Чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, су 19. 5.2023. године у Геронтолошком центру Крушевац извели поетско-музички програм за најстарије суграђане. Наступили су песници: Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Миљко Шљивић и казивањем своје поезије и ове године подржали установу Геронтолошки центар Крушевац у реалазицији пригодног програма за најстарије суграђане. Своју поезију говорио је и Рилак Милош, корисник услуга Геронтолошког центра Крушевац. Програм је осмислила и водила заменица председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, Светлана Ђурђевић.
УВЕК САМ
Увек сам,
низ улицу корачаш.
Свет те одбаца.
Чувари права на истину,
све виде.
Увек сам,
пратиш сазвежђа.
Мрави се рада не стиде.
Људи својим путем жмуре.
Бледи на западу нада.
Увек сам,
данас што шта знаш.
Идеале не одбацаш.
У сусрет зори,
умор разум ти обори.
Увек сам,
путања смешна.
Још би да се бориш,
али глад ?
Чувари наду продали.
Увек си сам,
то је твоја судбина.
Ако се сам не соколиш,
чувари пијани без вина,
још помислиће
да их волиш.
Увек сам,
пођи следећи срца жеље.
Кад пронађеш одговоре,
чувари биће чувани.
Свакога чека
своје весеље.
© Љубодраг Обрадовић
Моја маленкост…
Тако ми овога дана
Моја маленкост – Светлана
Тако ми овога дана
Направила бих велики грех
Велики осунчани смех
Требало би месечеве капљице
Уткати у косе набујале Мораве
Пре гласа
плаве љубичице
Јер тада више не би долазиле зиме
Стално би у завичају цветао југ
А прoлeће не би напуштало луг
Зато по читав дан
Савијам сунчеву росу
И разбијам брзацима сан
Само да би Морава
Имала цећураву косу
И тако клешем месечеве опеке
И брзацима Мораве вијуге ткам
Тако ми овога дана
Моја маленкост
– Светлана…
© Светлана Ђурђевић
У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ
Причаћу вам сад о деди,
да се памти та старина,
с њим смо овде долазили,
кад се слави Госпојина.
Сећам га се врло лепо,
водио ме он на славе,
кола шинска, па још стара,
упрегнуте вукле краве.
Поседала породица,
ах, како је само било
ја сам био тако мали,
у мајчино трчим крило.
Кренули смо у свануће,
још изашло сунце није,
да стигнемо у Велуће,
за почетак литургије.
Кад смо стигли, сместили се,
стоку сву у хладовини,
ми у цркву, у тишини,
и то редом по старини.
Мајка носи букет цвећа,
од кадифе и јасмина,
и прича ми да ће попа,
кашичицом дати вина.
На кошеној младој трави,
кад прођоше два три сата,
мајка бели чаршав стави,
ту је пиле и салата.
На ливади, много људи,
ту се игра, коло вије,
виолина стара гуди,
а хладно се пиво пије.
Овде сладоледа има,
донео Стопањац Сима,
бомбонџија један стари,
лизала и слатке ствари.
Лубеница ту се хлади,
за сваког да се ослади,
ја искук`о сладоледа,
да ми куглу купи деда.
Од тад прође пола века,
постао сам и ја дека,
па сам на овај диван дан,
спремио “опел караван”.
Идемо сад сви из куће,
правац данас у Велуће,
Богдан, Лена, мали Коста,
Ал` знајте да није доста.
Ако Бог да биће срећа,
купићу и кола већа,
е вала купиће деда,
и комби ако затреба.
Унучићи су за деду,
срећа, свуд ћемо на славе,
са сећањем на мога деду
и његове рујне краве.
А кад прође пола века,
бићете бака и дека,
причаће се благо мени,
кад сам ја био на сцени.
Деца нам жива и здрава,
наздравимо чашом вина,
нека нам је срећна слава,
дан – Велика Госпојина.
© Миљко Шљивић
ПОВЕДИ МЕ
Моја душа иште мало воде
са планинског извора
доброте,
жубор реке,
песму птица,
жеље неке
од мене сада
тако далеке.
Поведи ме за руку
видиш да се бојим
и да дрхтим
док крај тебе нема стојим
и по неку сузу
у оку ти бројим.
Поведи
ме тамо
где Сунце сија,
где ми дашак ветра
на лицу баш прија,
где су ливаде пуне
мразовца најлепшег,
дар лепоте свевишњег.
Поведи ме тамо
где су људи бољи,
где је све у Божјој вољи,
где ми се очи смеше
и доброте теше.
Тамо где могу
опет да снивам
да она иста бивам
и ране са срца откивам.
Да се радујем зори
и ономе што нови дан доноси,
да се вратим својој суштини,
медној чаши
насупрот горчини.
(C) Данијела Јевремовић
Овај чланак прочитало је 17. посетилаца сајта
Skorašnji komentari