МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2013.



  • Марија и Ана Стојаковић – Песма МАМА Радојке Живковић 

    Шесту годину заредом, на Западној Морави у селу Бела Вода, 07.09.2013. године, реализована је јединствена песничко-културна манифестација *МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК* чији је идејни творац др Велибор Лазаревић, а коју заједнички организују Културни центар Крушевац, Вукова задужбина, КУД Ратко Јовановић и МЗ Бела Вода. Програм су осмислили и релизовали др Велибор Лазаревић, Љубодраг Обрадовић и Братислав Спсојевић. На манифестацији, која Мораву претвара у сцену, виђени су следећи садржаји:

    * Братислав Спасојевић је *Камен живота* предао Томиславу Симићу, који ће наредне године бринути да вода на Беловодској чесми тече и буде извор живота;
    * Песникиње и песници: Зорица Арсић-Мандарић – Београд, Љиљана Ивановић – Параћин, Светлана Ђурђевић – Крушевац, Милијана Голубовић Мика – Ужице, Зорица Станковић – Ниш и Данило Банзић – Ћуприја, говорили су своје песме о води на Беловодској чесми;
    * Зорица Арсић Мандарић Мандарић говорила је на скели, укотвљеној на сред Мораве своју беседу о води;
    * Јелена Протић-Петронијевић и др Велибор Лазаревић представили су књигу *МУЗИЧКИ РОДОСЛОВ* коју је објавио Културни центар Крушевац, која говори о породици Радојке и Тинета Живковића, а томе су им помогле припаднице породице: Марија Стојаковић (виолина – вокални солиста) и Ана Стојаковић (гитара);
    * Своју поезију говорили су песници и песникиње: Љиљана Ивановић – Параћин, Светлана Ђурђевић – Крушевац, Милијана Голубовић Мика – Ужице, Зорица Станковић – Ниш, Данило Банзић – Ћуприја, Горјана Ана – Београд – Поета, Душан Живковић – Београд – Поета, Вељко Стамболија -Крушевац, Никола Корица – Београд, Слободан Ивановић – Параћин, Радмила Милојевић – Параћин, Јована Пантић – Јасика – Крушевац, Слободан Јовановић – Ћуприја, Данило Банзић – Ћуприја, Томислав Марјановић – Ћуприја, Мића Живановић – Крушевац, Томислав Симић – Крушевац, Братислав Спасојевић – Коњух, Крушевац и Љубодраг Обрадовић – Треботин – Крушевац;
    * Наравно, поред песника наступили су и: књижевник Гордана Влаховић из Крушевца, афористичар Ивко Михајловић из Крушевца, врсни музичари: Горан Арсић, професор хармонике из Средње музичке шкoлe из Крушевца, Марија Стојаковић (виолина – вокални солиста) и Ана Стојаковић (гитара), Радован Николић (вокални солиста), Горјана Ана – Београд (вокални солиста) и Етно група Беловодске виле, тако да је програм био оригиналан, свеобухватан и непоновљив…

    Па изволите, погледајте детаље, прочитајте синопсос који су написали др Велибор Лазаревић и Љубодраг Обрадовић и уживајте…


Зорица Арсић-Мандарић, говори своју беседу о води

БЕСЕДА ЗОРИЦЕ АРСИЋ МАНДАРИЋ О ВОДИ


Запутити се кроз нашу прелепу Србију, само према речним путоказима, значи путовање ка средишту душе народа и кроз вековну борбу за очување земље и духовне баштине, али и за огледање у речним огледалима. А свако завичано огледање, оглед је са стварношћу, важан за судбину генерација. Мораве су крвоток срца Србије. На Моравама се укрштају путеви достојанства и страдања, фолклора и поетике, а Западна сваке године, песницима из Србије и целог света, додељује Велику Повељу у Мрчајевцима, на Међународним сусретима писаца, који почињу сада, у септембру. Од свих писаца света и УКС, преносим велики поздрав народу овог краја, мог крушевачког завичаја, поносног и кнешког!

Али, странцу је неразрешива загонетка нашег опстанка на гротлу немирног Балкана. Тајна је у благородној земљи и благословеној води која протиче кроз нас, гаји нас и храни, усправља изнад сваког страха, клевете и претње. Водена пучина у човеку веће је богатство од ускраћених нам излаза на море. Видици су са речних обала. Моравска месечина њиве брани и кад тијо тече и кад водом ладном плави село равно… Ту је моћ поезије бића, недостижне неким тамо прекоокеанским срцима, похлепним и освајачки запућеним у туђу географију за славу своје посне историје.

