ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ МЕЂЕ И ИЗЛОЖБА СЛИКА – Првослав Пендић Пенда

МЕЂЕ

Има ли краја међама нашим,
Што један народ вековима дели?
Који никако да швати
Да се међе једном могу заорати
Па хлебом деца нахранити.

Докле више
Да их крвљу заливамо,
А оне да се корове и траве?
Само нас маме да губимо главе,
Да крв истачемо
Као да је вино.

Кад нам задња кап крви капне
И последња глава о међу запне,
Заораће их неки трећи,
Да своју децу нахране.

Ти трећи биће први
Који ће наше вино пити,
А оно ће од наше крви
Црвеније бити!

Наша ће имена
Остати на камену од међа,
Да их показују свету.
Поменом!

Да је ту живео народ неки
На ветрометини
У смету од међа
Међама каменовани…

С’ обе стране међа,
Белезима означени
Окренутих леђа,
Истоком и западом
Заведени – одбачени…

© Првослав Пендић Пенда

О СВЕСТРАНОМ СТВАРАЛАШТВУ АУТОРА, Љубодраг Обрадовић

Првослав Пендић Пенда, члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ вечерас, судећи по плакату промоције промовише своју књигу МЕЂЕ и своје сликарство. Али имајући у виду чињеницу да је Пендино стваралаштво свеобухватно, ја вечерас нећу говорити о његовом прозном стваралаштву и сликарству, већ ћу рећи пар речи о његовој поезији јер, Ехо са Голије одјекује у срцу аутора.

У поетској књизи ЕХО СА ГОЛИЈЕ, која се састоји из три циклуса: ТРАГ У КАМЕНУ, ПОД БЕЛОМ КОШУЉОМ И КЛУПА,  све песме задржавају надахнуће,  које лебди у срцу и души аутора, кад се сети Голије, задржавају тај Ехо са Голије, који га прати још од рођења: “Ту удахнух први гутљај светог ваздуха, који Растко издахну по рођењу и посвети га. Мој издисај се претвори у крик, разлеже се долином допревши до снежних врхова планине Голије, па пошто их помилова, студен са снежних врхова понесе и врати као ехо”.
/Реч, две о себи – страна 5./

У првом циклусу ТРАГ У КАМЕНУ објављено је 10. песама. То су завичајне песме и као да су наставак аутобиографије песника са почетка књиге. Ја бих издвојио песму, која отвара ову књигу, ДОЛИНА КАМЕНИХ СВЕДОКА. У њој је садржан сав бол и жал због напуштања родног прага. Боли и сазнање да су ти предели, са одласком људи, ту рођених, осуђени на постепено изумирање.

Са светих брегова
Још се звона чују.
Низ долину
Тамјан замирише.
Све мање, све тише.
……….
Ако их буде?
Сада су само свети
Брегови наши,
Док су камене светиње
На њима.
Још тај камен свети,
Нашом руком клесан,
Као сведок прети
Ма где га понели
Освајачи клети.

/ДОЛИНА КАМЕНИХ СВЕДОКА – страна 11/.

У другом циклусу поетски названом ПОД БЕЛОМ КОШУЉОМ је објављено19. песама, које су, по мени, мисаоне песме. У њима се аутор пита и даје одговоре о животу који живи, о поезији, сликарству… У овом циклусу издвојио сам песму ПРОРОК – ПОБЕДНИК, у којој нам аутор, који је у ствари и сликар и песник, на пластичан начин дочарава судбину човечанства и неминовности које долазе /Између неба и земље – Остаје нам само црта,- Црна и хладна/. Дакле између живота и смрти, само је танка линија, Рубикон који се мора прећи, кад те тад! Али ту је сликарска кичица, да заувек са поетском имагинацијом (као и поезија уосталом) све забележи заувек – како се аутор нада. А стваралац у свом делу треба да буде и пророк, да прочита своју и судбину света и тада ће он бити „Пророк – победник”.

Између неба и земље
Остаје нам само црта,
Црна и хладна.

Он је кида и парча
Комад по комад.
Свемоћним оком сликара
Увећава
И баца на платно.

Чупа из таме светло,
Из тишине крик,
Из студени огањ
Из посрнулог победника.
Он је у ствари
Пророк – победник

/ПРОРОК – ПОБЕДНИК – страна 41./

Трећи циклус КЛУПА 1972. садржи 33. песме и он је најбројнији. У њему су љубавне песме написане у младости и чуване у свескама и споменарима.

Аутор о тим песмама каже: “У трећој теми су сабране моје ране песме из школских клупа, проткане песмама са клупа из паркова и ко зна којих још места. Зато је и насловљена: КЛУПА 1972 када сам и написао прве песме”.

“Док пишем видим слику
Кад сликам чујем песму”

И са овим стихом бих закључио овај мој мини приказ књиге ЕХО СА ГОЛИЈЕ и сажео моје утиске о књизи и аутору у топлу препоруку:
Прочитајте и ову Пендину књигу и знаћете да је овај приказ књиге прекратак да би описао сва сазнања, мудрости, лепоте и визије које књига доноси. За такве претензије потребне су обимније студије и анализе.

Дакле, пред нама је прва поетска књига  Првослава Пендића Пенде, препуна одличних песама, у којима, читајући их,  можете видети и слике, које је сликар у песнику желео да видите.

И ето казах и ја неку реч о Пендином сликарству, јер напросто немогуће је то свето тројство: Поезију, Прозу и Сликарство, које у Пенди има свој дом и које га покреће, не поменути, јер је Првослав Пендић Пенда заиста одличан и свестрани стваралац у уметности и књижевности.

МОЈ ДРУГ ПЕНДА

Ево на промоцију књиге
мог друга Пенде дошла и ја.
Позвао је другове и пријатеље,
од среће лице му сја.

Да прочита своје песме,
речи као бритком сече,
о Боже зар има веће среће.

Речи лагано звуче
као какав умилни сан…
Ја му желим од свег срца
да промоцију књига
има сваки дан

© Јованка Лалић Јоле

БЛАГО МЕНИ

 

Првославу Пендићу
Пенди

Благо мени што умем и знам
платну душу да дам
па понос и ја, раме уз раме,
да никад нисам сам.
Просипам боје,
уносим наде своје,
сав жар, лепоту, сјај
и то траје и цвета,
не назире се крај.

Од среће блистам,
док дела листам,
а кад чујем, лепо је знај
или личи на рај…
Осетим да замирише
на живот и срећу
и кунем се тад,
баш стати нећу…
Обећам то себи,
а зашто неби
кад умем и знам,
платну душу да дам.

Е сад нек платно говори,
ја ћу да ћутим
у скромности својој
и даље слутим
да ће многи, многи,
зидови неми и бели
бити застрти цели
и да ће чути ехо
кроз прелепе боје…
– Ето и то је моје.

© Миленка Весић

;