СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ – Мирослав Живановић

ПРЕДГОВОР – Мирослав Мића Живановић

Уместо епитафа за покој души ШИК-у „Црвена застава“ Крушевац и једном времену романтике, наиве и сасвим другачијег живота. Гигант дрво-прерађивачке индустрије са потпуно заокруженим процесом од планирања подизања и неге шума преко планске експлоатације, примарне прераде, полуфиналне, финалне прераде, организоване набавке и продаје са преко сто продајних објеката и салона намештаја, рачуноводствено-финансијским сектором организованом ресторанском исхраном за две хиљаде радника, друштвеним стандардом, библиотеком са десет хиљада књига и стручном литературом сигурним сталним радни односима, вођењем кадровске политике, плановима запошљавања радника посебно деце својих радника, кредитирање радника за решавање стамбених проблема обезбеђивање и додела станова, са четири међународних компанија. Шире организован у ШИП СОУР Нови дом. Подигнут организован и развијан у доба „Титове диктатуре“, издржавао хиљаде породица, више стотина обезбедио становима а свакој дао средства за решење стамбених проблема. Одшколовао велики број стручњака и кадрова који су наставили своје велике каријере у струци. Комбинат је био наша друга кућа, имао душу коју смо му ми дали и полако узимали, а који је доласком слободе и демократије, када су дилетанти отели власт, очерупан, опљачкан, разорен и као и многи други унакажен и уништен па сада изгледа као Нагасаки и Хирошима заједно. У част великог директора Обрада Обрадовића великог и поштеног радника Радовановић Андрије, радног и поштеног тапетара Моле и свих других покојних и још једва живих радника комбината и на срамоту хохштаплера и распикућа који су сравнили са земљом нашу другу кућу. Ко не верује нека пође путем Крушевац Паруновац и нека погледа лево преко пута касарне Седми јули и Закићевске сада Трајалове амбуланте, кроз празнину на месту где је некада била капија па нека сам просуди. Не препоручујем да улази дубље у круг јер би могле да га поједу змије или нека неман, јер ко зна шта се све тамо испилило. Није библиографски рад о предузећу, мада комбинат то заслужује и то као монографију која би говорила и упозоравала. Ово је прича о једном времену кроз причу о судбини једног човека, испричана његовим језиком, аутентичним, да би носила печат тога времена. Извађена је са дна океана безочних лажи последњих година и деценија.

У Врњачкој Бањи 01.12.2019.

 

СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ

1.
Као млад, тек дипломирани правник на ургенцију чика Тике Мексиканца, брата моје таште, који је вршио финансијску контролу ШИК-а „Црвена застава
Крушевац“, па Драгослав Драмлић задужен као Директор општих послова за
персонална питања није могао ни смео да не услиши његов захтев, јер то није била молба, засновао сам радни однос код поменутог предузећа и што је тада био нормалан ред, након обављеног приправничког стажа и положеног приправничког испита добио решење „референт за вођење дисциплинског поступка“.
Председник и чланови комисије бирани су по утврђеном поступку, углавном најбољи радници комбината, односно ООУР-а, поштени и познати као одани комбинату, а нарочито руководству предузећа, а стручни сарадник комисије дипл. правник који се по правилу старао о законитости поступка и да одлуке буду у складу са захтевима подносиоца захтева, али и правичне, а казне добро одмерене и примерене да би се постигла сврха кажњавања. Чланови комисије су углавном веровали мени, а ја био убеђен да ће приликом одлучивања уважити мој предлог. Сваку паузу сам искористио да чујем по неку причу из живота, поготово старијих чланова које су на крају биле увек готово невероватне, а животне, лепе и интересантне.
Андрија Радовановић – чича Андра био је један од најбољих радника комбината.
Учесник рата, члан партије – активиста, слабо али за његове потребе довољно писмен, бистар, вредан, одан, поштен радник. Јак!
Широка рамена, врат кратак црвен. широк нешто већа, некако чворновата глава као насађена на раменима, шешир три броја мањи, здепаст скоро четвртаст, руке кратке јаке, шаке као копање, веће но што би било нормално. али у складу са његовом конституцијом.
Просто је био такав, некако незграпан, али не ружан.
Углавном ћутљив. Делује помало уморно.
Не баш радо, помало невољно на моју упорну молбу почиње своју причу.
Баш онако како смо ту причу тада чули и, готово од речи до речи просто преносим као вид сведочења о једном времену и једној судбини.
Рат сам што се завршио.
Пошто сам био предратни комуниста и робијао у време обзнане, чим почео рат отишао сам у партизани.
Био сам један од првих чланова од формирања Расинског партизанског одреда од кад смо се скупили и организовали на Беловићу.
После ослобођења сам био председник месног одбора села Текије. Тешко време, сиротиња, принудни откуп, жене остале без људи, куће без домаћина. Ништа се нема, а све би се тело.
Нажалос`, убрзо и ја остадо удовац.
Млад, а сам ки пањ. Мука целога села свалила се на мо`у грбину на мо`а леђа, па сваки дан све грђе.
Прође година па скоро и друга.
Сваки куј ме сретне почиње изокола да се распитује.
Јели бре Андро како ти је самем?
Ел планираш да се жениш.
Жалос за жалос, ако ти ниси ожалио жену нико није.
Ти Зору немож` да врнеш па не знам шта д` урадиш. Мањ`ко си решио д`иеш за њом.
Нађи бре нешто па како испадне.
Ћутим ја ал` ако` ћемо право поче` да размишљам.
Један дан, недеља, леп летњи.
Време тијо ки поручено зашта` оћеш. Уђануо сам точак и пош`о на доњи пијац да нешто купим а можда и уочим неко женче које би ми одговарло. Већ сам радио у комбинат и добио неку кућицу на Прештип`, у круг комбината.
Рат учинио сво`е.
Дош`о сам на пијац а он се црни ки да су задушнице.
`Де погле`ш `ел црнина `ел сам црно марамче.
Ретко се види нешто карирано, а ја знам да тема женама што дошле у шарено ништа не фали, а поготово не чо`ек.
Оне дошле да се помере, да се мрдну од човека, да га не гле`у и да уберу неки абер па да после вућунаре, да проносе по селу, као: „Јели мори, замисли шта сам јучер чула на пијац.“
Ма дал је могуће? Немо` да причаш
Јас очију ми.
Ко би то мори реко?
И тако даље.
Пошо сам од тезге до тезге ка` нешто купујем а све загледам оне у црнину и глем баш дал ју и колико избледела, `ел од тога колико знам зависило колики је жалос, дал има смисла да било шта предузимам. Тејзе де црнина нова, греота би било, било шта и да се помене.
Питам за кога си рушна, кажем сажаљевам случај, примите мо`е саучешће, д` испаднем културан па продужим даље.
Негде се мало задржим, запиткујем и процењујем дал` би можда имао неку шансу.
Продаје се свашта, компири, пасуљ, лука бели црни прази, стари, млад, ситна алева паприка венчара туцана у ступу, јаја, кокошке, моравска риба, проино, пченично, јарма, свашта.
Чини ми се нема шта нема.
Шта ти душа `оће, сам паре.
Чујем ја онако издаље нека снајка нуди некога. Виче „пробај ову мо`у, ако ти се не свиђа пробај њојну“, а све тазе, домаће, видела ми моега.
Питам ја једну стареу жену, која ми била најближа:
Јели велим, кака је ово заклетва па да се заклињем и ја, `ел ја кад кажем часна реч нико ми не верује, а ако би реко бога ми још горе, зато што знаду да сам комуниста? Вели она, то значи очију ми, ал не би ти саветовала да се тако ти заклињеш, јер кад би ти реко „видела ми моега“ може да те нека погрешно разуме па да те нагрди.
Најбоље ти је благо мене да не лажеш а да се не заклињеш па куј верује нека верује, а куј неће не мора.
И тако идем ја полако од тезге до тезге гле`м ја њи ал гле`у и оне мене.
По нека видим, досадило ју да се премешћа с ноге на ногу, да цупка и да вали сво`у робу и да се заклиње и убеђује. Дала би пошта зашта, сам да више не ћути у пијац, ел да врће код куће, па јутре опет.
Јово наново.
А углавном се на пијац долазило пешки.
Све се носило на леђа `ел преко рамена на обрамку и то по десетину петна`естак кила, и пешачило исто толико километара,
У сваком случају запазио сам ја две-три које би дошле у обзир и ја би дошо следеће недеље да пробам да нешто утаначим с неку од њи`. Помислио сам већ да купим то што сам тео па дием код куће, кад се однекуд из чиста мира сјатише неки облаци.
Састави се небо и земља. Не смеш да погле`ш гор`. Коврља`у се примичу једни и други па се удаље, па се опет врну ки да ће се би`у. Црни ки чивит. Ки да се смрче усред подне, развидели се кад сину муње, а оне се укршћу ки да се мачују. Све личи на почетак смака света. Дуну неки `ладан ветар од Мораве, помисли ја мора‚ да`е негде убио град.

