Књига 2024. године – У СЕДЛУ ГРИФОНА – Стефан Саваот

Чланови удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Милосав Ђукић Ђука – председник удружења и Бобан Дашић – члан и власник штампарије СаТЦИП Предраг Дашић – члан су 7 маја 2025 године отпутовали у Шабац да би награду и уручили. Ево како је Милосав Ђука описао то путовање. “Путовали смо у Шабац 7. маја 2025. године, Бобан и Драган Дашић и ја (Милосав Ђукић Ђука). Упознали смо Стефана Савота, аутора романа “У седлу грифона”, који је проглашен за књигу 2024. године у области прозе од стране Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Дочекао нас је Стефан, послужио нас ручком и одговарао на наша броја питања. Затим смо обишли село Бадовинци, место где је Стефан рођен и на чијем је имању саграђен манастир Св. краља Милутина у улици Милоша Обилића бр 139. Овај племенити човек враћа се ускоро у Аустралију где иначе живи. ЖЕЛИМО МУ ЈОШ МНОГО КЊИГА И СВЕ НАЈБОЉЕ УЗ ЗАХВАЛНОСТ НА ПРИЈАТЕЉСКОМ ДОЧЕКУ”!

Извод из рецензије: Љубомир Кудрић

ИЗВОДИ ИЗ РОМАНА

Одлазак на Свету Гору

Сусрет у цркви са оцем Романом био је толико дирљив да би и камење заплакало.
– Шта ти се десило, анђеле божији? – Згрануто и са сузама упитао је отац Роман.
– Оче – обрати се Лазар – тата и стриц нас упутише код Вас да нам, то јест Ђорђу, Ви помогнете. Јутрос су неки полицајци и удбаши провалили на посед док је Ђорђе шетао Грифона у намери да га конфискују и спрече учешће на сутрашњој трци како не би освојио Триплу Круну. Ђорђе им се супротставио и том приликом добио тежак ударац пендреком по слепоочници; има пет конаца.
Убили су Грифона и пса. Тата каже да не би смео остати у Југославији, вратиће се по њега као сведока. Убили би га и прогласили да је пао с коња, а коњ сломио врат. Ви, оче, знате шта треба чинити и где би Ђорђа бар за ноћас могли збринути.
– Не сме он у Србији ни преноћити. Позваћу ђакона Софронија. Он зна све алтернативне путеве кроз Македонију до испоснице старца Тихона. Већ ноћас морате бити тамо.
– Ђорђе је понео пасош и нешто преобуке.
– Ма какав пасош. Не сме он преко границе са пасошом. Издаће банда комунистичка потерницу. Даћу вам новац за гориво, а Ђорђу мантију и панакамилавку, ако вас заустави полиција нека каже да је монах и студент теологије. Морате што пре кренути старцу. Тихон ће га пред зору пребацити у Грчку; има он своје јатаке па нека га проследе на Свету Гору, у Хиландар или Русик. Тамо ће бити на сигурном. А ви се не задржавајте нигде да и вас не ухапсе. Морате у понедељак бити у Београду, а ти Лазаре у уторак у цркви на служби. Знаш да је Рождество Пресвете Богородице, биће пуна црква. Послаће удбаши уходе да и овде провере. У току вожње, иако исцрпљен, Ђорђе се сетио своје љубави и заклетве Вери да се никада неће растати, па макар се и Небо уздрмало и Земља у огањ претворила, а ето сад, као најгора кукавица, одлази без опроштаја и објашњења. Промуклим гласом се обратио Софронију и Лазару замоливши их, ако би имали неки лист папира и оловку да напише писмо Вери које би јој Лазар уручио и из којег би сазнала разлог његовог одласка.
– Лазаре, погледај у касети мора бити свеска у коју уписујем прилоге верника и заказане парастосе. Ту ти је негде и оловка. Снађи се. Лазар отвори касету и из свеске извади два листа папира и са оловком пружи их Ђорђу. У полумрачном амбијенту у коме је писмо писано, сузе се нису виделе.

