Промоција романа Наде Милосављевић Кети “ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ”

У Белој Сали КЦК у организацији Културног центра Крушевац, одржана је 24.9.2026. године промоција књиге Наде Милосваљевић Кети ” ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ”. Издавач књиге је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. На одлично организованој промоцији у име издавача књиге говорили су председник удружења Милосав Ђукић Ђука и уредник издавачке делатности удружења Љубодраг Обрадовић. О књизи је говорио рецензент проф. др. Миливоје Р. Јовановић. Програм је осмислила и водила ЈеленаЂорђевић. За музички тренутак био је задужен професор виолине Стефан Јовановић. За техничку реализацију програма био је задужен Марко Вишњић, а за фотографије Веркан Гвозденовић и Ђурђија Обрадовић. Видео промоције снимили су Салвиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић.

Нада Милосављевић Кети – Милосав Ђукић Ђука
 
Тамо где је рођена, ценио се рад и квалитет у вери и понашању. Она је у свет понела ове породичне вредности и смело корачала у живот. Ево је данас на пиједесталу књижевног стваралаштва, једнако успешна   као у животу. Породица је увек уз њу и боље подршке нема.

Уз њу је и наше Удружење Песника Србије – ПоезијаСРБ, које ће овај роман   „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“ предложити за НИН-овунаграду 2026. Читајући „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“, одлагао сам ручак, не би ли што пре стигао догађаје, уживао сам у успеху једног Србина, главног јунака и пролио по коју сузу радосницу. Прочитајте и ви и станите у ред за поштовање. Надо честитам !
 
                                                                                        24.09.2026.  Милосав Ђукић Ђука

Љубодраг Обрадовић  – Увек је добро бити издавач добрих књига

Поштовани пријатељи писане речи!

Као уреднику издавачке делатности Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, баш ми је драго што сам у прилици да кажем неколико реченица о Нади Милосављевић Кети, ауторки овог романа, а чланици Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Ми смо поносни на Наду и њена два романа: „ПЛОД“ и „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“ чији смо ми, као удружење, издавачи. Ја сам приликом промоције њеног првог романа „ПЛОД“ рекао: Увек је добро бити издавач добрих књига!

И остајем при томе. Заиста је добро бити издавач добрих књига. Нада за свој роман „ЗЛАТНИК СА ЖЕНСКИМ ЛИКОМ“ каже да он „није само плод маште, већ и апел млађим генерацијама да чувају породичну традицију, блискост и моралне вредности које су у модерном добу почеле да бледе“.

Још ако Нада Милосављевић Кети добије НИН-ову награду за свој други роман, а намеравамо да је предложимо, (што је председник удружења већ рекао) ако и кад објаве конкурс, то ће бити и добра реклама за наше удружење. Наравно ми ту нећемо имати никакве заслуге ни посебан напор – све заслуге и велики труд да напише овако добар роман, припадају искључиво Нади.

И ево још само пар реченица о Нади. Нада поред романа пише и једнако добру поезију за коју је већ добијала награде и признања. Навешћу једну од тих награда „КОНДИР ГОСПОЂЕ ЈЕЛИЦЕ“ – на манифестицији ДУША ТРОМОРАВЉА 2025. године у Ћићевцу. Надине песме су и искомпоноване и могу се чути и у аудио верзији… Мало ли је?

Да! Увек је добро бити издавач добрих књига. И зато у том стилу, за Наду уместо цвећа, мој мали поклон пар стихова из моје песме „ДОБРО ЈЕ БИТИ ДОБАР“

Добро је бити добар
За људе искрити љубав
Чињење зла само јад доноси
И душу право у пакао носи

Добро је имати снове
У сновима је могуће све
Али живот своје путеве оре
У збиљи снови изгоре

Добро је пронаћи “НАДУ”
И излаз кад је густо
Надања сад нам краду
А без илузија све је пусто…

Љубодраг Обрадовић

ЛИЧНО КАО ОПШТЕ – Миливоје Р. Јовановић

Нада Милосављевић излази пред читалачку публику својим другим романом ,,Дукат са женским ликом“, кога је у тематском смислу тешко одредити пошто ова проза инкорпорира најразличитије садржаје од историјских, социјалних, љубавних до мистичних и детективских.

Уосталом роман као жанр нема никаква тематска ограничења, јер свака тема, односно сваки садржај и свака емпирија могу бити стварност модерног романа.

