ПЕСМА РОДНОМ СЕЛУ

Кад
се сетом родног краја
Срце моје срећу иште
Крај Расине и Мораве
Где дими ми се огњиште

Светогорске
Мојсињске планине
Под скутима чувају ми село
Где постоје четири светиње
У којима слушамо опело

Ту
нам блиста Пресвета Богородица
Свети Јован и Свети Илија
А уз њих је свети Пантелејмон
Божји дар је то родноме крају
Макрешану моме завичају

Ту
се деца радују весела
Православном вером задојена
Здравог духа и здраве памети
Где нам живот као песма лети

Кад
се сетим Расине и Мораве
Сретка и Раковца сеоског потока
Старих стаза и цветних ливада
Пропланака, залазака сунца

Лепих
цура игранки и посела
Макрешана мога родног села
Тад ми срце убрзано куца
А душа је сретна и весела

Увек
волим о селу да причам
Једна ми је прича најмилија
У мом селу испод свете горе
Стотинак је дошло мираџија

Један
део душу ми голица
То је моја лепа раскрасница
Која краси моје родно село
Окружена лепим воћнацима
И кућама креченом у бело

Некада
je била центар села
По њој трчала су деца
Босонога чила и весела
Чим нам зора са истока заруди
Раскрасница прва се пробуди

Ту
су дечје игре богом дане
Лопта није смела никако да стане
Увек смо се делили по пола
А четири камена су чинила два гола

Боже
мили, весеља и среће
Божанствена утакмица креће
И да знате то не беше шала
Пола сеоског тима чинила је горња мала

Сад
је неко друго време
Уснула је моја раскрсница
Изнад ње пролети по нека птица
А она чува успомене и дрема
Јер на њој раздрагане деце
Скоро и да више нема

Обишо
сам скоро пола света
Многа места и станишта
Па слободно могу рећи свима
Ништа лепше од родног огњишта

© Давидовић Миодраг Дача