Драга Вера,
Љубави и заклетво моја, овим писмом те молим за опроштај, не само за почињени грех наше младости, већ за одлазак без опроштаја и објашњења. Никад не помисли да сам те напустио и да ћу те заборавити, али ово што ме је снашло разлог је мога одласка. Ноћас су убили пса а јутрос су ми убили Грифона. Мене су тешко повредили. Још увек ми аркада крвари. Рана изнад леве обрве ми је зашивена са пет конаца. Људи из Државне безбедности су били послани да конфискују Грифона чему сам се ја одупрео и дошло је дотле да су учинили тај злочин. Да ме не би као сведока убили, морао сам послушати оца Романа, који је организовао мој одлазак из земље. Све твоје и моје снове о срећном животу, о уживању у нашој деци и унучадима замрачили су безбожници и у мени нема више места за жељом да се као родитељ остварим. Сети се шта сам ти говорио да, ако би смо у греху зачели, да ти ни случајно не би пало на памет да плод уништиш. То би и за мене и тебе био неопростив грех. То би значило да смо убили самог Бога и уподобили се убици Ироду који је имао намеру да убије Богомладенца убијајући витлејемску децу. А ја сам са тобом желио имати толико деце да бих њима напунио читаву једну улицу. Сада
је то све илузија. Не бих издржао да гледам како ми ти безбожници децу васпитавају, да од мојих синова праве криминалце, коцкаре, полтроне, а од кћери њихове наложнице и проститутке, да њима тргују. Зато те молим по хиљаду пута да ми опростиш грех на који те наведох. Сав грех примам на себе и разрешавам те заклетве на верност. Слободна си да чиниш по својој савести шта год одлучиш. Тек сам сада схватио да сам много грешио што нисам послушао оца Тихомира који ме је саветовао да упишем богословију и постанем свештеник, нити сам прихватио очеву намеру да ме пошаље на занат и да останем на селу. А ја сам маштао само о томе да завршим ветерину, да лечим животиње и дружим се са природом. Нисам знао да је у мени јездио неки грифон; грифон ветра и слободе. Тај грифон је у свима нама кога људи никада не открију али на његовим крилима лете и срљају у грехе а онда се кају што су се винули у висине за које нису били кадри да их савладају. Неки успеју да се спусте на земљу и признају да су изгрешили а неке грифон гордости свргне у пакао. Није случајно да сам свом љубимцу дао то име. Од њега сам очекивао светску славу и ту за многе недостижну круну којом би само била крунисана моја таштина. Убили су Грифона који ми је много пута био важнији и од наших интимних састанака, иако сам ти се давао несебично и никада нисам помислио на неку другу жену. Сад види колико сам се тек Грифону посвећивао када сам гладовао да га не бих оптеретио у трци ни грамом тежине више од прописане. Још ми је тешко што су га убили ал’ ми је неупоредиво теже што тебе, љубави моја, напуштам без опроштаја и објашњења. Ко зна да ли ћемо се икада више срести и зато те молим по милион пута да ми опростиш. Писмо ти шаљем по брату Лазару. Он ће ти испричати све о случају који нас је заувек физички раставио али не и духовно раздвојио. Твој многогрешни Ђорђе.
Савивши папир, уручи га Лазару са молбом да пронађе Веру и да јој уручи писмо.

*************************************************

Михаило

Још је трајао аплауз, а директор школе је уручивала сведочанство и посебну диплому најбољем од најбољих матураната, ученику гимназије објавивши његово име уз набрајање свих одликовања, које је за школу освојио као представник у спорту и осталим областима науке, када је усхићена мајка пришла сину обливена сузама радосницама пружајући му коверат.
– Хвала ти, сине, за радост коју си ми много пута причинио, а ово данас је мој испит пред тобом и сопственом савешћу – грлећи га даривала га је Вера.

– Овим ти потврђујем оно што сам ти годинама обећавала кад су ти вршњаци постављали питања где је твој тата, а ти од мене тражио одговор и кад сам избегавала да о томе са тобом разговарам, почињао си да сумњаш и да ми не верујеш када сам ти обећавала да ћеш се једног дана са њиме срести и сазнати праву истину. Када? Питао си. А ја сам тада, сине, измишљала разлоге да избегнем одговор правдајући се да тога дана имам дежурство у болници па немам довољно времена за разговор, или имам много да пеглам и свашта, само да би избегла да причам о томе. Тад ми се срце цепало плашећи се да те у тим твојим годинама не изгубим па би почињени грех моје младости био још већи.
– Шта је ово? – Помало неспретно примајући коверат из руку највољеније особе на свету упитао ју је.
– Моје обећање, сине. Моје обећање и терет који сам до сада чувала и на души носила.
Отворивши коверат, запањено је гледао у повећи свежањ новчаница.

– За шта је ово?
– За твоје путовање, „одисеју“, у сусрет са истином.
Михаило је отворених уста и сузних очију слушао мајку и пребирао по глави сва она маштања у којима је смишљао сусрет са оцем. Понекад би га видео као неког криминалца који је морао да их напусти из ко зна којих разлога и тада би на тај сусрет стављао тачку. Понекад би, опет, замишљао да је био склон авантурама, женскарош или уметник који јури своје снове и никако не може да
укроти ту идеју због које је жртвовао и топлину породичног дома.