Поче да прокапиње, прсну нека капка, крупна. Чинило се ки да ће провала облака, ал ова што пушћа кишу, нешто се ка скањера премишља.
Загрме од преко Мораве из правца Крушевице, па све ближе.
Додуше нама никад није отуд долазила киша, ал` куј зна и онако се све избутало, и време и људи па се никад не зна шта ће кад ће и одакле ће. Пијац поче да се растура, ки да неки даде знак за узбуну. Оне жене узимљу шта довате, и свое и туђе. Деру се једна на другу прескачу једна другу, грде ране с лајне, ки да се не зну, ки да се никад нису виделе. Тако ти`е то кад дође стани пани и спашавај се куј може. Нема ту ни род ни помози бог. Нико никога не гле па да му`е из ока испао. Ел га оставља ел ће га прегази сам сво`е дупе да спаси.
Склони се поднеку стре`у. Наслонио сам точак на неке ишчевиљене тарабе, кад однекуд ки да поред мене ниче, створи се неко женче. Онако омање.
Мршаво ки шиљеже
У црнину, ситно а лепушкасто.
Вели, јел могу молим те да станем ту код тебе? Изгледа ки да ће киша.
Аха реко изгледа.
Стани море слободно.
Богами могло би да се деси и да потраје, а ја онда бог да ме убије ако би знала `дећу и како ћу.
Ако задоцним дома, боље да не долазим, да рипим у Мораву ел под воз.
Одједан ма` сину од Мораве, раздани се ки да се упали лампа, па кад груну ки да паде бомба негде доле код индустрије. Испод пруге.
Помисли изгинусмо.
Она се примиче уз мене, готово се припи.
Ја реко ће опет, оно ништа.
Прође бога ми
скоро петнаестак минута. Загрме још једанпут слабо, ал` довољно да се оно још више набије уз мене, приљуби.

Почеу облаци да се разилазе, ки по команде.
Развидели се и опет грану сунце.
Глем ја, она се не измиче.
Нешто ју се изгледа угодило, `ел је стра да не пукне из ведро небо, приљубила се па не мрда ки укопана.
А и ја осети неку врућину у малем стомаку.
Прође ми кроз памет, ма ово мора нешто да значи? Поче да се распитујем, да ви`м шта је у питање и да ви`м дали је причљива
Одмерио сам се мало по висине. Видим да ми што би рекли томан. Мало ситна, онако наручита баш ки за мене. Нисам дангубио, но сам одма` кренуо у напад ки што већ умем.
Одакле си, д извинеш?
Из Гавеза, вели.! Немо се извињаваш, нема потребе.
А што те стра` д`иеш код куће ако задоцниш, да није од човека? Направи се невеш.`
Ма, јок нем` човека. Чо`ек ми погин`о, ал имам свекрву гадну, па свој бес искаљуе на мене ки да сам ја нешто крива.
Једва чека да ми нешто загуљу`е, д` извинеш, да звоца и закуреће.
Шта ћеш велим, од судбине немож се утекне.
И ја сам таке среће, сам још грђе. Ја додуше немам куј да ми загуљуе, а то је још црње и грђе.
И ја нем` другарицу.
Умрела ми жена чини ми се сам што смо се узели, а ја остадо сам ки пањ.
Чо`ек сам није за ништа.
Ћути она, не прекида ме, осетила да се дешава нешто важно.
Наставио сам ја, а све дркћем ки прут. Ни у рату нисам тако дрктао о` стра. Стрептим на шта ће ово д`искочи.
Можда је ова грмљавина и ова` гром усред лета нека прикажња, нека судбина и мо`а и тво`а?
Једва изусти.
Можда, рече.
Сину ми кроз памет, крени Андро сад `ел никад.
Па ки с неба па у ребра.
`Ти ајд`, ако те толико стра д`иеш код тво`е куће пођи с моном код мо`е
`Оћу, вели.
Ки из пушке.
Учини ми се да још нисам ни завршио кад она рече `оћу, и не би ми баш све једно, ал` помислио сам, она очигледно нашла спас, а и мене добро дошло.

Би шта ћаше па шта ми бог да.
Врну се у пијац.
Купи` пола кила неки чварци, пола кила кавурму и црни лука, узе један самун, стави је на шипку, леба и чварци у крила па правац Паруновац.
Чини ми се не возим, но летим. Једва чекам да дођем код куће да је мало боље загле`м. А д` извине ова` женскаћ, погледа у Кату дактилографкињу, и загорео сам, па једва чекам.
Ма ништа рече она, Андро само ти причај.
Тек кад стиго`мо у авлију ја се сети да је нисам ни питао како се зове.
Реко, ја сам Андра, а како се ти зовеш? Ја сам Драгица, а викали ме неки Драга, а свекрва з`инат Гица рече она.
Добро ја ћу да те зовем Цица, пошто си сад дошла у варош па ред је и да се зовеш мало модерно.
Добро рече, подиже се мало на прсти, и пољуби ме, додуше у образ.
Поче` да се окрећем око њојзе, заглиђем је и радујем се.
Оно лепо као луче. Пређе чича Андра на деминутив. Очи црни ки дрењине. Из њи` би`е нека тамнина, помало игру ки на зејтин, веђе извијене, коса црна гргурава густа ки трмка, сисићи д` извинете ки два дуњчета, удудучили се ки стажари, не треба ју прслуче, врат танак извијен, стручић мож` да се обувати, доњи део леђа ки располућено бело тиквиче мало ушиљено ки аустриски шлем, ал ће се заокругли.
Све некако омање, а лепо.
Уиђомо у кућу и седомо да је`мо леба . Оно је` сам пршти, ки да дошло из заробљеништва.
Помисли, у` ово јешно ће се поправи, па кад га Андра пушти на ренде има шушка сам д` одлиће.
Онако срећнем свашта ми прође кроз памет. Помисли има бога, а све се осврћем да неки није чуо шта сам помислио, па да ме пријави у одбор да на`ебем ки жути.

