Промоција издаваштва ПРОМЕТЕЈА из Новог Сада – *УРОШЕВАЧКА ЉУБАВ* & Едиција Прометеја и РТС-а *СРБИЈА 1914-1918*

У организацији Културног центра Крушевац и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу 02.10.2014. године у Белој сали Културног центра Крушевац у 19:00 часова одржана је промоција издаваштва Издавачке куће ПРОМЕТЕЈ из Новог Сада. Промовисана је књига поезије Јовице Станковића *УРОШЕВАЧКА ЉУБАВ* и Едиција од 10 књига *СРБИЈА 1914 – 1918* у издању РТС-а и ПРОМЕТЕЈА… На промоцији су учешће узели: Зоран Колунџија – главни и одговорни уредник Прометеја, Јовица Станковић – аутор књиге Урошевачка љубав, Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, Никола Стојановић – песник, Саша Милетић – песник, етно група Смиље из Крушевца, Лидија Ужаревић – уредница КЦК, Мирко Стојадиновић – песник, Ана Бабић, Миљана Гагић, Иконија Станковић…

Зоран Колунџија, Јовица Станковић и Лидија Ужаревић

Никола Стојановић и Љубодраг Обрадовић

Добро вече, Поштовани пријатељи историје и поезије. У складу са мојим ставом да поезија боље од свих критичара прича своју причу о аутору, замолићу Николу Стојановића да нам прочита две кратке песме Јовице Станковића из његове прве књиге поезије *УРОШЕВАЧКА ЉУБАВ*, које нам по мени одају главне тајне о њему… Одакле је, ко је и како пише?

Прва је песма: БОЖУР

Ти цвете, семе племените крви,
Ветрови силни хтеше из корена ишчупати те.
Дуваше са Истока и Запада,
Дуваше са Севера и Југа.

Заборавише на полен твој,
Сад ничеш на све стране света.
Ничи, ничи семе племените крви,
Украси отачаство наше,
Као што украси небеса наша.

А друга песма је: ЋУТАЊЕ

Пишем да бих ћутао,
Слушам да бих ћутао,
Гледам да бих ћутао,

Ћутим, јер једино небо разуме моју тишину.

Ћутим, да се спасим сам од себе,
Ћутим, да спасим друге од себе,
Ћутим да њихово гласноговорништво
Не допре далеко.
Ћутим, јер једино небо разуме
Моју тишину.

Ћутим и у ћутању ћутим,
Не дам да мисли моје ремете тишину.
Ћутим јер су други превише рекли,
А мени само ћутање оставише.

Ћутим, јер једино небо разуме
говор моје тишине.

Јовица Станковић је доста дуго ћутао да објави своју прву књигу поезије. Све праве ствари се дуго чекају… Јовица је ипак успео да све своје туге потисне у поезију за поколења што пристижу и успео је да своју душу стиховима узвиси у цветне пределе среће. Његова поезија је његова тајна, коју ето нама поклања, да и ми са њом узлетимо у пределе своје прошлости, коју смо само издалека гледали, али нисмо учинили готово ништа, да не буде прошлост.

Мени је драго да је Јовица члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и драго ми је да је његова поезија на неки начин повезала наше удружење са Издавачком кућом ПРОМЕТЕЈ из Новог Сада. У то име, као мали знак пажње, поклонићу Јовици Станковићу и господину Зорану Колунџији, главном и одговорном уреднику Прометеја наш зборник Родољубиве поезије ЗА МИРИС БОЖУРА који је само мали, али прави предзнак да Косово и Метохија никад неће бити прошлост у нашим срцима и сећању…

Љубодраг Обрадовић