– Где треба да се упутим и како да га пронађем?
– Полако. Већ си пунолетан. Извадићеш пасош и отићи ћеш код једног духовника о коме је отац Лазар причао да он види и прошлост и будућност. Он ће те посаветовати за који факултет ћеш се определити, а успут ће ти рећи и о оцу где ћеш га срести. Имаш довољно времена до августа да спремиш и пријемни за упис на факултет.
– Што пасош? И где ја то треба да путујем?
– Рекао си ми да си разговарао са оцем Лазаром. Он сваке године одлази на Свету Гору. Познаје многе свете оце а међу њима издваја једног подвижника, схимонаха Теогена. За њега се прича да види и прошлост и будућност. Он ће те упутити који факултет да упишеш што би за тебе било најбоље, а и где ћеш се срести са оцем.
Михаило је оцу Лазару исповедио своју намеру и од њега затражио савет.
– Кад би да идеш? – Упитао га је отац Лазар.
– Мати вели у августу за Велику Госпојину.
– Добро. Јави ми се пре поласка. Написаћу ти препоруку коју ћеш дати том схиархимандриту са којим ћеш разговарати. Све што ти буде рекао послушај. Он важи на Светој Гори за светог човека. Подвизава се у једној испосници близу Хиландара. Бојим се само да не буде одсутан због одласка у манастир Преображење, горе на Атос. То ти је шестог августа по православном календару или деветнаестог по овом административном. Тамо се задржи до Ваведења, а онда долази у Хиландар ради манастирске славе. Чуј…
Ја бих ти саветовао да идеш пре Преображења. Не чекај Велику Госпојину. Буде ли на Атосу, иди тамо да га сретнеш. Имаш право четири дана да се задржиш на Светој Гори. Пасош имаш. Сад је мука због ове кризе око Косова и Метохије. Грци су појачали опрезност, свакакви се смуцају и по Светој Гори. Кад добијеш одобрење у министарству за северну Грчку, иди аутобусом до Какова. Преноћићеш на Какову, ту је настојатељ отац Павле. Ако не буде бура на мору, рано изјутра бродом ћеш ићи до пристаништа Светог Василија, одатле почиње хиландарски посед. У Хиландару ћеш добити благослов од проигумана Мојсија. Рећи ћеш му да желиш да се сретнеш са оцем Теогеном. Он ће те упутити к њему.
Вративши се кући сав раздраган што су неки путеви у његовом животу, за које је мислио или да не постоје или да су трњем обрасли, изгледа цвећем посути, с врата је узвикнуо:
– Мати! Пакуј ми торбу, идем на пут.
Изишавши из кухиње, још држећи посуду са измиксаном масом за колаче и жицом за мућење, упитала га је:
– Где путујеш?
– На Свету Гору. Био сам код оца Лазара и он ми је предложио да пре Преображења одем како бих се срео са тим чувеним схиархимандритом Теогеном.
– Чекај, побогу! Преображење је за три дана.
– Знам, зато ти и кажем да морам да се пакујем и већ сутра путујем.
– Како идеш?
– Возом до Солуна а одатле аутобусом до Какова. То је метох манастира Хиландара.
– Спремићу ти све што треба чим овај колач испечем, а ти се за то време истуширај и спреми за пут.
Док је Михаило спремао своја документа и колач се у рерни пекао, Вера је смишљала причу којом би Михаило започео разговор са светогорским духовником. Из доње фиоке креденца је извадила новине, Политика из хиљаду деветсто седамдесет шесте. На насловној страни слика Председника Јарчевића у пратњи краљице глупости. Вера отвори средњу страну новина на којој се преко целе странице налазила слика на којој је Ђорђе у седлу победничког грла Грифона са уздигнутим рукама, док Вера једном руком држи Грифона за узду а у другој држи победнички пехар. Ђорђе ју је почаствовао да она прими тај пехар јер он, као тренер и јахач, није смео дозволити да га пре контролног мерења ико дотакне. Вера је са сетом посматрала слику и из средине новина извадила Ђорђево писмо које јој је Лазар уручио када је Ђорђе морао напустити земљу, а њу оставио у благословеном стању са тим младићем који је тада био тек заметак у њеној утроби и први пут се гицнуо када је она прочитала писмо у којем Ђорђе тражи опроштај за почињени грех и објашњава да не жели да рађа децу крвницима због којих, ето, и он мора да напусти земљу, не знајући да је његов ген у њеној утроби већ оживео. Напокон га позва и сетним материнским гласом отпоче савет:
– Слушај, сине. Више ниси дете, иако за родитеље, посебно за мајке, деца су увек деца па макар имали и своју унучад. Када дођеш код тога подвижника и започнеш разговор с њим, реци му да си одрастао уз мајку. Без оца. Реци му да нас је отац напустио због власти која га је прогонила и да је био јако повређен. Затим му рече да његов отац има ожиљак изнад леве обрве који је настао кад га је полицајац ударио.
– Кажи да си матурирао и да имаш жељу да студираш, а да не можеш да се одлучиш на који факултет да се упишеш па си потражио савет од оца Лазара који је некада био пријатељ са твојим оцем и да те је он упутио на Свету Гору баш к њему како би добио најбољи савет и провиђење за будућност. Тек када му будеш то саопштио, покажи му ове новине и реци да сам ти ја то дала да му покажеш. Објасни му да су на слици твоји родитељи. Ево ти и ово писмо у коме је твој отац обавестио мене о разлогу одласка. Реци му да сам ове новине и писмо чувала до твог пунолетства како бих ти доказала да ти ниси тиква без корена нити копиле.
У уторак увече, Михаило је био на београдској желетничкој станици. Са торбом о рамену, чекао је воз до Солуна који је полазио у двадесет часова и тридесет минута. У глави је премотавао сва своја сазнања због којих је на тај пут кренуо и као глумац пре представе преслишавао себе о начину на који ће са духовником започети разговор.
* * *
По упутствима које је од оца Лазара добио, лако се снашао. На Каково је стигао касно поподне. Ту је у једној продавници искићеној сувенирима затражио од продавца помоћ обративши му се на енглеском језику, који је иначе добро говорио претпостављајући да се Грци служе енглеским због велике посете страних туриста. Ту је на лошеем енглеском добио нејасно објашњење те је разочаран кренуо да потражи некога ко би му објаснио како да стигне до хиландарског метоха кад је иза себе зачуо:
– Реци ми, одакле си?
Чувши да му се трговац обратио на србском, охрабрио се као да је већ стигао на жељену дестинацију.
– Из Србије, заправо из Београда. Треба да се јавим на Каково, ту да преноћим а онда ујутро да идем у Хиландар.
– Па што тако не рече брате Србине, већ ме мучиш тим енглеским кад и они једни друге питају како им се имена пишу па морају да спелују. Сачекај, позваћу свог сина нека те повезе џипом до метоха; иначе треба да однесе уље оцу Павлу, а да донесе крстиће тамјан и иконе за продавницу.
У малој црквици на Какову, отац Павле је служио вечерњу службу док су за певницом били ученици богословије из Београда и Сремских Карловаца. По завршетку службе бише примљени на послужење те у току разговора Михаило обавести оца Павла за разлог његове посете Светој Гори и испоручи поздрав од оца Лазара после чега се отац Павле развесели и пожеле сазнати како му је мили брат Лазар и када ће их удостојити својом посетом.
Већ само познанство са оцем Лазаром је била велика препорука за Михаила да се осећа као члан братства а не као обичан поклоник или туриста.
Рано изјутра, по завршетку литургије, Михаило и неколицина богослова су морали бити на пристаништу одакле су малим бродићем отпловили до пристаништа Светог Василија одакле почиње и хиландарси посед. Обревши се пред капијом царске Лавре коју је основала Света лоза Немањића, Михаило се спусти на колена и целива улазну капију пре него што закуца на врата. Богослови се помало постидеше што они, као будући свештеници или епископи, нису то учинили пре акта једног мирјанина. Послушник из манастира, монах Сава, је отворио капију и придошлице упутио у гостопримницу где ће сачекати док он обавести проигумана Мојсија да су стигли поклоници из Србије. Већ код узимања благослова проигуман задржа Михаилову руку загледавши му се у лице упита:
– Имаш ли ти брате Михаило некога од родбине да је на Светој Гори? – Упита јер му се учини да у његовом лику препознаје лик схиархимандрита Теогена из времена искушеништва када је стигао на Свету Гору. Мудри младић одговори како ни многи интелектуалци не би одговорили:
