Дубоко негде у мислима мојим,
Слике навиру све се покреће,
Као да испред крста стојим,
Где Исусово било распеће.
На средњем крсту би то распеће,
А разбојници са обе стране,
Е то распеће, свет оплакаће,
Тај тужни петак – те тешке ране.
Мртво су тело, Јосифу дали,
Ученик Јосиф тело сахрани,
Па преко гроба камен навали,
Док се субота још не раздани.
Понтије Пилат нареди свима,
Исусов гроб да се запечати,
Гроб непрестано стражу да има,
И око гроба све да се прати.
Ал узалуд је толика сила,
Узалуд камен на гроб се стави,
Исус васкрсе, недеља била,
Ученицима се својим јави.
Тома то не чу, а и не схвати,
Да се јавио трећега дана,
Па рече неће поверовати,
Ако не види ожиљке рана.
Речима Исус се Томи јави:
,,Испружи прст и види руке моје,
На ребра моја ти руке стави,
И буди веран – неверно твоје“.
Емоције ме, притисле сада,
Уживео сам се у причи тој,
„Неверни“ Тома, уверен тада,
Рече: „Господ мој, и Бог мој“.
Томина вера сад јасно стоји,
Речи дирнуше у душе наше,
А Исус рече: „Блажени који,
Не видеше а повероваше.“
У Дечанима на једној фресци,
Порука као, образложење,
Томи приказан тај празан гроб,
Да би видели, ми васкрсење.
А ја у цркви размишљах тако,
Људи се моле и сви се крсте,
Па мени дође да викнем јако:
Срећан вам Васкрс! Христос Васкрсе!
© Миљко Шљивић
Овај чланак прочитало је 10. посетилаца сајта
Skorašnji komentari