Промоција књиге – САН НА ОБЛАКУ – Горан Минић

Народна библиотека Брус и Уружење песника Србије – ПоезијаСРБ 31. 5 2024. године у 18:00 часова у читаоници Народне библиотеке у Брусу организовали су промоцију књиге поезије „САН НА ОБЛАКУ“, аутора Горана Минића.

Пред бројним посетиоцима наступили су, поред аутора Горана Минића и: Светлана Ђурђевић – рецензент, Милосав Ђукић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Љубодраг Обрадовић – песник, Даница Гвозденовић – песник, Саша Милетић – песник и Слободан Радичевић –  новинар. Музиком је промоцију оплеменио Александар Милановић. Промицију је осмислио сам аутор, а водитељ промоције била је Јасна Ракићевић. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић. Прочитајте неколико Горанових песама и знаћете зашто и знаћете зашто је поезија бекство од чемера живота.

КАД ДОЂЕШ У БРУС

Кад дођеш у Брус
У ноћ разбукталог пролећа
Ти само зажмури
Да не видиш како плачем

Кад над Брусом
Спусти се боја тишине
И умре још један дан
Пробудићу се у тами
А тек по који пролазник
Наиђе

Време је немо између нас
Небо је затворено
За моје очи
Док корачам плочником сам

Кад дођеш у Брус
Само ти нећеш видети
Игру звезданог неба
И свице како тугу деле

Кад дођеш у Брус
Ја нећу гледати твоје дубоко ћутање
Када се угасе моје очи
Можда и тад заплачем
А ти немој касно је за кајање

Кад дођеш у Брус
Видећеш кораке туђе
И немирне трагове сенки
Чућеш звона
У мирису подневне кише

Пожутели лист
Пашће недалеко од тебе
И са кишом однети све трагове.

© Горан Минић



САН НА ОБЛАКУ

Не плашим се
Кад громови планину руше
А трептај траве
Чини се бесконачан

На облацима летим
Сном дечака
Кад чујем песму
Осмех ми отвара пут

Изнад мене
Месец неприметно израња
Тајанствени шапат шуме
Ветар узбуркава

Сви ћуте
Затварају се реке
Зид од грумења цветова
Скрива ми поглед

Рука из сенке
Једро покреће
У облацима са птицама летим

Тамо доле заспао град
У њега стиже песник
Умотан ореолом вечности

Јер бежи од сна.

© Горан Минић

РАДОСНИЦА
Љубици

За тебе
Увек ћу од будних
Чувати ноћ
Држаћу те у наручју
Од олује да те сакријем

Чуперку мој плави
Сакрићу те у срцу
Да ти љубав усадим
Да те сачувам од зиме

Сунцем ћу те грејати
И када ме више не буде било

Тако бих волео
Да те загрлим као девојчурка
Ту слику замишљам
И гледам тебе
Мила моја

Зато избриши сенку
Старца са сузом
И никада не плачи због тога
Не волим кад плачеш
Малена моја

А кад сенке изчиле
Послушај детињство
Рашири руке као крила
И живи живот

Покрени ветрове
Што освајају висове
И попни се на врх
Душо моја

У тишини близу облака
Бићу ја
Заоденут сновима
О теби чаробнице моја

Са степеника што воде ка небу
Гледаћу твоје небеско плаве очи
Док се веселиш животу
И постајеш светлост  мог живота

Данас цветове сакупљам
За твоју срећу
Да се радујеш годинама
Да се радујеш  радоснице моја
И ја ћу се радовати
Иако нестајем полако.

© Горан Минић

КАД ГЛАСОВИ УТИХНУ

Не питај ме шта радим
Кад падне ноћ
Кад светла се погасе
И гласови утихну

Тад поново видим
Тебе и себе
И поноћ што одзвања

Кријући се
Бежим од сенке
А у свакој мојој мисли
Твој је траг

У мени се гомила тишина
Загледана у моје боре
Сенка тумара некуд
Ја одлазим кад пробуди се јутро.

© Горан Минић

ШТА ЋЕ ОСТАТИ

Шта ће остати иза нас
Кад угасимо месечеву светлост
Изнад Расине

Шта ће остати иза нас
Када се погасе звездице небеске
Кад утихну пољупци
И лаки додири

Шта ће остати иза нас
Кад заувек заспи ноћ
Кад одеш ти
И одем ја.

