
НИРВАНА
Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много:
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.
Притисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.
Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.
Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.
То су задњи снови
У ноћима шумним ко јавори сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.
© Раде Драинац
Овај чланак прочитало је 73. посетилаца сајта






























1 comment
Само душа истинског песника може да носи такав бол и вапај носталгије за оним што је некад пленило
у родном крају, а сада у смирају, нека буду још једном покров, да их очи виде и душа осети.