– Имам свети оче, свете Немањиће и све вас који се за нас грешнике Богу молите. Таквим сведочењем вере је био затечен и сам проигуман Мојсије. То је проистекло из душе у којој није било места лицемерју. Психологија је чудо. За психологе то је само наука о души о чему ни они ништа не знају нит могу дати праву дефиницију. Код духовника, душа се открива кроз реч или у речи. О њој је записано у житију Светог Андреја јуродивог Христа ради, где он свом духовном чеду Епифанију, потоњем Патријарху цариградском, детаљно описује душе грешника и душе праведника. То могу спознати само посвећеници молитви и посту.
Сазнавши од Михаила разлог његове посете и жељу да се сретне са схиархимандритом Теогеном, проигуман Мојсије га благослови и посаветова да већ те вечери после вечерње службе крене са оцем Кирилом пут Атоса где он треба да се придружи осталим свештенослушитељима на манастирској прослави. Успут га замоли да буде на помоћи оцу Кирилу по коме из манастира шаљу грожђе са лозе Светог Симеона Мироточивог ради освештења. После освештења, то се грожђе уз благослов и правилну употребу даје бездетним брачним паровима после чије употребе такви парови обавезно постају благословени родитељи, од којих се увек најпре роди мушко чедо.
Путовање те ноћи у друштву оца Кирила било је као обитавање у самици у коју никоме није дозвољен приступ. Све време пута отац Кирило је упражњавао унутрашњу молитву, не обазирући се на сапутника који га је пратио као сенка. Стигавши до подножја Атоса, отац Кирило спусти са рамена торбу од кострети и направи три метаније што и Михаило учини подражавајући свог водича. Пред самим манастиром их је дочекао схиархимандрит Теоген. Испошћеног лица, дуге седефасте браде са панакамилавком и великосхимничким параманом на коме су били извезени сви симболи који су подсећали на Христово страдање, раширених руку кренуо је у сусрет оцу Кирилу који је већ на дохват руке пао на колена пред Теогена обраћајући му се:
– Благослови Геронда, многогрешног и ничим достојног твоје смерности, свештеномонаха Кирила.
– О, добро ми дошао душо рајска и подвижниче покајања!
Након братског поздрава отац Теоген погледа у Михаила и упита оца Кирила:
– Ко је овај анђео божји што те прати?
– О, оче Свети, па зар има нешто теби непознато или пред тобом нечија душа скривена. Ни једну мисао оче пред тобом човек не може сакрити а да ти то не знаш. Дошао је у посету нашој Светој Лаври са препоруком да потражи твоју светост и измоли благослов.
О томе сам пре поласка сазнао од проигумана Мојсија.
Михаило је сачекао да двојица духовника заврше разговор након чега узе благослов од оца Теогена и обавести га да има препоруку од оца Лазара и велики поздрав за њега.
– Од оца Лазара Аврамовића, мог побратима из цркве Светог апостола Марка? Откуда га познајеш?
– Ја тамо одлазим на Литургију а отац Лазар ми је духовник. Отац Теоген се окрете оцу Кирилу и захвали што му је довео Михаила, а затим их упути у гостопримницу обавестивши их о свеноћном бденију на које позва оца Кирила да служи. Након извесног времена отац Теоген позва Михаила у своју келију објаснивши му да неће имати времена за њега после литургије када се мора посветити братији из других манастира који су придошли да торжествено прославе манастирску Славу. Уведе га у своју келију, у којој не беше ничега сувишног, чак би се могло рећи ни довољног за обитавање једног човека. Уместо кревета, на земљи је била прострта асура на којој би се подвижник понекад одмарао. Столице су замењивала два пањића које је отац Теоген за ову
прилику унео како би имао где Михаила сместити у току разговора. На сточићу који је био величине кошнице, пресвученим црвеним платном доминирао је извезен крст са холограмским словима ИС ХС НИ КА. На сточићу се налазило упаљено кандило, јеванђеље и крст који је отац Теоген још као Ђорђе добио од оца Тихона оне ноћи када је као бегунац посетио његову испосницу и од њега сазнао да је тај мироточиви крст освештан Духом Светим на Христовом гробу још пре три века, наречен младом монаху који ће прославити свето православље. Тим крстом отац Теоген осени Михаила не подозревајући у њему изданак свога телесног бића.