АУТОР О АУТОРУ

Мирослав Мића Живановић

По образовању дипломирани правник. Радио у дрвном комбинату ШИК “Црвена застава” Крушевац од 1977. до 1992. године. Био је референт за вођење дисциплинског поступка, органа управљања, шеф општих послова у шумарству и Директор радне заједнице. Касније Начелник инспекције и Градски Јавни правобраниоц града Крушевца. Бавио се музиком полу професионално, свирао више инструмената и најдуже певао. Писао је углавном поезију. Члан је и оснивач Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ – Љубодраг Обрадовић

Мирослав Мића Живановић (1953. -2021.) је био надасве скроман човек и
није волео да пише опширно о себи. Зато сам ја, користећи доступне податке из његових књига, сајтова и разних живих програма објавио на сајту www.poezija.rs мало опширнију биографију, ради историје и потпунијих сазнања о томе ко је у ствари био Мирослав Мића Живановић. Свестан сам да су и ови изводи из Мићине биографије, само прилози за све оно што се о њему може и треба написати.


У ствари, Мића је својим животом и својим непролазним делима: поезијом, прозом и музиком, као и својим сценским наступима (певачким и рецитаторским) рекао све што је требало рећи о себи, само је питање да ли смо све то запазили и спознали. Мића је рођен почетком друге половине последњег столећа другог миленијума (1953. године) у поморавском селу Бошњану, код Варварина. По образовању је дипломирани правник. Бавио се врло озбиљно музиком. Свирао је више инструмената и певао. Радио искључиво у струци и то од референта у предузећу, до Градског правобраниоца града Крушевца. Снимио један ЦД са песмама које је сам написао и уз помоћ другара из музичког миљеа, компоновао.

У Крушевцу је живео од 1985. године. Објавио је четири књиге и то три поетске и једну прозну. Поетске књиге су му: У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА 2012., ДАН ПОСЛЕ 2016. и ТЕБИ ПОКЛАЊАМ 2021., а књига СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ, коју Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ објављује постхумно је његово прво прозно остварење.

СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ

Филозофијом живота људи, тј. самом суштином постојања сваког човека или жене, бавили су се бројни филозофи почев од Платона, Антистена, Аристипа из Цирене, па све до научника (биолога) с краја 20. века, (Џорџ Кристофер Вилијамс, Ричард Докинс и Дејвид Хејг), који су између осталих, закључили да ако постоји примарна функција живота, то је репликација ДНК и опстанак њихових гена.

Мирослав Мића Живановић се у свом првом прозном делу СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ није упуштао у филозофске и научне расправе о суштини постојања, већ је на крајње једноставни, али занимљиви начин испричао причу “о једном времену кроз причу о судбини једног човека, испричана његовим језиком, аутентичним, да би носила печат тога времена. Извађена је са дна океана безочних лажи последњих година и деценија.”

Тај човек, који је и јунак приче и приповедач, је “Андрија Радовановић, чича Андра, један од најбољих радника ШИК-а „Црвена застава“ Крушевац, учесник рата, члан партије -активиста, слабо, али за његове потребе довољно писмен, бистар, вредан, одан, поштен радник. Јак!”

Дакле, док читате причу, уживаћете у садржају приче и лепршавом стилу приповедања, уживаћете у Андрином трагању за женом и његовом горком кајању кад ју је пронашао и није могао да задовољи њене сексуалне апетите…

А кад је прочитате, знаћете и поруку приче о суштини живота обичних људи и жена, који су ту поред нас у комшилуку, знаћете Мићину филозофију живота.

А суштина је да: “Себе смо сами истерали из раја, јер …. нисмо сачували то што смо имали. На нашу несрећу ми који своје животе полако приводимо крају, морамо да слушамо лажне приче о својим животима и фалсификујемо своја сећања као да у ствари нисмо ни живели и као да нам се живот само причињавао, јер нас у то убеђују тако безочно уз застрашујућу буку, па боље да прећуткујемо, него да им се супротстављамо и са њима се убеђујемо.

Ускоро неће бити живих сведока тога времена који су помало лагали и многи од њих били часни, а у најбољим годинама биће писмене и безочне лопине за које ће једина истина бити илузија, будалаштина и мађионичарски трикови, а лаж највећа светиња. Лаж и превара су већ, а и биће најуносније занимање, и шириће се као вирусна инфекција.”

Дакле, знаћете да је у животу главно правило, да све тече, да се мења, да се добро брзо заборавља, да долазе неки нови људи, а старих као да није ни било…

Тако је Мића овим својим прозним првенцем показао да је и одличан прозни писац.

***
Наравно, Мирослава Мићу Живановића не можемо упознати, ако не погледамо његову личну карту, а то је у сваком случају најпре његова поезија. Зато Вам и поклањам линк:
https://www.poezija.rs/category/miroslav-zivanovic/

***
Мирослав Мића Живановић је био председник оснивачке скупштине и члан управног одбора Удружења песника Србије ПоезијаСРБ. За свој поетски и укупан друштвено политички рад добио је бројне награде и признања. Навешћу само неке најзначајније:
· Поводом 650 година од оснивања Града Крушевца, у позоришту је добио Захвалницу за изузетан допринос развоју Града;
· Годишњу награду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ,
· Благодарницу КЦК и
· Бројне песничке награде широм Србије, а последње су биле награда “ПЕСНИК ТРОМОРАВЉА” на манифестацији “ДУША ТРОМОРАВЉА” у Град Сталаћ и награда на конкурсу “Видовдан ПоезијаСРБ 2021.” за песму ДАН ПОСЛЕ.

Из куће је понео левичарско васпитање од оца, коме је једино веровао. Био је и оснивач Социјалистичке партије Србије и њен истакнути члан. Био је биран на
најодговорније функције у СПС-у. Био је члан Градског одбора СПС-а Крушевац, а у актуелном руководству је био и члан Извршног одбора Градског одбора СПС-а Крушевца. Социјалистичка партија Србије је остала без њеног истакнутог члана који је уживао велики углед у СПС-у и граду Крушевцу.



Мирослав Мића Живановић добија ЗАХВАЛНИЦУ
града Крушевца од Братислава Гашића


Мирослав Мића Живановић – Добитник Годишње награде Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2014. годину


Мића Живановић (у средини) прима
БЛАГОДАРНИЦУ КЦК 2012. године

Значајно је и прочитати шта су, опраштајући се од Миће, његови пријатељи написали:

Гвозден Ђолић Чолка из Александровца:
Поводом изненадне смрти Миће Живановића Вашег и нашег друга и великог човека и уметника, у име поштоваоца културе благородне Жупе, Музеја винарства где је недавно гостовао и своје лично, упућујем породици и свима вама његовим Крушевљанима, изразе најдубљег саучешћа! Гвозден Ђолић – Чолка!

Бранислав Симић из Крушевца:
Драги мој Мићо, у петак смо провели ти и ја два дивна сата у прелепом разговору. Планирали смо да се ових дана опет састанемо, па да одемо код твог
рођака Владе да зачинимо наше дружење песмом и музиком…

Издао си ме први пут у животу! Ниси испунио своје обећање, а остао си ми дужан и небројених разговора о свему и свачему. Једино теби признах да сам опчињен твојим стиховима, да их учим напамет и да сам твој не скривени фан. Коме сада да се обратим за савет када ме море бриге? Чијим стиховима да се искрено дивим? Коме срце да отворим и да не страхујем од подсмеха?
Еееее,… мој Мићо пријатељу…. опраштам ти, али не заборављам! Видећемо се ти и ја опет на том бољем месту на коме си сада. Почивај у миру, нек ти је лака земља и спокој души.
Твој вечити пријатељ Бранко.