Знајући за те особине савременог романа, отвореног за све изразе аутора, за све његове потребе и све рукавце његове маште, чак до највулгарнијих, Нада Милосављевић се определила за овакав мозаичан садржај који у основи има љубав између мушкарца и жене, љубав коју кроз неколико генерација рађају и руше социјални, сталешки, историјски, социолошки и материјални разлози.

Иако значајно кокетира са историјским личностима и историјским догађајима као што су цар Франц Јозеф, царица Елизабета, први светски рат, Крф и Плава гробница овај роман није историјски, он је исторични, а то значи да ауторка не поштује карактеристике жанра ра историјског романа већ укључује и другачије жанровске особине што ово приповедање чини историчном романескном прозом.

У основи романа о коме говоримо је животна прича једног српског младића из Беле Воде код Крушевца који у намери да оде из села и каменолома одлази у Беч са изученим клесарским занатом и тврдом намером да се у том царском граду описмени и обогати. Прича се одмотава од половине деветнаестог века и кроз бројне генерације и себи својственом љубавном причом траје до савременог тренутка у ком наратори, опет мушкарац и жена, довршавају ову бурну и дугу животну причу.

Овај роман је своју причу започету у претпрошлом веку превеслао преко моравских, дунавских и јонских таласа до савремених тренутака које у роману живе протагонисти са последње гране породичног стабла некадашњег младог беловодског клесара Милорада. Његову личну судбину, која је видљива само у контексту колективног Нада Милосављевић је испричала хронолошки и детаљно усправљајући све те људе да стоје, да говоре и делају онако како то бива у стварном животу, у раму историјских, друшвених и породичних ограничења.

Милорад је у завичају научио да родни камен повинује својој вољи, да га ослушкује и немушто са њим разговара. Иако млад успео је да у њему исклеше лик вољене девојке и да са њим пође на далеки пут у Беч, у неизвесност, можда у успех, а вероватније у своју пропаст.

Милорад је у завичају имао велику љубав Ружу, најлепшу девојку у крају коју је обешчастио и трудну оставио да испија чемерну чашу у заједљивом и окрутном сељачком моравском свету од кога ће се бранити трпљењем и клетвом, народним говором мржње који је отрован колико је велика патња остављене и одбачене девојке.

Евидентно је да су Милорадов и Ружин лик, као и већина других ликова остали у плиткој пластици, јер Нада Милосављевић није откривала слојеве и нијансе проживљеног, ни психолошке ковитлаце међуљудских па и љубавничких односа. Њена прича је најчешће фолклорно сведен коментар односно констатација која сублимира много тога нереченог или недореченог.

Магистрални и помало мистичан ток романескне приче почиње од тренутка када је у Бечу на Милорадов длан пао први дукат из царске руке. Тај дукат је направио пукотину у његовом лику кроз коју се брзо увукла похлепа, слепа за једноставан и топао људски свет око себе, а и за самог себе.

И сва даља дужа и шира прича у овом роману испричана је са експлицитном поруком да су дукати зло, семе раздора, узрок породичних сукоба и често породичне трагедије. Са таквом је поруком радња романа привидена крају.

Велики наративни простор у роману ауторка је дала Милорадовом боравку на Крфу где је служио аустроугарској царици кад је ту долазила на опоравак. На Крфу је стекао породицу и дочекао први светски рат.

Рат ће му довести и унуке из Беле Воде, синове његове ванбрачне ћерке Вере.

Ту је на сцени псеудоисторија са којом се остварује сложеност живота прошлих времена. Да се Нада Милосављевић држала само рационалног и чињеничног изгубила би се стваралачка маштовитост а самим тим и литерарност која се истине ради овде врло нестабилно успоставља.

За целокупно ткиво романа веома су битни ретки и драгоцени унутрашњи монолози у којима су досегнути највиши уметнички врхови. У њима је у прожимању различитих боја сваколиког унутрашњег преиспитивања остварена потребна нијансираност укупне романескне слике.

Наша садашња књижевна сцена преплављена је бројним насловима у којима се обрађују најприземније теме на граници пристојног укуса, језиком који је у равни колоквијалног без метафоричких висина и ду-бина. Нада Милосављевић је успела да овим романом не превали на ту страну упркос опасности у коју је увлачио фолклорни језик и фолклорно поимање живота већине њених ликова.

У коначном, појавио се пред нашом читалачком публиком други роман Наде Милосављевић који има смиренију друштвену енергију од првог али је много меланхоличнији од првог, а знамо да су меланхоличари они људи који као јасика трепере и кад друго дрвеће не осећа ветар.

Овај роман треба прочитати и због онога о чему је писао Тургењев – да је књижевност у животу човека неопходна – са њом је добро боље а зло лакше.