Након благослова, отац Теоген замоли Михаила да седне те му се извини што га уморног од дуга пута позива на разговор и да сазна нешто више о побратиму оцу Лазару као и о важности Михаилове посете.
– Након разговора, брате Михаило, даћу ти молитвеник да се припремиш за причест.
– Оче Теогене, имам у торби молитвеник. Док сам путовао, читао сам акатисте и каноне. Тако ми је време пролазило без досаде.
– Добро, онда почни да ми причаш због чега те је отац Лазар упутио баш к мени.
Михаило мало поћута па климнувши главом започе речима:
– Оче Теогене, кад сам пошао овамо, све сам у глави смишљао како бих започео овај разговор. Речено ми је да сте Ви прозорљиви и да видите свачију прошлост и будућност. Осим тога сам упозорен да пажљиво слушам шта ћете ми рећи и да то примим као дар са Неба. Дакле, ја сам растао без оца. Мајка ме је одгајила и изшколовала. Ове године сам завршио гимназију и, да се не хвалим, проглашен сам за ученика генерације. То вече на прослави пришла ми је мајка и пружила коверат у коме је била дугогодишња њена уштеђевина, чувана за дан када ја завршим школу и постанем пунолетан. С тим новцем је рачунала да ме пошаље да упознам оца о коме ми је причала да је морао да нас напусти и да ја нисам тиква без корена. Нисам јој увек веровао мислећи да измишља да он негде постоји, пошто је избегавала да ми о њему прича, увек измишљајући неке обавезе због којих нема времена да започиње такав разговор. Када сам је упитао за шта је тај новац, рекла ми је да је то за пут у сусрет оцу али да прво послушам оца Лазара и да дођем код Вас по савет како бих требало да се понашам при сусрету са оцем. Осим тога, у дилеми сам који факултет да упишем пошто се двоумим између грађевинског и правног факултета. За школу сам се такмичио у математици и физици, а нису ми стране ни друштвене науке, психологија и философија, па сам намеравао да упишем право и посветим се заштити одбачених од друштва, нарочито деци без родитеља.
Отац Теоген га је пажљиво слушао; покад-кад би подигао поглед према Михаилу који је у току разговора чврсто држао торбу не дижући поглед на оца Теогена, као да се стидио ове исповести.
Затим се маши торбе и извади новине и писмо које му је Вера дала да покаже као аргумент да он није тиква без корена. Пружи новине Оцу Теогену, скренувши му пажњу на то да су на слици његови родитељи.
Примивши новине, отац Теоген препозна на насловној страни председника Јарчевића и његову животну сапутницу те се благо насмеја, а онда се изненада уозбиљи видевши да су новине из хиљаду деветсто седамдесет шесте.
– Ох оче, нису то моји родитељи. Дозволите.
Затим отвори средњу страну на којој је преко целог листа била слика на којој се Ђорђе Крстић налази у седлу победничког грла југословенског дербија са подигнутим рукама док Вера Спасић једном руком за узду придржава Грифона а у другој држи победнички пехар.
– Оче, то су моји родитељи. Мајка је чувала ове новине и ово очево писмо које јој је отац послао по свом побратиму, оцу Лазару, оне ноћи када је морао да напусти земљу како би ме уверила да он постоји и да ја нисам копиле.
Угледавши слику у новинама, схиархимандрит се згрози, пренеражен сазнањем да пред њим седи и с њим разговара плод његовог греха о коме он није знао. Он који за све светогорске старце важи за светог подвижника, пред собом има доказ свога кукавичлука. Гледао је у слику и грцао у сузама које су се као водопад сливале на ту слику из новина. Да ли је тим сузама спирао сећање или је освештавао сазнање да је те ноћи пред дерби са Вером зачео плод Крстића лозе, као што ће сутра освештати грожђе са лозе Немањића? Да ли да се због тога стиди или да се радује?
