ПЕТЕР ХАНДКЕ – ЧОВЕК И ДЕЛО – зборник радова – Промоција Бела Вода

У Белој Води у кафићу “ТИРОЛ” 30.11.2025. године одржана је промоција књиге ПЕТЕР ХАНДКЕ – ЧОВЕК И ДЕЛО – зборник радова коју је приредио и уредио Др Велибор Лазаревић из Беле Воде. У књизи су радови о Петеру Хандкеу од Радомира Андрића, Др Велибора Лазаревића, Проф. др Голуба М. Јашовића, Ђорђа Петковића, Дејана Баљошевића,Вељка Стамболије, Верољуба Вукашиновића, Уроша Николића, Звездане Милосављевић,Мирослава Цере Михајловића, Часлава Ђорђевића, Игора Ремса и Радомана Кањевца. У књизи је Фото албум са сликама Петера Хандкеа са манифестације БЕЛОВОДСКА РОЗЕТА. На Промоцији књиге говорили су: Др Велибор Лазаревић, Звездана Милосављевић, Верољуб Вукашиновић, Вељко Стамболија, Ђорђе Петковић и Др Предраг Јашовић, а Љубодраг Обрадовић је прочитао песму Петера Хандкеа ПЕСМА ДЕТИЊСТВА из Часописа ПоезијаСРБ број 13. (Петер Хандке је 18.07.2015. године је у Белој Води добио јубиларну четрдесету “БЕЛОВОДСКУ РОЗЕТУ” од Јасмине Палуровић – тада заменице градоначелника града Крушевца. Промоцији су присуствовали и дародавци који су омогућили штампање књиге: Живорад Милетић – Супска и Драган Милић – Медвеђа. На крају програма Др Велибор Лазаревић је уручио захвалнице пријатељима Беле Воде, између осталих и Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ, односно Милосавву Ђукићу Ђуки и Љубодрагу Обрадовићу. За музички део програма били су задужени солиста Срећко Шелмић и хармоникаш Мирослав Маринковић Којица.

Петер Хандке прима Беловодску розету од заменика
градоначелника Крушевца Јасмине Палуровић

Петер Хандке, Аустријски књижевник

ПЕСМА ДЕТИЊСТВА

Кад је дете било дете
ходало је машући рукама
желело је да је поток река,
река понорница,
а ова бара да буде море.

Кад је дете било дете,
није знало да је дете,
све је имало душу,
и све су душе биле Једна.

Кад је дете било дете
није имало своје мишљење,
није имало навике,
често је седело прекрштених ногу,
непрестано трчећи,
имало је ковитлац у коси,
и није се кревељило при фотографисању.

Кад је дете било дете,
постављало је ова питања:
Зашто сам ја баш ја, а не ти?
Зашто сам овде, а не тамо?
Кад је почело време
и где се простор завршава?
Да ли је можда живот под Сунцем
само један сан?
Није ли оно што видим, чујем и осећам
само одраз неког Света пре овог Света?
Ако знам да постоји зло,
постоје ли заиста и зли људи?
Како то да ЈА, уопште као да нисам
постојао пре него што сам постао ЈА,
и да једном ЈА, који сам,
више нећу бити ЈА?

Кад је дете било дете,
давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,
на пари куван карфиол,
а сад све то гута,
не само зато што се мора.

Кад је дете било дете,
у туђем се кревету једном пробудило,
и потом никад престало.
Многих људи, тада, добрих му се чинило,
а данас тек пар, ако је среће.
Јасну је слику Раја у себи имало,
да ли баш, пита се сад?
Кад од Ништавила визије
и данас га стресе страх.

Кад је дете било дете,
играло се са одушевљењем,
и сад, има исти онај ентузијазам,
али само кад је посао у питању.

Кад је дете било дете,
било му је доста јабуку да једе… хлеба,
па је тако чак и сад.

Кад је дете било дете,
слатке бобице би му испуниле шаку
баш као што то бобице чине,
па и сад би.
И зелени би му орах горчином језик натопио,
баш као што сад натапа,
и са сваког би врха планинског,
још вишем врху хитао,
у сваком граду великом,
још већем граду клицао,
и ништа се није променило.
За трешњама је до највише крошње посегао,
са страшћу коју и данас поседује,
али и срамежљив пред непознатима,
баш као некад.
Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,
на исти начин као и данас.