Дејан Петровић Кенац из Вучака:
Потресен сазнањем да је отишао један велики човек. Саучешће породици пријатељима родбини без њега више ништа није исто у ПоезијиСРБ, без њега наша песничка дружења имаће велику празнину… Сада ће он, Баћа, Милка и Бора имати на небу тамо горе своја песничка дружења, онаква каква смо ми имали док су били са нама… За мене ти ћеш са својим песмама увек бити жив… Почивају у миру драги мој пријатељу…

Матилда Јанковић из Ћуприје:
Својом непосредношћу, даром за поезију и музику, чак и дрскошћу Мића је освајао наша срца. Много пута би нас насмејао као што би дотакао у нама болна осећања. … Саучешће породици. Ми ћемо евоцирати успомене на њега кад год се састанемо.

Зорица Станковић из Ниша:
О Мићо друже па зар и ти… Слава ти… Живећеш ти у мом срцу и души као и наш Бора, Милка, Боровница… и многе још песничке драге душе… Саучешће породици…

Мимица Стефановић Костић из Лесковца
О Боже зар и он! Оде Код нашег Бана Моравског. Испевајте све своје недовршене песме и почивајте у Царству Небеском. Саучешће.
Амин.

Љубодраг Обрадовић

Говор Синише Максимовића на комеморацији

“Поштована породицо Живановић,
Изненада јуче (6.10.2021.), све нас је погодила тужна вест да је изненада и прерано умро наш пријатељ и дугогодишњи сарадник Мирослав Мића Живановић. Припала ми је веома тешка дужност да се вама породицо, колегама и пријатељима обратим речима сећања на нашег драгог Мићу.

Рођен је априла месеца 1953. године у поморавском селу Бошњану у радничко-сељачкој породици. Његови родитељи, мајка Мирослава и отац Радомир, поред Миће су изродили још троје деце. Нажалост сина Радивоја су прерано изгубили. У тешком послератном периоду су у доста скромним условима одгајили троје деце. Отац је био радник који је у свом селу важио за изузетно доброг и поштеног човека. Те особине попримио је и наш Мића. Врло често је у
разговорима са пријатељима подсећао речи „како је говорио мој отац Рада“. Мића је завршио основну школу и гимназију у Варварину, а након тога уписује факултет у Крагујевцу који је успешно завршио. Након завршених студија, запошљава се у тада успешно крушевачко предузеће ШИК „Црвена застава“ као референт. Врло брзо је испољио своје правничко знање и бива постављен за директора радне заједнице. Обављао је дужност начелника инспекцијске службе скупштине општине Крушевац. На овом месту је показао професионалност и изнад свега праведност.
Врло брзо напредује у струци и прелази у општинско јавно правобранилаштво, а онда га скупштина града Крушевца именује за градског јавног правобраниоца. Ову дужност обавља до пензије. Иако је једно време био нарушеног здравља, ову дужност обавља врло успешно. Његов професионални рад су ценили сви руководиоци нашег града са којима је радио. Врло често је истицао рад својих сарадника, а његов и њихов задатак је био да штите државне интересе искључиво по закону. Неки појединци су покушавали да оспоре његово залагање за поштовање закона који је био у многим предметима на страни државе. Говорили су му по систему „није твоје“. То га је много љутило и према таквима је био још упорнији да докаже правду. Поред професионалних обавеза Мића је писао песме, објавио је три књиге песама, свирао је на више инструмената. Снимио је и ЦД песама које је сам написао. Волео је друштво, кафану и врло често је песмом увесељавао многа породична весеља и кафанска окупљања. Учествовао је на многим градским окупљањима рецитујући стихове својих песама. За свој рад и друштвено ангажовање добио је значајна признања:
· Захвалницу града Крушевца за изузетан допринос развоју града као и
· Годишњу награду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и друге значајне награде.
Мића је из куће понео левичарско васпитање од оца коме је све веровао. Оснивач је Социјалистичке партије Србије и њен истакнути члан. Био је биран на најодговорније функције у СПС-у, члан извршног одбора ГО СПС Крушевац у актуелном сазиву. Социјалистичка партија града Крушевца је остала без истакнутог члана који је уживао велики углед у граду Крушевцу. Град Крушевац и ми његови другови смо изгубили драгог човека и сарадника. Највећи губитак је за његову породицу, супругу Гордану, ћерке Миру и Мају. Мића је посебну пажњу поклањао унуци Марији коју је стално спомињао и бринуо за њено одрастање и школовање.

Поштована породицо, будите поносни на вашег и нашег Мићу.
Нека му је лака земља и да почива у миру.

Синиша Максимовић,
ВД председника ГО СПС Крушевац”

СЛОВО О МИЋИ – Љубиша Бата Ђидић


У поретку нашег грађанског друштва, с краја минулог и почетка овог века, у хармонији његовог социјалног и психолошког и урбаног амбијента , Мића Живановић је становник овог града /столног града господства ми…Крушевца, како се некада потписивао његов Оснивач/, дете његове чаршије, његове калдрме, који се не мора посебношћу примећивати, нити примећивањем разликовати. Чак ни кад испољава ону посебност свог раскошног певачког дара по градском кафићима, или на каквом интимним дружељубљу, омиљен и издвајан, у славу свог заносног тенора. Са златним наносима крхке промуклине.
Наравно, уколико неко није ипак уочио ту различитост, иако она не долази
ни од достојанства правничке професије, ни од интелектуалне проницљивости његовог карактера. „Јавност“ његове природе, којој се могао додати и боем и луталица, већ испољена у једном таленту, тајно ће танчати његов укус и брусиће однос према „јавној“ речи оствареној у мелодији гласних жица. Тако ће генеза сопствене одговорности за песничку реч примити свој лепи терет од које се више неће опоравити. Што ту реч буде више дубио, више ће осећати прст судбине коју је несвесно откривао.

Биће то заправо тајни део његовог „грађанства“ у који ће понирати својим чулом, унутрашњим одабиром, без песничких „учености“, без посебне лектире и манира, понекад превише расплинут и разливен, али не на уштрб сужавања према идеји коју је знао да заокружи и искаже.
Заправо, у тој мучици показало се још једно лице Миће Живановића. Овог пута истинско, или све истинитије колико је и сам почео да открива његову тајновитост.
Лице песника!
А свет којим је требало да искаже ту различитост, ту посебност, нудио се временом које живимо споља и животом који доживљавамо као време у себи. Нешто као биографија коју нуди савремена историја и биографија коју нуди
историја личног живота.

Мића је већ имао један првенац превасходно љубавних мотива / У мраку твојих зеница 2013./ – мада их има и у овој збирци, која је сасвим другачије
интонирана.

