ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ 2024. – ПоезијаСРБ

Видео снимио Љубодраг Обрадовић

У оквиру 35. Звезданог Здравиња у Здравињу је 22. 8.2024. године је на летњој позорници у Порти Цркве Свети Ђорђе у Здравињу одржано Музичко – Песничко вече на коме је представљено стваралаштво Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и музика Бенда 2+2. Прецизније, представљена је књига под насловом ДО СПРЕМНОГ ЧИТАОЦА, Мирјане Јане Бајић из Соко Бање. Књига је објављена у издавачкој продукцији Удрежења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. О књизи су говорили рецензент књиге Маја Кијачић, а у промоцији су казивањем стихова из књиге учествовали и ауторка књиге Мирјана Јана Бајић и рецензент књиге Маја Кијачић, као и Милосав Ђукић Ђука – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, а у име издавача Љубодраг Обрадовић – уредник издавачке делатности Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.

У поетском Делу програма наступили су: Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Љиљана Тамбурић, Нада Гајић, Радмила Миљковић, Првослав Пендић Пенда, Милосављевић Нада Кети, Љубиша Шапоњић и Мирјана Јовановић. У музичком делу програма су наступили чланови Бенда 2+2: Иван Ђукић Ђука, Дејан Стојановић, Ивица Јовановић Шљива и Драгана Стевовић – Томић (унука Радојке Живковић). Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић а видео Љубодраг Обрадовић. Програм су осмислили и водили: Светлана Ђурђевић и Милосав Ђукић Ђука, а домаћин поетске вечери и организатор манифестације био је Драгиша Гиша Ђурђевић – организатор КЦК.

Стихове Јованa Н. Бундалa говори Нада Гајић на манифестацији Звездано Здравиње 2024.

НАСЛЕДНИЦИ ОД НАС УЧЕ
– кад се браћа деле-

Умре отац изненада, баш у доба часног поста
нас два брата усред јада пописасмо што преоста.
Делисмо се к’о сва браћа, такво нам је ваљда семе,
гледали смо од старијих, запамтисмо тога доста.
Зло искуство данак враћа, кроз вене нам кружи време.

Поделисмо све на пола да једнако сваком буде,
пресекосмо уздуж кола, са тестером, све до руде.
И ту наста проблем мали ко да нисмо бића свесна,
инат неће да прихвати и када му злато нуде,
очас смо се посвађали, ком припада страна десна.

У воћњаку исто бива, од старина зна се ко смо
њему шљива, мени шљива, а непарну исекосмо.
У деоби све се види, пргава је нарав мушка,
од предака с обе стране, ми ту нарав наследисмо.
Њему вишња, мени дуња, њему орах, мени крушка.

Бунар један, нас двојица, у јаду се насмејасмо,
намрштених рушних лица, сложно бунар затрпасмо.
Како буре поделити, опсела нас тешка туга
брат га тражи, ја га не дам, ту се мало посвађасмо,
морасмо га растурити, свако доби петнест дуга.

На ред дође кућа нова, прашина се и ту дигла,
поделисмо све до крова, њему цигла, мени цигла.
Да не љутим свога брата, попустљив сам мало био,
жена ми је ту помогла, левим оком ми намигла.
Дао сам му кућна врата, за која се закачио.

Њиве очас поделисмо, комшија је један реко:
Да за навек буде чисто, поделите све попреко!
Конопац смо растезали, потом сламку извлачисмо
помињасмо реда ради и мајчино прво млеко,
ал” би среће, мање-више, без крви се поделисмо.

Поделисмо потом стоку, опет непар под нож оде,
месар закла петог бика, трећег коња већ изводе.
Поделисмо коке жуте, мени мачка, њему куче.
Мислим да ће исто бити док по свету људи ходе;
наследници наши ћуте, од нас стари занат уче.

Мајка стоји поред пећи, у рукама држи свећу,
не можемо мајку сећи – брат је неће, ја је нећу.
Ћутке оде стара жена у дно баште ка кућерку,
низ образе сузе теку, тужног ока вага срећу
нит лелече нити куне, већ помиње мртву ћерку.

Плаче мајка над судбином, у прошлост јој мисли лете,
умрла јој девојчица, ни годину не наврши,
куне усуд јада свога што јој узе женско дете,
док синове своје гледа, у немоћи прсте крши.
Смрт призива к’о спасење, трошећ дане судбе клете.

© Јован Н. Бундало