Традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ у Крушевачком позоришту одржана су у четвртак 22. новембра 2018. године. У оквиру овог већ традиционалног програма представљен је роман Данијеле Булатовић НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Било је то још једно изузетно вече уз одличну прозу, добру поезију и пажљиво одабрану музику… Програм је уредио и водио Саша Милитећ – члан управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. О књизи је говорио Љубодраг Обрадовић, а изводе из рецензије Милене Радисављевић прочитала је Светлана Ђурђевић. Изводе из романа читала је Марија Милорадовић, док се за праву музику постарао Бојан Вукосављевић… Слике са промоције урадио је Живојин Манојловић, видео снимак Славиша Паунковић, а аудио запис Љубодраг Обрадовић. Ово је права прилика да у овој одличној промоцији и сами уживате иако нисте били на промоцији…
Књига НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ Данијеле Булатовић
Данијела Булатовић
Саша Милетић
Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић
Марија Милорадовић
Бојан Вукосављевић
ИЗВОД ИЗ РОМАНА
Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првих прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: “Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак”.
Nastaviti čitanje
Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првих прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: “Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак”.
Nastaviti čitanje
Овај чланак прочитало је 154. посетилаца сајта
Skorašnji komentari