Коме се он овде обраћа? Из којих сличности у песничким наслагама овог града? Далеког Живка Јевтића, Раке Драинца који је такође овде учио школу. Ближег Слободана Стевовића, такође боема, или Живадина Лукића, Харија Ристовића, Миће Терзића, Спасоја Ж. Миловановића… Савременика у клубовима какав је СРБ, или какав други микрофон…
У струји Багдалиних песника ће се тешко препознати. Мада ће такође бити у истоветним мотивима. Да ли се песник осећа отуђеним у свом времену и свом бићу? Да! Рањен, усамљен, болан? Да!
Живадин Лукић је рекао: Ништа ми није, а све ми је.
Мића Живановић је нашао своју формулу: Сад су неки други исти!
Ово песништво у својој специфичној форми има потребу да искаже своје родољубље, своје личне немире, своје љубавне интиме, своја пријатељства.
Тренутак на који реагује носи сву актуелност дневне проблематике, чак и политичке пароле, као да је песник дневни хроничар, као да је тек изашао из какве демонстрације са трга где је исказао национално осећање бунта, пркоса и отпора. Наравно, од лаке пароле ће га спасавати узвишено осећање бола, концепт историјског смештен доње слојеве уметничке истине. Тамо где се она најмоћније осећа.
Песник гори од жеље да у својој песничкој исповедаоници стоји пред судијом, а да је праведан, пред традицијом, а да није девалвирала, пред будућношћу, а да је досегљива. Кад дође до љубави, најсигурније се осећа, мада је у њој најнесрећнији. Али је ту некако свој на своме, иако није никако.
Ниједна од тих датости му се не остварује, осећање сувишности и излишности је његово „осећање века“. Па ипак сачувао је нешто од своје господствености чак и кад је љути псовач, расрђени бунтовник, гневни исповедник. Иако је у „професионалној деформацији“ (јавни правобранилац) могао бити оптерећен природом посла, Мића Живановић је испред свога штоства и штаства истурио оптерећеност својом душом. Која побеђује својим поразом, али вечношћу духа.
Има ова поезија и баладичних тонова („ма нека буде све добро/само да ја не ваљам“, „моја суза гине,/у бездану ништавила/продате људске душе“ или „да судбину поделим са псима/боље с псима него с нељудима“). Али реских и убитачних, како је испољавао оголели вршак својих високих тонова. Иако у овом тоновима има племенитих кантауторских одјека која су носила његова браћа по гитари Арсен Дедић, Ђорђе Балашевић, Бајага … мада их Мића није исказивао у тој певљивости. А они су му били за бубном опном.
Можда је могао ту „епску певљивост“ да скраћује, да поштеди мисао, макар да се јасно угнездила у идеју, мада истини за вољу није развлачио тесто песме мимо оног што је већ било деја ву. Поетички рам у којем се налази његова форма , метрички и ритмички виртуозно усаглашавана, успешно чува композицију песме, чак и онда када имате утисак њене сувишности.
У љубавним песмама песник није на „јавној сцени“ већ у својој интими, оне
су краће, њихова исповедност не припада ниједној другој историји до историји срца. Наравно, оне су различите само због тематике, као и неке од „описних“ песама.
Када у својом скривеном шору, крај Горње пијаце, запамћеној по романтичној калдрми, носталгично ослушне бат својих корака, сада већ у неком другом болном стању, од времена, од историје, од староградског, тог древног града „господства нам“, од љубави и своје жизни, Мића Живановић има право на једно своје катарзично стање да јаукнем, да не пукнем, а онда ипак да умукнем, не желим себе да чујем, и нећу ништа да исправљам, ма нека буде да је све добро, а само ја да не ваљам.

Бунтовник, тихи романтик, заљубљеник, боем, а у Србији је тога превише.


Љубиша Бата ЂИДИЋ


ПС .

Уз овај запис о Мићиној поезији (У мраку твојих зеница,2012., Дан после 2016., Теби поклањам 2016.), а то значи и запис о његовој личности, уз дужно поштовање читаоцима његовог прозног првенца СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ, о којем су се његови поштоваоци већ огласили – свако на свој начин, – хтео бих и ја, као његов поштовалац и пријатељ да се огласим као СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ, заједнички доживљене.
Једне мале сторије из дружељубља са Мићом!
Сторије која има малчице и анегдоски карактер, као што је и ова његова приповест личи на проширену анегдоту која је, нажалост, имала на крају горак укус и по главног јунака и по средину у којој је живео.
Мићина и моја прича је нешто друкчија.
У благу јесен 2017. промовисали смо у Брусу у Културном центру у организацији Крушевачке епархије документарни филм о манастиру Милентији. Уз владику Давида били званичници цркава у Брусу и Александровцу, званичници власти и „званичници“ народа… И ми из Крушевца.
После филма свечана вечера. И здравице. И лепо дружење. Једног тренутка устаде Преосвећени владика Давид, куцну у флашу, настаде тишина, и он рече: Молимо нашег Бату за беседу! И седе.
Био сам затечен. Усред залогаја и пића! Седео сам са Мићом. Мића такође виде да сам изненађен, да сам „остао без текста“. Устаде, и рече: Ја ћу да направим увертиру, а ти дотле смисли шта ћеш.
И непрозван, поклони се владици „Преосвећени, ово је за Вас“ и запева из
свег грла колико је могао Чај ми горо чајна…


Када је уз громогласне аплаузе завршио, ја сам устао и опчињен Мићиним гласом о гори одржао „беседу“ о једном незнанцу који је пролазећи у поноћ кроз копаоничку гору певао на сав глас колико га грло носи. Како ја имам једну колибу у дубоком копаоничком шумарку, а незнанац је сваке ноћи ту пролазио, питао сам га шта му то значи да тако гласно пева, нашто ми је он одговорио да пева да одагна страх, зле силе и све који га плаше из мрака…

Браво поноћни копаонички Шаљапине, рекох му.
Ти и мене спасаваш својом песмом! Обратих се и Мићи у завршним речима: Овај који је овде такође певао, својим заносним гласом спасава све нас! У лепоти његовог гласа препознајемо све што је „изван сваког зла“ , у одбрани лепоте је и лепота човечности. Браво наш Шаљапине!
Нека нас овим малим записом ИН МЕМОРИЈАМ за Мићу, брани од таквих сила овде, док га се сећамо, а он ће се тамо, верујем снаћи са анђелима.

Љубиша Бата Ђидић


УМЕСТО КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ – Драгојло Јовић

Књига Мирослава Миће Живановића, је само један сегмент његовог стваралачког бића, увек дечака са Мораве који је у свему што је радио пажљиво слушао, анализирао и суштински проницао у душу нашег човека који је у генетичком коду носио и носи све што му се кроз векове дешавало, а да је у таквим дешавањима ваљало преживети, сачувати главу на раменима од свих зала која су око нас, у свим временима која смо живели. Радећи свој посао по струци, певајући на забавама за друштво или бакшиш, пишући песме или говорећи стихове из главе (на чему сам му увек завидео), Мића је целим својим
бићем показивао и наглашавао карактер свог поднебља и људи са којима је радио и живео.

Књигу СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ, по мом дубоком уверењу, написао је као својеврстан израз свог бунтовног односа према ономе што се нашем народу и држави десило после октобарских промена и најперфидније приватизације државних и друштвених предузећа, која су деценијама стварана жуљевима народа напаћеног. Тај бунт према последицама такве приватизације Мића је исказао на свој начин у име свих честитих људи ове земље, који су остали без радног места, без елементарних услова за преживљавање, без трачка светлости на хоризонту. А морало се даље, јер живот иште.

Као ретко ко, имао је ширину да сагледа сву дубину пропадања његовог, Српског сељака и радника, неимара и паметних људи, који су под најездом иностраних разбијача и „пете колоне“ до темеља урушили и разграбили све што се могло отети од народа. Кад је честити радник постао сиротиња, а реч лопов замењена речју „тајкун“, мислећи човек није могао да превиди такво посрнуће у сваком смислу те речи.

Наравно, свој став и однос према тој и таквој стварности најбоље је исказивао кроз поезију коју је стварао и кроз стихове који су као бритка сабља дубоко засецали болне ране доживљене неправде која се ту пред његовим очима дешавала. Није се либио да ту неправду препозна и опише на свој начин.

Свог главног јунака, или губитника, из књиге која је пред нама, Мића је слушао, памтио сваку реч и на крају утврдио да је таква аутентична прича, чији је сведок био, најбољи начин да се на папир стави и сачува опис једног времена из угла обичног човека у њему, са свим врлинама и манама, са свим убеђењима и предрасудама, како живети и надживети све недаће које нам време али и невреме доноси. А ми смо као народ имали и превише како времена тако и невремена.

Прерани одлазак Миће Живановића ускратио нас је за још много добрих песама, добрих чланака, мисаоних разговора, проницљивог предвиђања, а дружење са њим увек је било задовољство због оптимизма којим је зрачио и који је ширио.