Можда је у том грцању помишљао: „Господе, опрости ми на лицемерству или, земљо, отвори се да од стида пропаднем да више не станем пред часну трапезу, да ме људи више не ословљавају са „свети оче“ и руку целивају, да од мене благослове траже“. А онда му дође глас: „То је починио Ђорђе у незнању и младалачкој занесености а ти си схиархимандрит Теоген. Зар још увек јашеш на том Грифону? Зар га се ниси ослободио? Грифон је убијен, ти си протеран а плод твог људског бића Господ је довео преда те да ти покаже да нема човека да живи а да не греши и да нема греха неопроштеног осим греха неисповеђеног и окајаног. Сети се јеванђелске приче о блудном сину“.
Лагано је са главе скинуо панакамилавку која је покривала чело и ожиљак. Када је ставио камилавку на раме, чело му је обасјала светлост из кандила. Низ лице су му се сливале сузе и зној. Михаило је још увек причао о мајци која га је однеговала и школовала као самохрана мајка. Не дижући поглед на оца Теогена, причао је како га је са собом водила на посао где је као дечији педијатар радила са остављеном децом која нису знала ни за једног родитеља, а ето он бар има мајку. Тамо се са том децом дружио и растао а био би понекад био тужан када би га неко од њих упитао има ли он тату.
Отац Теоген се присети оне реченице дечака који је написао: „Свако има неког свог а мене нема нико“.
– Знате, оче Теогене – подигавши поглед да у очи погледа свога саговорника, у пола речи застаде угледавши изнад леве обрве оца Теогена ожиљак какав му је мати описала. Више није имао речи објашњења нити питања за оца Теогена. Пред собом је имао корен из којег се пре осамнаест година издвојио ризом, из ког је из утробе његове мајке изникла младица као та света лоза Немањића која је изникла из камена где не беше ни трунке земље. Потрешен сазнањем о себи и почињеном греху, отац Теоген клече пред Михаила; обгрливши му ноге и ставивши главу на његова колена, плакаше и мољаше:
– Сине и брате Михаило, опрости мени грешнику што до сада нисам знао да постојиш. Да сам знао да те је те ноћи Вера зачела, када смо једно друго пожелели да поседујемо, ја вас никада не бих напустио. Одрекао бих се и Грифона и свих одликовања овог света. Ви би сте били сво моје богатство, а ти би имао још браће и сестара. Остаје ми да се кајем до краја живота. Дозволи ми да се повучем, а ти прочитај молитве пред причест и сачекај ме после свете литургије; испратићу те до пристаништа и упутити на избор твоје будуће посвећености студијама.
Свеноћно бденије је почело одмах после поноћи. У манастиру су треперили пламичци из кандила и упаљених свећа на полијелеју. Заоденути мантијама испод којих су се могли видети парамани велике схиме и покривени панакамилавкама, улазили су у поретку, као по неком небеском устројству, монаси подвижници из свих светогорских манастира и скитова, прилазили су целивајућој икони, а након тога од настојатеља узимали благослов и упућивали
се неки у олтар а неки иза певница, свако по одређењу.
Уместо звона, почетак свеноћног бденија је најавио монах ударајући у симандрон. Царске Двери се отворише и настојатељ схиархимандрит Теоген произнесе: „Благословен Бог наш, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков“. Из свих грлмонаха који су испуњавали наос зачуло се громогласно: „Амин!“, које је одуженим појањем потврђивало возглас настојатеља. Монаси су певали као да
је хор анђела сишао са неба или да је манастир са свима присутнима био узнесен до пред сам престо Свевишњега. Тако се осећао и Михаило док је стојао у припрати горећи у молитви као упаљена свећа или кандило. Све у њему је трептало и објашњавало зашто се на Синају из купине појавила несагорива и необјашњива светлост и зачуо глас који је Мојсије чуо: „Ја сам који јесам“.
Куп-Ина, Сабор Инока, монаха посвећеника, је величао Творца.
Светим Духом просвећени нису више припадали обичној творевини. Преображени су сијали, издвојени из огреховљене твари. Стихира за стихиром су таласале кроз време које се у вечности истопило.

