.Увек си ми говорио истину.
и разумео моје речи,
никада ниси одустао од мене,
сваки твој поглед тугу лечи.Заједно смо изабрали свој пут,
да корачамо да нас живот води,
да слушамо песме птица,
и звук таласа што их река роди.
МОЈА КУЋА
Кућа бела, кров све мањи
оџак се полако руши,
на испуцалом зиду фењер црни,
фитиљ догорева, дим се пуши.Испод стрехе сливају се капи кише
надстрешницу ветар љуља,
изродила је много деце
а сада је ветар гура.У њој сам провела најлепше дане
и моје здраво детињство,
газила сам прашњаве улице,
то је мој завичај, моје место.
Не постоји време да успомене избрише
и љубав топлог дома,
она ми даје огромну снагу,
да корачам у моју Рлицу драгу.
ПРВА БРАЗДА
Прва бразда и прво рало
пошли смо у њиву да оремо
кукуруз да посејемо да није празно
и да нам њива не буде стрна.
Села сам на прву бразду
радосна и весела,
осмех мојих родитеља
ширио се и до краја села.
Прва бразда и дрвено рало,
започели смо живот нови,
биће довољно хлеба
оствариће се наши снови.
Копали смо кукуруз сви од реда
да нам живот постане бољи,
травната њива постала ораница,
то је живот мојих родитеља.
У овим песмама, као уосталом и у целој књизи, Даница као на филму слика цео свој живот, све догађаје који јој мрсе мисли, али увек испливају на површину и дају јој снагу да корача кроз живот уздигнута чела. Просто речено, ове три песме су пресек живота који полако лети… Прва бразда, моја кућа и оставићу прошлост су у ствари опис како сам живот, (па и Даничин) тече. Прво си млад и учиш се како да узореш прву бразду, онда те судбина однесе из свог села, коме се увек враћаш, и онда видиш да је кућа оронула, да је склона паду и схватиш да се од прошлости и сећања не живи, да се мора даље, путем који је пред тобом…
· Синтеза жанрова: Док су њени романи ширили видике радње, у овој поезији она те видике сужава на унутрашњи свет. Проза јој је дала оштрину запажања (детаљи попут „поломљеног црепа”), а петнаест претходних збирки поезије дало јој је ритам и дубину емоције.
· Тематска доследност: Чињеница да је написала оволики број књига указује на то да је њено стваралаштво заправо дијалог са животом који не престаје. Песма „Тишина шета”, као уосталом и све песме у овој истоименој књизи, нису само тренутни осећај, већ есенција свега што је до сада проживела и описала.
· Зрелост израза: Овде више нема почетничког лутања. Ауторка користи тишину као равноправног саговорника, што може само писац који је кроз претходних седамнаест дела већ „изговорио” све што је било гласно и очигледно.Ова збирка поезије је круна њеног досадашњег пута, где се прозна прецизност и поетска тананост стапају у једно. „Тишина шета” је доказ да писац, након толико исписаних страница, више не мора да виче да би га чули – њена тишина сада одјекује јаче од сваке речи.Кроз свих осамнаест наслова Даничиних књига, (до сада објављених, које ћу на крају ја и набројати), од дубоких прозних понора до висина чисте лирике, ауторка нас у збирци ’ТИШИНА ШЕТА’ подсећа да су најгласније истине оне које се изговоре шапатом, у тишини која више не ћути, већ кроз њене стихове зрело и достојанствено корача.”Даница је досад написала и објавила следеће
књиге: 1. ОСТАО ЈЕ ТРАГ (поезија 2009.)
2. ЖИВОТ ЈЕ СВЕТЛОСТ (поезија 2011.)
3. У ПЛАМЕНУ ВЕТРА (поезија 2011.)
4. У СНОВИМА ДУГЕ (роман 2012.)
5. ЈУТРО ПОД ЗВЕЗДАМА (роман 2012.)
6. НА ДРУГОЈ АДРЕСИ (поезија2013.)
7. КАПИ КИШЕ НА СМАРГДНОЈ ЛЕПЕЗИ (роман 2014.)
8. ОЖИЉАК НА ЛЕВОЈ РУЦИ (поезија 2015.)
9. ТАМО СИ ТИ (кратке приче 2016.)
10. ДА САМ ТВОЈА ЗВЕЗДА МАЛА (поезија 2018.)
11. СЛУШАМ ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ (поезија 2019.)
12. НЕКА ВРЕМЕ ГОВОРИ (поезија 2020.)
13. ЛИНИЈА ЖИВОТА (поезија 2021.)
14. ИСКУШЕЊЕ (поезија 2022.)
15. ИСПОД НАСТРЕШНИЦЕ (поезија 2023.)
16. РЛИЦА ПАМПТИ (поезија 2024.)
17. У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ (поезија 2025.)
18. ТИШИНА ШЕТА (поезија 2026.)И за крај закључак – лепо је на једном месту видети осамнаест књига једног аутора. Макар то било на фотографијама корица. А из самих наслова се може закључити да је Даничин пут у свет поезије и уопште свет књижевности, био успешан, плодан, свеобухватан… Зато ће за читаоца бити ужитак да све књиге прочита (ако до сада није) и да се тако оплемени прозом и поезијом Данице Рајковић!
Овај чланак прочитало је 49. посетилаца сајта
1 comment
Sve čestitke Danici Rajković na osamnaestoj po redu izdatoj knjizi.
Ima Danica još i volje i inspiracije za još koju knjigu. Još jednom iskreno BRAVO.