Промоција књиге “ДОМЕ, СЛАТКИ ДОМЕ” Радосава Крпића – Александровац

У Завичајном музеју Жупе у Александровцу, 4.12.2024. године одржана је промоција друге поетске књиге “ДОМЕ, СЛАТКИ ДОМЕ” Радосава Крпића из Доњих Вратара. Програм је водила Јелена Гавриловић – директорица Завичајног музеја Жупе у Александровцу. О књизи су говорили рецензенти књиге Миодраг Шароњић Шарга и професор Томислав Милић. Поред аутора Радосава Крпића у промоцији су учествовали и Исидора Вујић, Љубодраг Обрадовић – уредник издавачке делатности Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, као и Гвозден Ђолић Чолка, Гвозден Радовић и професор Мома Секуловић.

© Радосав Крпић

Огледало душе

Колико те волим
више ме не питај,
погледај ми очи
ту пише- прочитај.

Заклињем се теби
 ко слави и Богу,
да другу пољубим
 никада не могу.

У очима пише
то што срце каже,
а ту лепо пише
да срце не лаже.

Душманима не дам
да нам љубав руше,
јер очи су увек
огледало душе.

Предговор – Миодраг Шароњић

Радосав Крпић, рођени Доњовратарац, живи у питомој макви на јужној страни села које се извија према Рибарима и бруском терену. Остао је веран кућним праговима и старе и нове куће и крају у коме је направио прве кораке, попио лековите воде са Здравца, удахнуо мирисе багрема, зове и ливадског цвећа . То је било његово детињство у трошној, али топлој родитељској кући у засеоку Крпићи. Окружени сиромаштвом, као и многи млади тога времена, одолевали су свим недаћама, али су се радовали сваком новом дану, па и оном када су у рукама имали парче сувог хлеба – проје, ређе пшеничног. Одрастао је вежбајући пешачење које ће га пратити скоро целог живота. Можда су све те околности биле пресудне да се у његову душу усади огромна количина родољубља које је пристутно на сваком његовом кораку – у породици, школи, војсци, предузећу у целој друштвеној заједници. Неспорно је било да ће се овај, тада млади човек, истакнути у још некој области друштвеног живота. Тако је и било. Један млади радник предузећа „Прва петолетка” у Александровцу се појавио на широј сцени својим стиховима. Тада се писање неговало, па и више ценило и у породици, међу радницима у фабрици, па и у песничком окружењу. Појавиле су се прве песме које су испуњавале његову душу, стизале до читалаца. Постао је члан удружења песника „Жупа“ у Александровцу. Песме су му објављиване у радничким новинама Србије. За њега се већ знало и за његов песнички дар. Није ни чудо што је на такмичењу песника, радника Србије, одржаном у Александровцу заузео лепо место и пласирао се на републичко такмичење у Бору. Ту је заузео високо треће место. То га је свакако мотивисало да своје песме стави у корице, прве његове књиге „Сунце у човеку”. Цео посао је одрадила Културно – просветна зајденица Општине која је у том времену поклањала велику пажњу аматерима, не само у писању, већ и у другим областима културног стваралаштва. Радосав је наставио да пише, да ствара поезију коју је народ волео да чита. Годинама је писао, објављивао, али и слагао на гомилу. Неке објављене песме су и компоноване, а надам се да ће се композитори по објављивању ове књиге истински заинтересовати за многе текстове. Скоро сам сигуран да ће тако и бити! Његове песме имају своју животну причу. Натопљене родољубљем и љубављу, обојене природним емоцијама, написане лирским, па и музичким нотама биће радо коришћене у композиторским круговима, а оне родољубиве неће читаоце оставити равнодушним, па ће се говорити и на књижевним сусретима.