© Горан Минић

ПРЕВАРЕН САН

Опет сам сањао
Шапат ветрова
И бистру реку
Ко злато прозрачено

Наднесен над водом
Себе препознајем у сенци варљивој
што се лагано разилази

По води ходам
Као паук у својој нити
У сећањима
У чекањима и ћутању
Као затвореник
Свих варки живота

На крају
Срушени идеали
Преварен сан
Од празних и лажних речи.

© Горан Минић

С Е Ћ А Њ А
Не кради ми сећања
Кад прхутом крила птица
Лете ка небу

Кад на трепавицама
Прах јутарње росе
Вечити додир сунца најављује

Варош уснула испод брега
Корача тихо у ноћ
Док растежем сећања

Не кради ми успомене
Птице луталице
Због речи на врху сећања

Растежем кроз прсте
Речи далеке
А киша добује олуцима.

© Горан Минић

ДУБОКИ ТРАГОВИ ВЕЧИТОГ ДЕЧАКА – С. Ђурђевић

Не признајем године као стегу, јарам, на раменима које живот неумитним током повија.

Не признајем старење неминовно изазвано сменом годишњих доба, борама на лицу и немоћи у костима.

Не признајем правдање бахатости, фрустрација, неиживљених живота и интелектуалне и стваралачке немоћи, статистиком. Јер, године су само то.

И не дружим се са таквим људима.

Немам времена.

Поштујем људе који „на облацима лете сном дечака“, истражују, лутају, греше и не стиде се својих погрешака.

Дивим се људима који се „боје када говори њихово срце“ и који „не старе јер пролеће носе у срцу“. Поноснима – не гордима.
Усправнима.

Сањарима.

Песницима.

Завичајним.

Људима који се“ не плаше кад громови планину руше“, локал патриотама који најлепше стихове исписују свом граду.

Вечитим дечацима који својим годинама сведоче искуству, преживљеном животу пуним плућима, иза којих остају трагови.

Ретки су. Један од њих, Горан Минић, кроз своје песме истиче се поетичним изразом који прониче у људске емоције и животне ситуације. Његове стихове карактерише дубока интроспекција, која је често прожета меланхолијом, али и надом.

И управо у томе лежи његов таленат: кроз једноставне, али снажне речи дочарава комплексност људског искуства, чинећи своје песме дубоко емотивним.

Његови стихови дочаравају утисак поетске слике која истражује однос између природе, емотивности и пролазности времена: „док Брус спава изнад Балканске… кестени миришу на љубав“.

Завичај је константна инспирација већине песника, али ретки су они који умеју да тај осећа преточе у речи. Горан Минић ту не греши.

Брус, Козник, Крива река, Росуље – дубоко су  уткани у његов генетски код и из њих црпи снагу за све што живот доноси, снагу да се носи са пролазности времена и пропуштеним приликама.

Јер, живот је чудо.

Нема репризу.

Али увек пружа нову шансу.

Ако знаш да  је препознаш.

Да.

Сигурно нећеш погрешити ако „кишобраном за снове“ сакупљаш  лептире. Као што раде вечити дечаци. Како је то у овој збирци урадио Горан Минић.

Горане, овде си затворио круг, који ће оставити дубок траг.  И поставио основ за нови, јер, докле год те радује „цвет на длану“ и „шарени лептир у њеној коси“
лети, трагај и пиши!

Песме.


Светлана Ђурђевић

Белешка о аутору – Горан Минић, Брус

Вишеструко награђиван новинар и песник. Живи у Брусу, пише поезију и прозу. Међу добијеним признањима посебну тежину има Повеља „Лаза Костић“ коју му је доделило Удружење новинара Србије и двострука награда на Међународном фестивалу ПРОФЕСТ на коме су учествовали представници четрнаест земаља. На фестивалу Удружених радио станица Србије освојио је једно прво и једно друго место за радио репортажу. Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У оквиру овог удружења књига „Казивања о Кривој Реци Копаоничкој“ проглашена је 2018. књигом године. На
својеврсном фестивалу поезије „Песнички маратон“ са песмом „Песма за њу“ одлуком жирија награђен је првом наградом.

Ово му је четврта збирка поезије.

 

 

Овај чланак прочитало је 3. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezija.rs/pesnici/promocije-knjiga/promocija-knjige-san-na-oblaku-goran-minic/

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.