Годишња скупштина Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржана је у суботу, 16. 4. 2022. године у 12:00 сати у Белој сали КЦК. Усвојен је извештај о раду и финансијски извештај за 2021. годину. Такође је усвојен Финансијски план и Програм рада за 2022. годину, а избрани су и Управни одбор и Надзорни одбор. После скупштине одржан је програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА у коме је свако од присутних песника изговорио по једну своју песму, а аутори других књижевних остварења део из свог стваралаштва. Промовисали смо и Монографију МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2008. – 2021. Сви присутни песници изговорили су по једну своју песму, а афористичари одабране афоризме. Програм промоције монографије МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2008. – 2021. осмислили су аутори др Велибор Лазаревић и Љубодраг Обрадовић, а у вођењу програма помогла им је Светлана Ђурђевић. У програму су поред њих учествовали и афористичари: Драгиша Павловић Расински и Братислав Бата Костадинов и песници: Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Првослав Пендић Пенда, Милосав Ђукић Ћука, Милош Ристић, Богдан Јевтић, Градимир Карајовић, Миљко Шљивић, Живота Трифуновић, Мирослава Смиљанић, Олга Раденковић, Даница Рајковић, Данијела Јевремовић, Снежана Поповић, Драгојло Јовић, Мирослав Мирко Стојадиновић и Љиљана Тамбурић.
Љубодраг Обрадовић
САН…
Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.
Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.
Испод мојих ногу
текла је вода,
промицале су рибе
и ситни песак.
Поред мене стварност
се смејала,
у телу мук и надање,
у машти сан.
Сан о Морави,
Морави која пева…
Сан о обали,
обали која крије
моје тајне, моју љубав,
сан о срећи,
срећи која ме напустила,
сан о…
Идем и сад на Мораву.
Одсјај задњи је догорео.
Постао сам талас равнодушности,
не лутам ни по идеалима.
Стојим и сад на обали дуго.
Не плаше ме ни сове,
ни било шта друго,
чак ни ветар
фијуцима својим.
И гледам ту воду,
слушам то
стругање таласа,
који односе мој сан,
сан о…
© Љубодраг Обрадовић
Драгиша Павловић Расински
САН
Око мене одвећ тихо све је,
склапам очи, већ ме сан осваја,
сањам врло чудне јубилеје
још чуднијих неких догађаја.
Моћници се призвали памети, н
аступила мирнодопска клима,
Кинези се одрекли Тајвана,
Русија се одрекла од Крима.
Палестинске-израелски сукоб
избрисан је са ратне топ листе,
у Кореји Северној председник
кренуо да гања комунисте.
Нато бомбе бацио у смеће,
агресије сметнуо са ума,
Аљбин Курти републику неће,
Бајден Путина узео за кума.
Престала су насиља, терори,
шовинизам и разлике класне,
нема више етничког чишћења,
геноцида нити мржње расне,
беспослених нема, а ни гладних,
навијача оних горопадних.
Еколошки сасвим чисто све је,
ђубрад сва се на Венеру возе,
Сунце Земљу по наруџби греје,
жуте мрље офарбане розе,
Марс претворен у житишта стрна,
затрпана шљунком рупа црна.
Тубилеји славе се масовно
и у вези животињских права,
животиње све су заштићене,
од џиновског слона па до мрава
и обичног сићушног комарца,
сваки створ је заштићен потпуно:
Муса не сме да одере јарца,
овци не сме да се шиша руно.
Сањам како неке животиње
место људи славе јубилеје,
на гозбама ко господа седе,
а људи су обукли ливреје,
па их служе, не би и’ да завреде
неку мрву или парче хлеба,
наопако окренуто све је.
Наопако, ил’ баш како треба?
Пси у шетњу воде господаре,
на каишу или некој узди,
и уче их лепом понашању,
да у парку не сме да се нужди.
Ако ово стварно сан је пусти,
што ми само илузију шаље,
покријте ме, молим, задњом
надом и пустите да сањам и даље.
© Драгиша Павловић Расински
Skorašnji komentari