Није свеједно јеси ли рођен међу прашумским палмама, или одњихан у љуљашци између две расцветане шљиве. Ако те је будило лудило разјарене Мораве или њено незаборавно зелено појање и кочоперни петли у дворишту или лимени са крова, ако су те успављивали зрикавци из свеже поораних ноћи и миловали тврди прсти са аромама стаје и насечених дрва, своју прву и последњу, молићеш за ту моравску црницу масну и тешку, варљиву као живо блато испод глога и купине, љубљену исто у грумену и бусену коприве. И, било шта да сањаш и куда путујеш, молићеш само за њу јер си се из ње одвио кад си се родио. Испод обране воћке ископаћеш себи гроб, али док су гране још у пенушавом цвету, за њих ћеш везати љуљашку за прворођеног. Чеду је важно чега ће се сећати кад се не сети ничега, а тада ће само тако говорити, језиком неупамћених предака! На космодрому јуначких опробавања и перфидних надигравања, жиг генски је заштитник од распадања. Језик је вода за напој изданака, кодираних, да једино бране душе из којих су се одвили.

Остаћеш, и опстати само ту, на својој трустној родној планини, усред водене лаве, упркос уздрманом тлу и историјским ерупцијама у играма које увек започињу на шумадијском трну. Опстајеш на крцкавој кори Балкана као на својој јединој звезди, не зато што си жилавог ината, вековног самоповерења и самртне оданости моштима и пепелима предачким, у вери да жртве не могу бити узалудне, него што је племенитост и саможртвовање део наше културе, као Божји полог да биће и не постоји изван свог огњишта, пламеника, свеће и крста. А шта је тропрстје наших Морава, него водени крст забоден Господњом руком у средиште у језгро Србије! Преданост завичају није јунаштво, не живиш ту због хероизма или ината, него си таквим, трпљено стрпљеним, поносним геном наложен пре хиљада словенских година. Имаш мисију, земља те храни, са водом се венчаваш, жила староставна траг је будућег!

Сви смо ми иверје са Лазаревог крста, земља нам је света умиваоница. Вода воли молитве, али од ње сви учимо! И о давнини у оку Богородице, и о чврстом кораку по средини неба, цркве, речи… и о ковању мачева за одбране, и о чувању од псовке у воденици и метка из језика. Наша је вода у кљуновима птице Лазарице и Теслине голубице, и сокола орлованих изнад гробних јама и пећина уз реке. Воденим загрљајем Голијске Моравице и Ђетиње, Западна Морава нас учи слози којом се једино стиже до ушћа у море. Зато, дај Водо, светлости и истини гласа, и доступног говора сербовом сину Србину, да спречи колену под крилом неслогу: да то што имамо ал себи не дамо, као стару славу за слогу мењамо. Добро није, ни на боље неће, докле, једни гусле држе а други гудало.

Јер нама тек треба млађих Југовића, мудрих Јефимија и кнешких Милица, али без црва сумње у старим ожиљцима. Моћни у љубави, сложни у повести, не би се клањали туђој заповести. Нисам сигурна да воду знамо да пијемо домаћински, а требало је научити само две ствари: како се ужива у пијењу и како се вода држи у устима у кључним тренуцима. Корисније је држати се природних речних токова и изворишта, него се устремити на сумњива нестварна ушћа.

Неслучајно, храмове људске вере Господ је засејао поред реке, на обалама у меандрима Западне Мораве, српску Свету Гору са десет манастира, између стења и снова. Жеђ за милошћу људском, и сложним дружењем, у комуникацији са Творцем – у обраћању Богу, над водом моравском има олтар и светилиште. У том светилишту, и вечерас, уочи Мале Госпојине, славимо воду у част и чест човеку.

А власници оваквог земаљског раја, и баштовани такве баштине, не могу да пропадну. Јер крв је вода, и око је вода за прозир погледа у прошлост и будућност. А кад вода тече кроз светиње, оно мало умног пепела у човеку, спремно је да влада Свемиром, ако, најзад, успе да овлада самим собом.

