Сто једна ружа
Бисерна огрлица око врата,
твоја рука око мога струка,
на мени хаљина од злата.
Локнаста коса плаве боје,
и твоје очи црне на мени стоје.
Парфем Коко Шанела
на теби кошуља бела,
кармин црвене боје
и те нежне усне твоје.
Твој парфем Тома Форда ,
Сако – јарко борда.
Минђуше дају дијамантску моћ
већ је ноћ.
На столу француско вино.
Фино.
Сто једна ружа и једна лала
у твојој руци моја рука мала.
Нежно ме гледаш, ником ме
не даш.
Пољупци као хани,
кажем ти чекај стани.
Одмах се створи осмех твој,
волим те, једини мој.
Већ ме хвата трема.
Кажеш: Зажмури…
Нешто ти се лепо спрема.
Отворих очи своје.
Испред мене
једино моје и прстен од кристала.
Рекла сам: Да.
Твоја сам ружа мала.
Будванска балерина
Таласи океана
воћкице с грана,
јагодице поред пута,
твоје срце сада лута,
по свим одајама срца, душе,
снови никад неће да се сруше .
Наш је сан кад свиће дан
да будемо поред Јована,
и питање гласи океана таласи
шта је његова највећа срећица,
да су мама и тата лепши
и од бисера врећица
и да је мама ружа која никад не вене
и да тату воле очи једне жене.
Да је лепша од виолине, мандолине и
будванске балерине.
© Бојана Бојић
Песничка збирка „Сто једна ружа“ садржи укупно 48 лирских љубавних песама, које су повезане једном централном темом и мотивом, а то је љубавна срећа лирског субјекта. Тематски веома сличне, ове су песме о првим младалачким љубавима, немирима, сновима, срећи и жељи да такви тренуци вечито трају. Атмосферу љубавног, емотивног заноса ауторка доноси укрштањем и смењивањем мотива женске и мушке лепоте, сусрета, природних лепота. То је љубав у којој су активирана сва човекова чула: додири, мириси, укус, вид, слух. Она има своју мелодију, која прераста у мелодију душе, она мирише на јоргован, лале, љубичице и руже, нежна попут пахуље, опојна као вино, бескрајна као море и океан, носи лирског субјекта у рајска пространства спокоја, среће, радости и идиличних снова о будућности. Ово није љубав која се чека, због које се стрепи у неизвесности, љубав коју нагриза чежња и страх од одбијања. Ауторка стиховима даје призоре свих оних тренутака о којима се сања, за којима се дуго чезне и човекове жеље да се овековече. У том смислу честа су понављања мотива, сећања, снови о љубави јачој, чвршћој и вечној. Ова љубав је можда слепа за вечите бриге човековог света. Али није слепа за данас занемарене природне лепоте, те познаје говор цвећа чијим мирисом описује осећања. Она познаје чаролију ћутања под ноћним озвезданим небом. Њу не условљава и не доноси романтично место или град. Било где да је на свету, човек је са собом носи и у свему види своју љубав. Отуда преовладавају идилични тонови, што није често у љубавној поезији, као што и љубавна срећа није тако честа поетска инспирација. То је поезија младости, првих заљубљивања, првих, заносних доживљаја среће, који сами своје стихове кроје. Слободна форма стиха, за коју се ауторка најчешће опредељује, допушта стваралачки замах у настојању да се песмом о љубави каже да је љубав заиста песма.
Биљана Солеша
Бојана Бојић, рођена 19.11.2004. године у Прокупљу. Родно место је Чучале надомак Блаца. Живи у Крушевцу где и похађа школу. Основну школу је похађала у Блацу. Као одличан ђак одлучује да упише Медицинску школу у Крушевцу. Прву песму је написала у другом разреду основне школе, где јој је већ од тада била жеља да постане песникиња. У другој години средње школе, инспирисана првом љубављу поново почиње да пише поезију. Активно пише и објављује своју прву збирку песама под називом “Сто једна ружа”.
Овај чланак прочитало је 12. посетилаца сајта
Skorašnji komentari