Драгојло Јовић

Споменик прошлом времену и људима – Љиљана Тамбурић

На самом почетку овог мог виђења дела Мирослава Миће Живановића морам да кажем да ми је указана велика част што ћу баш ја писати своју прву рецензију овом великом човеку. На велику жалост свих нас који смо га познавали, његова прича ће угледати светлост дана постхумно, али и на срећу нашу што ћемо је читати и што ће остати за наредне генерације захваљујући удружењу коме је и Мића припадао.

Мирослава Мићу Живановића сам лично упознала тек неколико месеци пре његовог одласка, мада сам раније слушала о њему и читала његову поезију са уживањем. Био је господин тихе нарави, проницљив и ћутљив а зрачио је невероватном харизмом, какву може имати само личност са тако богатим уметничким животом. Био је успешан на пословном плану, као правник, а чини ми се још више као културни радник, музичар, певач и песник. Сви који су га слушали знају колико је било уживање присуствовати Мићином рецитовању. Доносио је своје песме са онолико жара и емоција како то ретко ко уме. Изнова и изнова нас је одушевљавао казивањем песама „Док пролазиш градом“ и „У мраку твојих зеница“ које су, може се са сигурношћу рећи антологијске. Причао је њих, као и све друге, напамет, са невероватним жаром. Господин са боемским срцем или господствени боем, био је и остаће све док је нас који ћемо га се сећати са поштовањем. Сада у рукама држим нешто ново од
Мирослава Миће Живановића. Он нам је то спремао као изненађење и као такво се појавило да му њиме одамо почаст и захвалност. Мића није дочекао штампање своје приче али захваљујући онима који су га волели она је оживела и живеће као споменик неким прошлим временима, којима је аутор, као и сви ми присуствовао.

„Сведок једне приче“ је прича о причи, али не само о животној причи једног народског човека, већ и сведочење о социјалним и политичким приликама у послератној Југославији, а све то мајсторски стављено у оквир Предговора и Поговора у којима нам аутор приказује сликовито и чињенично стање Шик „Црвене заставе“ из Крушевца у њеном најбољем издању шездесетих и седамдесетих година прошлог века, представљајући је као моћног гиганта дрвне индустрије, па све до данашњег дана када од тако добре фирме није остало ништа. Писац своје сећање на ову фабрику описује као место где су се обучавали нови кадрови, радили највећи стручњаци и најбољи мајстори.

„Комбинат је био наша друга кућа, а имао је душу коју смо му ми дали и полако одузимали…“ Касније кроз причу главног приповедача о чијој причи писац говори наведени су начини на којима се та душа комбинату одузимала. Прича се односи конкретно на Шик „Црвена застава“ у којој су актери приче радили, али се односи и на све друге фабрике које је транзиција однела на овај или онај начин… На садашње стање Мића се враћа у Поговору заокруживши циклус који је, Андра, главни јунак разрађивао током свог приповедања. На ауторову жалост, а и жалост свих нас који смо сведоци пропадања имовине и људи из неких лепших времена, сада гледамо у рушевине које у нама буде носталгију. Незадовољан данашњим политичким приликама аутор без длаке на језику каже:

„Ово је прича о једном времену кроз причу о судбини једног човека, испричана његовим језиком, аутентичним, да би носила печат тога времена. Извађена је из дна океана безочних лажи последњих година и деценија.“ Почетак рада у дрвном комбинату аутор је описао као нешто што му се десило више очекивано него спонтано, јер је тада запослити се било много лакше него данас. Рад и дружење са обичним људима, мајсторима, који су углавном долазили из сеоских средина и слушајући њихове тешке животне приче, навеле су аутора да нам једну од њих исприча јер се из ње ми старији можемо подсетити, а млађи сазнати какав је социјални, материјални и политички живот могао имати један обичан човек са села у то послератно време. „…Сваку паузу сам користио да чујем неку причу из живота, поготово старијих чланова које су на крају биле увек готово невероватне а животне, лепе и интересантне.“ каже Мића. Можда та прича и то казивање не би било толико интересантно да га аутор нама није пренео од речи до речи на оригиналном дијалекту обичних људи из народа, а који се користи у руралном делу наших крајева, у целој централној Србији. Овај нагласак и косовско- ресавски дијалект остао је у сеоским срединама као матерњи језик и као говор који у себи садржи древну црту српских деспота.

Додуше има ту и генетичког наслеђа као и доста турцизама и донетих речи са црнотравског подручја. Е баш тим језиком говори Радовановић Андра, главни лик, духовито и шеретски се изражавајући, „гутајући“ слова при изговору. У његовој причи има псовки, клетви, пословица и изрека које су биле неизоставни део свакодневних разговора. Баш због тога, треба одати признање аутору, јер је као образован човек, који користи књижевни језик у комуникацији, успео да нам дочара ове јунакове монологе као и дијалоге са другим актерима, онако како би их и ми доживели као што их је доживео и он док их је слушао.

Прича почиње описом главног јунака, његовим изгледом и породичним стањем, али се кроз целу његову причу прожима целокупна послератна ситуација које Андра описује као: „…Тешко време, сиротиња, принудни откази, жене остале без људи, куће без домаћина. Ништа се нема а све би се тело.“

Заплет у ствари почиње онда када и он сам остаје без жене па по наговору креће у потрагу за њом. „… Време тијо ки поручено зашта ‘оћеш. Уђануо сам точак и пош’о на доњи пијац да нешто купим, а можда и уочим неко женче које би ми одговарало.“

Читајући даље видећемо кроз какве је све перипетије прошао наш јунак са „женчетом“, а како се све то завршило мораћете сами да откријете. Док читате, могу вам рећи да ћете се слатко насмејати и уживати. Биће то мали излет у време које је далеко иза нас, а које се опет провлачи у сегментима до данашњих дана. Андрина судбина није усамљени случај љубавних јада многих људи како сада, тако и оних који ће живети после нас. У немогућности да задовољи незајажљиве прохтеве своје младе жене Андра прибегава могућности да је врати кући, али приликом одласка њеној свекрви он сазнаје да је он једна ватрена жена која не може да обузда своје нагоне. Враћа се кући разочаран и немоћан да било шта уради.

„…А ја ћу да пукнем, стего сам се, све се некако нека грудва стала у гушу па ни там’ ни там’ а чека д’ излети ел да ме удави. Дође ми да загрмим, да вриштим, да викнем да се чује до Беловића.“ И никако није Андра могао да је опамети или промени. Он јадикује што је нашао такву жену и жали свој живот и своју судбину, схватајући да никад неће сазнати шта је у ствари жена, али му његово „женче“ то потанко објашњава, претећи му и упозоравајући га да пази шта ради. „… Све знаш, а не знаш шта ‘е жена. Жена ти ‘е бре два у једно, ки печурка. Погледаш је она лепа ки лутка па слатка, добра на рану да је туриш. Ал’ по некад довољно сам’ да лизнеш и да прођеш, ки да си стао на мину. Д’ удудуриш краци. Да се укукориш.“

Ако ову врцаву али поучну причу прочитате до краја видећете да се она не бави само јунаковим љубавним животом. Ту су описана и његова политичка убеђења која су у овом крају била различита у зависности од тога да ли се живело са ове или са оне стране Мораве. Андра је учесник рата и члан партије, човек који је пре рата живео јадан тежачки живот, а који је, измучен ратом, добио запослење и стан. За њега је ослобођење донело благодети и наравно, страхујући да то не изгуби, задојен комунизмом, стално је наглашавао колико је тадашњи режим добар. Он то каже и нашем писцу, отворено, са много аргумената:
„… Ниси ни свес’ан правниче у какем рају живиш и како си се у срећан дан родијо. Завршио си школу, на кредит који никад нећеш да врнеш. Одма’ си добијо посо’, госпоцки. Канцеларија загре’ана, телефон. Јутре дан ће да добијеш и секретарицу да те чува и да лаже за тебе.“