О томе су мислили Свети Сава и отац му Симеон кад су градили манастир Ваведење, и епископ Николај Велимировић док га је обнављао духовном руком.

Непроцењиви су Никољско и Каранско јеванђеље у манастиру Никоље. И Сретење за службу Св. Кнезу Лазару под иконом Богородице. И вежен крст златом и сребром, у најлепшем манастиру Свете Тројице, уз две престоне иконе Спаситеља и Богородице. Знају ли туђини који нас куде, за скромно Савиње са извиром воде лековите из камена? А, за Кађеницу, у пећини гаравој од историјског памћења жртава крваве Хаџи Проданове буне, угушеног збега невиног народа?! Странце треба довести и угостити како само ми знамо, нека виде величанствену баштину Србина! После, нека причају да су се о нас огрешили, из незнања. Провести их кроз наш крај, макар као туристе, право из челичних авиона, чамцима и скелама преко воде, до цркви и манастира, крстова и олтара наде, даље, до Преображења, Успења, Узашћа, Благовештења и Илиња, можда и до манастира Јежевице, Стјеника и Вујана… Пре свега, показати им Лазарицу, Љубостињу, Жичу и Студеницу, и овде, ближе Крушевцу и Врњачкој Бањи, и тамо дубље, кроз Овчар – Каблар клисуру, где су неки манастири потопљени, жртвовани неумољивом кораку цивилизације. А, опет, због те неуништиве водене енергије, за хидроцентрале, за нове струје духа и тела, у корист будућег човека.

О води се може бескрајно певати и говорити. Над водом једни праве мостове за живот, други их руше, али не поруше мостове у нама. Они се самообнављављају јер над нашим рекама су капије Балкана, а то није само лирска поезија. То је истина епска, да ни Европа не би била дама да није одрасла на крилу наших ратника и сељака, и одскочила са топовског меса српских барикада, кад је искуством требало градити Историју. Вода у нама, свеопростива је, православна. Она је наш јединствени начин обраћања свету, јер је од хука слободног проговора, без страха од ушинућа језика и ошинућа одјецима. Али и вода промукне од непрестаног доказивања своје истине, ако подмићени судија неће да је чује. Грло се умори под лажираном оптужбом да је гротло уништења. Несносна су кривотворења порекла људског гласа, неопростива су посекла човечности. Наш, исконски, начин је љубав којом смо правили чеда у чамцу под врбама, док су други спавали у креветима. Ми смо милосрдно пуштали златну рибицу у реку и кад нам не испуни ниједну жељу. Изгледа, свету са задњом намером, неприхватљив је тај невероватно искрен начин обраћања, часно и са поверењем, у коме се не може још дуго бити, скрушен и погрбљен као врба над реком! Ни наше млеко не може да се сири непомужено, а од вимена украдено претвара се у горку воду. Ни преданост и посвећење животу других, што тече сељачком жилом кроз све моравске летописе, није више радосна поезија ако не може да се запише у обичну књигу насушног опстанка.

Срце је већ навикло да колонијално живи, без самоподривања чемером сазнања да љубав превише узима, децу одводи са огњишта, много позајмљује комшијама а нема, ни брату дугове да врати. Та моравска суза прочишћава, јер мора нове да храни, док старо освештава… Река тргне и усправи, помилује и успава, све даје али иде даље, и све носи…

 