По завршетку јутрења, началствујући отвори царске двери. У олтару су служашчи већ окружили часну трапезу и чекали почетак литургије: „Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“. Произнешено је на грчком језику на којем је до краја литургија одслужена. Из целог наоса је одзвањало продужено „Аааааамииииин!“, што би сваког присутног могло из мртвих подићи. Литургија је принос твари своме Творцу у знак захвалности за Творчев принос Себе за искупљење твари. „О чему размишља отац Теоген“, питао се Михаило? После сусрета са својим грехом, како доживљава сусрет са Богом у коме ће он грешник у свештеномонашком достојанству имати част да освешта часне дарове?
На крају литургије је уследила причест Телом и Крвљу Христовом. Монаси који су иза певница величали Господа прилазили су у колони као пингвини у својим колонијама. Михаило се прикључио тој светој колони као свој својима. Сусрет очи у очи са Михаилом пред царским дверима и с путиром у руци није био исти као претходне ноћи у његовој келији. Док га је гледао, озбиљним тоном је изговарао формулу пред давање часних дарова:
„Пречасним, Пресветим и Животворним Телом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа причешћује се раб божији Михаило на отпуштење грехова његових и на живот вечни“. По изговору „грехова његових“, оцу Теогену задрхта рука. Чекај! За опроштај чијих греха? Уздхтало је и срце у њему. Зар је он грешан што је зачет у безакоњу и телесној неуздрживости двоје младих и заљубљених? Зар је он желио да се роди као плод греха и да буде као такав жигосан и у Цркви и у друштву? Стид и самоосуђивање су га умирили.
Изговор имена своје лозе вратио га је из екстазе у временска збивања. После отпуста и освештења грожђа, отац Теоген нареди Михаилу да га сачека у припрати манастира обавестивши га да жели да га испрати до пристаништа. Путем којим су корачали, некада су ходили и многи свети оци. Но, да ли је међу њима било оних који су имали исти или сличан грех као он? Па и да јесу, својим подвизима и покајањем су умилостивили Господа да им се греси опросте, а Господ их је још и светима пројавио. Ето сад и његовог подвига којим би требао избрисати прошлост. Обећавши Михаилу да ће му указати на пут којим ће он одредити своју будућност, отац Теоген је започео очински брижно и духовно озбиљно, казивањем:
– Слушај ме, сине и брате Михаило. Ако се определиш да студираш право, уподобићеш се Понтију Пилату који је имао власт да Христа осуди или ослободи. На тражење безбожних Фарисеја, осудио га је на смрт да би сачувао положај власти и световну удобност коју је уживао, успут прањем руку изјавивши лицемерно да он са тим грехом нема везе. Тиме је непосредно дигао руку на Господа Бога.
Бити судија или адвокат, биће ти велико искушење. Често бива да осуде некога за недозвољено узимање неке ствари што окарактеришу као крађу, јабуке или јајета, те човека осуде на робију а за силовање, убиство или велику проневеру у предузећима и другим државним институцијама спремни су да прекопају брдо књига док не пронађу неку клаузулу којом ће злочинца за велику новчану награду ослободити оптужбе. Ако у тој струци будеш поштен, знај ни за чашу минералне воде нећеш зарадити. Ако се понесеш као многи за богатством, изгубићеш душу.
Ако ли се, пак, определиш за архитектуру, уподобићеш се самом Творцу. Градићеш путеве, мостове, цркве, болнице и много тога ћеш иза себе оставити као велики задужбинар и неимар. Ко би у ово време поменуо Боровића Рада Неимара да није изградио цркву Љубостињу и Раваницу? Уздам се у милост божију и данашњи велики празник да ће ти сам Господ указати на прави избор за твоје будуће занимање.
Затим га опомену да причекају неколико монаха и ходочасника који су заједно с њим требали поћи истим бродићем. При растанку, ходочасници узеше благослов од оца Теогена са жељом да се поново у молитвеном сабрању сретну, а онда Михаило направи метаније затраживши благослов од оца Теогена. Усправивши се, не могаше издржати да га не загрли. Осећај телесне припадности потресао је и оца Теогена у коме је одзвањао онај савет старца Богдана „Крв није вода“ када му је саветовао да опрости оцу и споменик му подигне. Сада је ту пред собом имао живи споменик лозе Крстића. Отац Теоген стиште руку Михаилу и, као наређење, даде духовни савет:
– Слушај ме, сине и брате, када се сретнеш са оном коју ћеш изабрати за своју животну сапутницу или она тебе изабере, чувај њен и свој образ, своју и њену душу. Не чини грех који ја починих. Ту просфору што сам ти спремио однеси као благослов оцу Лазару, поздрави га и захвали што те је мени послао. Нека њу употреби на дан Успенија Пресвете Богородице. А следећи пут када будеш дошао, понеси ми увеличану слику твоје мајке. Желим да је држим у својој келији, да ме подсећа на мој учињени грех. Молићу се Господу и Пресветој Мајци Његовој да Вери не упишу у грех. Ја сам је на то навео и морам то окајати.
Спуштајући се низ стрму стазу до пристаништа где је бродић био привезан, Михаило је осетио да је већ доживео преображај и да више неће припадати духовном Мисиру, већ да ће увек бити духовно везан за Свету Гору. Ходочасници су били поулазили у бродић док се Михаило погледом на Атос на извесно време опраштао од места себеспознаје. Бродић је запловио избацујући мехуриће који су га подсетили на ону сапуницу од које је у прихватилишту, где га је Вера водила када је са незбринутом децом радила, правио сличне мехуриће. Уживао је да их погледом испраћа до плафона или лустера где су прскајући нестајали. Тада су га деца питала да ли има тату. Бивао је тужан што није имао одговор. Сада би им на то питање одговорио: „Нисам пронашао тату Ђорђа, али сам пронашао оца, схиархимандрита Теогена“.

(КРАЈ… АКО ИМА КРАЈА У БЕСКРАЈУ?)
Лета Господњег 2022, јула месеца, дана 25(12).

© Стефан Саваот