А онда би развезао причу о свом животу пре и после рата, упоређивао, хулио на прекоморавски четнички крај, описивао прегањање партизана и четника и злодела које су ови починили, враћао се на тиху крађу која се вршила унутар комбината, па онда поново на тешко време које је проживео…

Али пошто од правника није добио реакцију какву је очекивао он му каже:
„… Било не поврнуло се. Ма ‘д извинете правниче ти си ми нешто сумњив. Ка би и на сунце и у ‘ладовину па ме ту нешто запиткуеш а немог ‘д оценим на коју си страну, и ‘ел си сигуран.“

Наравно Андра је више излагао и отворено причао о својим убеђењима јер је знао да нико неће смети да му противуречи, него што су други учествовали у томе. Једини равноправни саговорник али опречног мишљења била је женина свекрва која је имала храбрости да брани своје мишљење, али то читаоци мора сами да открију и да уз богатство аутентичних израза једне неписмене, просте а мудре жене нађу страну којој ће се приклонити јер је и она на крају жалећи за сином и мужем час хвалила, час осуђивала краља и његове поборнике…

Све у свему, причи је дошао и крај… не баш славан по главног јунака, али је било задовољство прочитати је.

Наш писац, Мића, са видном носталгијом на крају своје „приче о причи“, жали за тим лепим временима, за људима и за комбинатом од кога су остала тек неколико зида и неколико бетонских стубова који вире ко авети из шипражја и
жбуња:
„Када би, што је наравно немогуће, некако из гроба изашао и све видео, пожурио би да се тамо врати.“ Али овде Мића није мислио само на материјалне губитке и зидине него и на благостање прошлих времена, где кажу није владала демократија али где се лепо и спокојно живело. Мића је живео у том времену, али је застајао и слушао себе и своје саговорнике да би могао, данас, све то да нам пренесе и овековечи. Он је овом причом подигао споменик, како дрвном комбинату, тако и свим другим фабрикама које више не постоје а које у својим зидовима и напуштеним плачевима крију безброј неиспричаних животних прича. То је споменик времену у коме је будућност била извесна и светла.

Реченицом: „А можда је све било само сан“, Мирослав Мића Живановић оставља нам отворено питање о томе шта смо сањали и шта ћемо сањати у будућности…

А што се њега тиче, он је заспао и може продужити да сања шта год зажели. Ако прочитамо ову причу бићемо сигурни где ће се у својим сновима вратити.

Љиљана Тамбурић



Мића Живановић СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ, Латинка Ђорђевић

„Прича о једном времену и судбини човека испричана његовим језиком, извађена са дна океана безочних лажи последњих година.“

Егзистенцијалистичка и битна фасцинантност је техника која наставља да негује индивидуализам који може да препозна очајање, и тражење лепоте у искривљеном огледалу света и времена у ком живимо. А то и јесте један од задатака поезије и прозе. Тај задатак је Мића Живановић у потпуности са успехом решио овом својом књигом „Сведок једне приче“.

С обзиром да сам познавала Мићу као врсног писца, чињеница је да ценим и поштујем све што је написао. Сада сам са великом радозналошћу прочитала његову причу СВЕДОК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА. У почетку чинило ми се као да ћу је прочитати брзо, међутим она је намењена за полако читање како би читатељ схватио поруку ове приче.

Мића Живановић је био писац који се дуги низ година бавио писањем поезије. Ово је први пут да се срећем са његовом прозом. У овој књизи провејава казивање о животу, пријатељству, храбрости, истрајности и урушавању једног система као и свега стеченог у њему. У њој сазнајемо како видно и са жаљењем све је временом пропадало. Упознајемо истину која има чврстину утемељену на искуству и здраворазумском мишљењу. Види се и позадина те истине, ништа не долази на тацни, све има своју цену коју морамо платити.

Пишући ову причу остварио је квалитетну комуникацију, лично не даје рецепт за сретан живот. Понудио нам је једну животну причу како бисмо се критички осврнули на свој живот, али и на оно што он сматра исправним и бољим.

Читајући ову књигу добијамо крајње поучан приказ живота. Писац Мића Живановић нам је веома успешно сервирао све појаве у друштву, љутњу, панику, издају, и комплетну манијалкалност те их је све веома умешно обавио хумором. Кроз целу књигу „Сведок једне приче“, има социолошких и трагичних сегмената. Препоручујем читање ове књиге. Списи на овом белом папиру су живи доказ, документ, који ће остати докле год постоји Универзум.

Латинка Ђорђевић
, Председник „Литерарног клуба Десанка Максимовић“, Цирих, песник

Жал за младошћу – Саша Милетић

Удружење песника Србије – Поезија СРБ са седиштем у Крушевцу, изгубило је још једног песника и утицајног члана – Мирослава Мићу Живановића. Још један тежак ударац за све нас који смо га познавали. По образовању дипл. правник, музичар, поета, са шармом и стилом, неодољивом бојом гласа…
Његови стихови (док их је аутор казивао) били су пуни набоја и надахнућа, где је провејавала носталгија као и жал за младошћу која се вратити неће.
Ми, песници који смо заједно са њим јели ,,поетски хлеб“, увек ћемо га се радо сећати. Јер, дружење проведено са њим никада се не заборавља и успомене никада не бледе.
Мало ко је знао да Мића Живановић није био само песник, већ и прозни писац. Једна његова таква књига изаћи ће постхумно у издању Удружења песника Србије – Поезија СРБ под називом ,,Сведок једне приче“.
Аутор је у њој забележио казивања радника предузећа ШИК-а, Андрије Радовановића – чича Андре, који је на један занимљив и духовит начин износио све згоде и незгоде свог љубавног живота где преовладава хумореска, иронија, љубавне јади, чежња, туга, неизвесност, сумња, несигурност, са аутентичним начином изражавања што даје посебну драж и квалитет овој књизи.
Удовац чика Андра на пијаци се упознаје сасвим случајно са Драгицом Гицом из Гавеза, такође удовицом, где ће се зближити и започети заједнички
живот.

Тада почињу њихове љубавне заврзламе, где маске почињу да падају и када се тајне из прошлости открију, и за Андру постају мучне и забрињавајуће.
И на крају та љубав нестаје као сапуница…
У овој књизи ,,Сведок једне приче“ може се осетити колико је Мирослав Мића Живановић волео своје бивше предузеће (ШИК), и са колико му се љубави посвећивао. Описујући га какво је некада у прошлости успешно било а какво је данас (зарасло у корову, зграде оронуле) и ко је кривац за његово пропадање.
Аутор помиње имена руководилаца и радника који су били ослонац и моторна снага предузећа. Један од њих је и чика Андра главни јунак своје приче чију је Мића све то лепо уклопио, упаковао и написао.
Сада су нам дошла нека нова времена, времена где све мање смеха, шале и хумора. Зато топла препорука да прочитате ову књигу, и сасвим сам сигуран да ће те добити све ово, које ће вас дуго држати, јер такав је баш био наш Мића.