Зорица Арсић Мандарић


Зорица Арсић-Мандарић, говори своју поезију о води


Предаја камена живота


Данило Банзић


Љиљана Ивановић


Светлана Ђурђевић


Зорица Арсић Мандарић


Милијана Голубовић Мика


Зорица Станковић


др Велибор Лазаревић


Љубодраг Обрадовић


Братислав Спасојевић


Радован Николић


Горјана Ана


Зорица Арсић-Мандарић, чита своју беседу о води


Скелеџија на Морави


Јелена Протић-Петронијевић


Ана и Марија Стојаковић


Svetlana Djurdjević


Gorjana Ana


Zorica Stanković


Dušan Živković


Etno grupa Belovodske vile


Ivko Mihajlović


Gordana Vlahović


Milijana Golubović Mika


Veljko Stambolija


Goran Arsić


Slobodan Ivanović


Ljiljana Ivanović


Radmila Milojević


Jovana Pantić


Slobodan Jovanović Stubički


Danilo Banzić


Tomislav Marjanović


Nikola Korica


Mića Živanović


Tomislav Simić


Bratislav Spasojević


Ljubodrag Obradović


Radovan Nikolić


Radovan Nikolić


Vatromet


СИНОПСИС – МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2013
 

НА БЕЛОВОДСКОЈ ЧЕСМИ СТИХОВЕ О ВОДИ ГОВОРЕ:· Зорица Арсић-Мандарић – Београд
· Љиљана Ивановић – Параћин
· Светлана Ћурђевић – Крушевац
· Милијана Голубовић Мика – Ужице
· Зорица Станковић – Ниш
· Данило Банзић – Ћуприја

СЦЕНОСЛЕД ЗА МУЗИЧКО ПОЕТСКИ ПРОГРАМ

НА СВЕТИМ ВОДАМА МОРАВЕ

ЗА ТЕБЕ СУ НАШИ СТАРИ ВОЈЕВАЛИ БОЈ, ОЈ МОРАВО ОЈ(ЧАМЦЕМ НИЗ МОРАВУ
ПРОГРАМ ОТВАРА Радован Николић)

БАТА И ЉУБА НА СКЕЛИ ОТВАРАЈУ ВЕЧЕ И НАЈАВЉУЈЕ УЧЕСНИКЕ

БАТА:

ПОШТОВАНИ ПЕСНИЦИ, ДРАГИ ГОСТИ,

Добродошли по шести пут на на манифестацију *МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК*, добродошли у Белу Воду и вечерашњи поетско музички програм НА СВЕТИМ ВОДАМА МОРАВЕ… Све ово се догађа у славу ВОДЕ НАСУШНЕ, а пре свега МОРАВЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ…

На самом почетку чули смо песму ЗБОГ ТЕБЕ СУ НАШИ СТАРИ ВОЈЕВАЛИ БОЈ којом је Радован Николић представио део свог богатог певачком опуса…, Као и песникињу Горјану Ану, песникињу из Београда, овога пута у улози вокалне солисткиње.

ЉУБА:

*МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК* је запловио на свој пут узлета на културно небо Србије и у срца заљубљеника поезије први пут 31.08.2008. године када је у Белој Води одржана ова јединствена књижевна колонија у организацији КУД-а *Ратко Јовановић*, Месне Заједнице и Вукове задужбине у Белој Води. Наредне 2009. године Културни центар Крушевац је у овој манифестацији препознао сав занос који из ње исијава и прикључио се као суорганизатор и скромни донатор овог надасве вредног пројекта, са надом да ће пројекат трајати и дочекати, много јубилеја… и 10-то годишњица…

Дружење песника и свих заљубљеника у поезију, науку и уметност, које се догађа на скели укотвљеној на средини Мораве, уз светлост месеца и бакљи, и уз музику која тече заједно са реком, свакако је јединствено у Србији.

БАТА:

Песници који читају своје стихове, филозофи који казују своје визије о свету који тече, певачи, фрулаши, трубачи, хармоникаши, виолинисти … и сви други учесници и гости, добар су знак да идеја коју је осмислио др Велибор Лазаревић, (а у самој реализацији имао и има помоћ од многих занесењака који верују у значај који Бела Вода има на културном небу  Србије и света), доноси још један приступ пун лепоте и садржаја који ће трајати као и БЕЛОВОДСКА РОЗЕТА…

ЉУБА:

На самом почетку, своју БЕСЕДУ О ВОДИ, прочитаће нам песникиња Зорица Арсић Мандарић. Ко је у ствари Зорица Арсић-Мандарић? Изводе из њене биографије прочитаће нам Братислав Спасојевић.

