СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ 2025.

Видео снимак Љубодраг Обрадовић

Аудио снимак Марко Вишњић КЦК

У Културном центру Крушевац, прецизније у Белој сали КЦК 24. 9.2025. године одржана је манифестација СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ. Ево шта је на почетку манифестације изговорио Љубодраг Обрадовић иницијатор за оснивање Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

” Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године, тако да је 17. 9. 2025. године био наш тринаести рођендан. Сада смо већ закорачили у 14. годину. У то име желим да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитам 13.-ти рођендан са једном мојом песмом која у себи носи поруку „ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА“. У исто време желим свима нама још много лепих рођендана. У ту част организован је и овај поетски сусрет под именом “СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ”.”

Својим стиховима манифестацију “СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ” улепшали су песници: Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Љиљана Тамбурић, Стефан Кнежевић, Нада Милосављевић Кети, Миљко Шљивић, Данијела Јевремовић, Милан Ћурчија, Мирјана Јовановић, Мирослава Смиљанић, Мира из Сталаћа, Марија Чворовић, Латинка Ђорђевић, Првослав Илић, Олга Раденковић, Љубиша Шапоњић, Снежана Поповић, Нада Гајић, Милош Ристић, Слађана Бундало, Нина Симић, Милан Марковић Лака и Ђорђе Јоковић Мирочки. У музичком делу програма наступили су Мирослав Маринковић Којица и Милосав Ђукић Ђука.

ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА

Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!

Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.

Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?

Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима.

Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја летим негде на небесима.

Мени се смешка принцеза,
док ти свога принца сањаш.
То нас живот сновима зеза,
и подсмехом у свести одзвања.

Делили смо и добро и зло,
а свако за се, имао је план.
Спавали нисмо ноћу,
а ево, свануо је тај дан.

Као да те јуче сретох,
тако брзо прохуја све.
Сад сам сам, као псето,
а нисам то хтео, не! 

Смисао тражећи, вртесмо се у кругу…
Ја сам следио твоју сенку,
а ти си зрачила само тугу
и са осмехом поклањала ми сету.

Налазили смо се и растајали…
Да ли је бол растанка био већи,
од блаженства сусрета,
ка пољупцу жмурећи.

Срећу смо желели,
није да нисмо…
Али док смо још у љубави горели,
новчић се већ окретао, глава или писмо?

Исписали смо доста страна,
роман цео који исијава срећу.
Остала ми у срцу понека рана,
да је бришем никад нећу.

Увек се нешто иза брда ваља,
нови нас изазови копкају.
Оно што тебе сад забавља,
мени личи на издају.

Поклонио сам ти све што могу,
све што имам и знам.
Али тај вечни немир не могу
да уклоним ни у себи сад.

Зато, нек живи љубав!
Љубав је трагање и игра,
занос и нада, срећа и туга,
Сунце што са неба сија…
Љубав је поезија.

© Љубодраг Обрадовић

Овај чланак прочитало је 46. посетилаца сајта