Песма за Мићу – Душан Пејчић

Један од мојих многобројних колега, другара и пријатеља, свакако је био и Мића Живановић; једна изузетна личност. Интелигентан, увек елегантан, са посебним смислом за одевање, шармантан, духовит, увек спреман да свакоме помогне, велики песник, музичар, изузетан правник … Били смо другови преко двадесет година, а ево како је све почело … Седамдесетих година, када је мој оркестар свирао концерте у Крагујевцу, поред петоро музичара из Крушевца, са нама је био и легендарни фрулаш, Крагујевчанин, Бора Дугић. Једном приликом, Бора ми је саопштио да је код њега почео да станује студент права из Крушевца, а поред тога је и бубњар. Реко ми је још и то, да ме тај студент познаје, што ме је посебно заинтригирало и учинило да тим поводом ускоро и посетим Борину кућу. Ту сам упознао мршавог младића, симпатичног изгледа. Представио ми се као Мића Живановић. Мало смо попричали, а онда сам га замолио да ми покаже своје умеће на бубњевима. Нисам баш био одушевљен оним што је приказао, али добро … Тако је прошао наш први сусрет, а године би вероватно учиниле да то покрије заборав, да се није догодило оно што
следи:

Мој оркестар је временом постао оркестар РТК. Свирали смо све музичке жанрове, па је требало имати и певаче који би својим репертоаром могли да одговоре таквом захтеву. Посебно смо се нашли у незавидној ситуацији када нас је напустио један од њих. Требало је наћи адекватну замену, а то ни мало није било лако. Наша колегиница, Радмила Бајић, која је певала са нама, предложила је да би то могао бити млађи човек који станује у њеној згради, иначе правник по струци. Када ми је рекла да је у питању Мића Живановић, одмах сам се сетио нашег познанства из седамдесетих година. И мада сам био прилично скептичан по питању његових музичких квалитета, ипак, на Радино инсистирање, одлучили смо да му пружимо шансу, тако што би једне вечери узео учешће у нашем програму. Тако је и било. Овога пута, био сам импресиониран Мићиним наступом, како у сценском, још више у музичком смислу. Просто је пленио својом интерпретацијом, а било је ту песама свих жанрова – од романси и староградских до новокомпонованих и песама забавног мелоса. Мића је певао са таквим надахнућем и лакоћом, а да притом није користио никакав текст – све песме је знао напамет, и то без грешке. Све што ми је остало да учиним те вечери, било је да му пружим руку и од срца честитам. Тако је Мића постао стални члан нашег оркестра, и тако је остало до краја. Више се нисмо раздвајали.
Једном приликом ми је рекао да свира и хармонинку и позвао ме је кући да ми нешто одсвира. Обзиром на искуство са њим као бубњарем, нисам баш много очекивао, што сам у шали и на свој начин и прокоментарисао. Међутим, ни ту нисам био у праву. Мићиним умећем на хармоници био сам пријатно изненађен, због чега сам му касније пуно пута и помагао у томе. Пре извесног времена позвао ме је телефоном са молбом да му помогнем око једног влашког кола. Као и сваки перфекциониста, звао ме је пуно пута у току дана, тражећи од мене савете како да то уради на најбољи начин, шта да исправи, на шта да обрати посебну пажњу … На крају, резултат је био изнад мојих очекивања. Међутим, било је то сасвим уобичајено за Мићу. Све што је радио, радио је са великом посвећеношћу и ентузијазмом, не штедећи себе, било да је у питању певање, музика у најширем смислу речи, његова поезија, не запостављајући притом ни своје матично занимање правника, због чега је стално напредовао у
струци.

Ствари су се промениле у Мићином животу од момента када су му лекари констатовали дијабетес. Препоруке лекара за строгим дијетама Мића је напросто игнорисао, попут оних уметника и боема који пуноћу живота не подређују нормама, конвенцијама и ограничењима. А опака болест је све више
узимала маха. У почетку је успевао да је држи под контролом – прво лековима, касније инсулином, па терапијом у хипербаричној комори. И поред свега, нажалост, следило је неминовно ампутирање ноге која је била захваћена гангреном. Чак ни тада, у Мићином животу скоро да се ништа није променило. Остао је ведар, наставио је да пева, пише песме, издаје збирке, активно учествује на вечерима поезије, увек расположен за шалу, често и на свој рачун. Једне вечери, у ресторану у коме смо свирали, када се Рада Бајић пожалила да је по ногама уједају комарци, Мића је, уз само њему својствен осмех, прокоментарисао да му комарци не могу ништа, јер му је нога пластична.

Волео је да пева са мојим оркестром и свим његовим члановима – Радмилом Бајић, Јухом Виријевићем, Мишком Зајићем, Миланом – Батом Петровићем …
Последњег петка, када је посетио ресторан у коме смо свирали, замолио нас је да као гост нешто отпева. Узео је микрофон и певао дуго, из песме у песму, и чинило ми се да никада лепше певао није, као да је наслутио да је у питању његов последњи наступ. А тако је и било. У недељу ме је позвала Радмила Бајић и у сузама саопштила да нас је Мића напустио.
Миће више нема, али су остале његове песме, збирке, бројни музички видео и тонски записи и коначно, његови пријатељи, који га никада неће заборавити.
Када је наш колега Кнез преминуо, посветио сам му једну песму. Прочитавши је, Мића је прокоментарисао да та песма не би требало да се односи само на Кнеза, већ на све музичаре, и кроз шалу поручио, да када умре, ту песму посветим њему.
И ево, ја то чиним. Нека ти је лака земља Мићо, а ову своју песму посвећујем теби:

И сад понекад, скупи се друштво,
Буде се сећања минулих дана,
Увек понешто о теби се каже
И сви жале што ниси са нама.

Тешко је наћи доброг друга,
Тешко је наћи пријатеља,
Још теже је кад га изгубиш,
И када га више нема.

И ти си са нама друже био,
Са нама певао, са нама пио,
Друштво те чека и ове ноћи,
А тебе нема, ти нећеш доћи.


Душан Пејчић,

Шеф народног оркестра
Радио телевизије Крушевац


Ко је по мени био Мића – Милан Бата Петровић

У то време био сам шеф оркестра Стара Чаршија, истовремено и шеф Тамбурашког оркестра РТК. На једној проби коју смо одржавали у локалу у Закићевој улици, тада у власништву издвачке куће Багдала, придружио нам се човек наших година и крајње спонтано почео са нама да пева. Било ми је то врло симпатично, а истовремено ми се свидео начин његове интерпретације, боја гласа, дикција, и посебно емоције које је уносио у песму. Најискреније сам
пожелео да једног таквог певача задржимо у оркестру. Сплетом околности то се није догодило, али је учинило да са Мићом постанем пријатељ.


Ко је по мени био Мића?

Човек са стилом, ителектуалац кога је красило богатство духа и прегршт људских врлина, музичар, надахнути поета … Притом, никада није запоставио ни своје матично занимање правника и био врло успешан у њему.

И мада нисмо никада активно сарађивали на плану музике, често смо узимали учешће на промоцијама у оквиру музичког дела вечери. А када су биле неке од мојих промоција, Мића је увек био уважени гост, и не само то; обично бих га замолио да својом песмом обогати вече. Са посебним жаром је интерпретирао Подмосковске вечери, па је то била моја најчешћа молба, којој је Мића увек и са посебним задовољством излазио у сусрет. Последњи пут је то било претпрошле године у оквиру моје изложбе слика у Крушевачком позоришту, уз моју клавирску пратњу и Дуцу на хармоници.

Најискреније сматрам да ће Мићиним одласком са сцене остати велика празнина у срцима свих оних који су имали прилике бар мало да га упознају, а посебно у срцима његових бројних пријатеља и колега.

Милан Бата Петровић

Овај чланак прочитало је 49. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezija.rs/pesnici/knjige/svedok-jedne-price-miroslav-zivanovic/

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.