БАТА:

Зорица Арсић Мандарић рођена је у Скопљу 1949. године. Детињство и младост провела је у Крушевцу, до завршетка гимназије. У Београду је завршила студије медицине, специјализацију оториноларингологије, магистар је и доктор медицинских наука. Читав свој радни век је посветила списатељству (поезији, пре свега) и медицини: има 10 година признатог радног стажа као књижевник – слободни уметник и 26 година лекарског стажа у Београду. Бави се и ликовном уметношћу (сликарством и вајарством). У старосну пензију одлази 2009. године из лекарског радног односа. Живи у Београду, удата је, има двоје деце. У српској књижевности је присутна више од четрдесет година, од прве књиге поезије објављене, 1967. године, у завичајној крушевачкој ”Багдали”. У Удружење књижевника Србије примљена је 1991. године, чији је члан и данас. Објавила је двадест пет књига песама, лирске прозе и есеја, од прве песничке књиге ”Срце у трави”, објвљене 1967. године, у ”Багдали” до последње књиге, то јест Три тематски повезане књиге поезије: ”Сјај мисли”, ”Чиније звезданог пиринча” и ”Сок од зборовине”, 2010, коју су објавлиле Шумадијске метафоре. Песме су јој превођене на енглески, италијански, шпански, арапски, румунски и грчки језик, а књига „Женски почетак вечности”, на бугарски језик, 2006.год. Први је добитник књижевне награде ”Гордана Тодоровић“ 1997. године, за целокупно књижевно дело; награде ”Јефимијин вез“ 2005. године за књигу „Женски почетак вечности“, ”Повеља Мораве ”, 2008.,” Раваничанин” 2006., за допринос очувању националног духовног наслеђа, а у најранијој младости, са четрнаест година, ”Бели нарцис”1963. године, на Песничкој смотри књижевне омладине, Дивчибаре (жири: Матија Бећковић, Брана Петровић, Љуба Симовић). Драматизоване су и извођене њене књиге: ”Вез мачем” 1999.године, у Народном позоришту”- ”Раша Плаовић”, режија Небојша Брадић и ”Рајска врата самоће”2001., сала ”Гварнериус”, драматург Драгана Бошковић Лазић. Ушла је у фонотеку РТБ ”Антологија српске поезије”.

Чујмо сада БЕСЕДУ О ВОДИ, песникиње Зорице Арсић Мандарић.

Зорица Арсић Мандарић, НА СКЕЛИ ЧИТА БЕСЕДУ

БАТА: Хвала Зорици на беседи, а сада ћемо низ Мораву пустити три венчића које означавају ВЕРУ, ЉУБАВ И НАДУ, заједно са поруком … ПУШТА ВЕНЦЕ У МОРАВУ КАО ПОРУКУ

ЉУБА: Када је музика у питању похвалићу се да је Културни центар Крушевац ових дана објавио заиста интересантну и оригиналну књигу МУЗИЧКИ РОДОСЛОВ, а више детаља о књизи, у овој мини промоцији, рећи ће вам Јелена Протић-Петронијевић – уредница Културног центра Крушевац. Изволи Јелена!

Јелена ПП, Марија и Ана Стојаковић, Веља Лазаревић

БАТА: Чули смо причу о МУЗИЧКОМ РОДОСЛОВУ, а сада чујмо песнике:

1. Светлана Ђурђевић – Крушевац
2. Зорица Станковић – Ниш
3. Горјана Ана – Београд – Поета
4. Душан Живковић – Београд – Поета
5. Музичка тачка – Беловодске виле

ЉУБА: У наставку чућемо и афоризме Ивка Михајловића из Крушевца јер знамо да је смех лек за свакодневни чемер којим смо окружени. У наставку своје стваралаштво представиће Гордана Влаховић и песници:

1. Ивко Михајловић – Крушевац
2. Гордана Влаховић – Крушевац
3. Вељко Стамболија -Крушевац
4. Милијана Мика Голубовић – Ужице – КК Рујно
5. Никола Корица – Београд
6. Музика – Беловодске виле

БАТА: Песници:

1. Слободан Ивановић – Параћин
2. Љиљана Ивановић – Параћин
3. Радмила Милојевић – Параћин
4. Јована Пантић – Јасика, Крушевац
5. Музика – Горан Арсић

ЉУБА: Песници

1. Слободан Јовановић – Ћуприја
2. Данило Банзић – Ћуприја
3. Томислав Марјановић – Ћуприја
4. Мића Живановић – Крушевац
5. Братислав Спасојевић – Коњух, Крушевац
6. Љубодраг Обрадовић – Треботин, Крушевац
7. Томислав Симић – Крушевац
8. Музика – Радован Николић

ватромет и закуска у скели….

 

Овај чланак прочитало је 9. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezija.rs/pesnici/moravski-carostavnik/moravski-carostavnik-2013/

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.