Аудио промоције Љубодраг Обрадовић
Три песме: Љубиша Боровац Боки – солиста и Дејан Живковић – гитара, снимио Љубодраг Обрадовић
Видео Љубодраг Обрадовић
Видео Славиша Паунковић
Промоција две књиге Олге Раденковић je одржана у Белој Сала КЦК 17.11.2023. године. Издавач књиге ХУМОР И САТИРА, КУЈ КОГА ДИРА је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Поред ње, као прва, промовисана је књига У МОРУ НЕМИРА. Промоцију је водила Јелена Ђорђевић, а у промоцији су учествовали поред аутора Олге Ацковић Раденковић и Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије, др Катарина Томић -рецензент, Чедна Радиновић Лукић – рецензент и Дејан Живковић – гитара и Љубиша Боровац – вокални солиста. Било је то лепо поетско вече са одличном музиком.
Љубодраг Обрадовић је говорио као издавач књиге ХУМОР И САТИРА, КУЈ КОГА ДИРА и ево шта је изговирио:
Поштовани пријатељи, ја Вас поздрављам у име УДружења песника Србије – ПоезијаСРБ које је издавач књиге Олга Ацковић Раденковић, ХУМОР И САТИРА КУЈ КОГА ДИРА. Драго ми је да је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ издавач једне од књига које се вечерас промовишу, имајућу у виду да је Олга Ацковић Раденковић члан нашег Удружења. Олги желим све најбоље у промовисању њених књига и да објави још много нових књига. А Олга је баш активна и у промовисању књига, а посебно у писању нових песама. И не бих више дужио о њеном стваралаштву: О томе ће рецензенти књига. Ја бих као издавач једне од књига поменуо људе који су заслужни да је књига ХУМОР И САТИРА КУЈ КОГА ДИРА угледала светло дана:
Дакле, најзаслужнија је свакако ауторка књиге Олга Ацковић Раденковић; Издавач књиге је: Удружење песника Србије Поезија СРБ, За издавача сам потписао ја – Љубодраг Обрадовић; Уредник је била Олга Ацковић Раденковић; Рецензију је урадила Др Катарина Томић; Предње корица – Слика Буљина, аутора Зорана Анђелковића; Задња корица – Фотографија аутора; Дизајн знака Поезија СРБ – Зорица Бркић; Техничка припрема књиге – Зоран Станисављевић; Штампа – СаТЦИП д.о.о Врњачка Бања; Тираж – 100 примерака; Крушевац, 2023. Како је Олга Пепељевчанка која живи у Макрешану, као потврду тога прочитаћу њену песму:
МАКРЕШАНЕ ГЕТО
И у гету све то и то…
Макрешане село, гето,
свега има, сем
плисирке, ето!
Нема у селу плисирка,
а све сме да се дирка…
Стигло ново из Германије
код нашег Тарзаније!
Трицикли, моторцикли,
аутићи, немој га
заобићи!
Дођоше и странци, изуше
опанци
као Макрешанци.
Слободно гледај, то се
не плаћа,
свега има сем гаћа!
А гаће баш фале
за велике „але“.
Атракција „ин“,
сељак господин!
Тренерице, звонарице,
потрошићеш и кованице!
Ип, ип, ип, ал`
светлуца џип!
© Олга Раденковић
ХУМОР И САТИРА – КУЈ КОГА ДИРА – Рецензија
Др Катарина Томић
ПОСЛЕДЊИ МАКРЕШАНАЦ
Кад сам се ја родијо
у Бресје се чуло
колико сам се драо…
Чак је и брзи воз из Ћићевца
на сред пруге стао.
По тем возу првем
мајка је знала
кад сам из корма пош`о
и воз до чаршије дош`о.
Нисам на калдрму испао
ал` сам се на коцку школовао.
Сви сељаци носе гумени опанци,
а опасни ки странци!
Не зну љуцки да зборе,
ал` ги-гу ки киша роморе.
Куј с коју пош`о, шта с њу радијо
и кад у авлију дош`о.
Чуло се како шкрипи капиче
и која жена ноћаске виче.
Не дери се, женче Гвозденче,
у продавницу сам бијо
и `ладно пиво с комшију пијо!
И, бре, `ел ти нисам рек`о,
куј се ноћаске отего, а куј
претек`о.
Умро, бре, онај што са ону Синђу
иш`о,
ал` њега `теле млоге жене.
Ал` мен` враг заобиш`о
и стиг`о комша пре мене!
Упалијо сам му, бре женче
још ономад свећу.
И за Синђу ћу се побринем,
чек` само рекло да скинем.
Ћу ју накратим дрва,
д`иднем да се лечка изразговарам.
Нећу, бре, Гвоздена,
нећу с њу да шарам.
Шта ти би? Шта се дереш, Гвоздена?
Синђа је поштена.
А куј ти рекне да није, ил` је не би тако,
не би му, ич, било лако.
Јес` да кука за човека,
млого је, бре, шарао, варао.
Нисам ти рек`о, Гвоздена,
говела га цео ноћ.
Говела га да ју се врне,
недостаје ју ки изанђано грне.
Кад га у раку спушћали,
жмиркала ми на лево око,
замало конопац ки сиџинка танак,
по брљушке `теде да ме удари,
ал` ја сам оседео ловац стари.
Једва је стигла,
завијача ју се до гузице дигла,
да му грудвенче баци.
Ал` ју севнуше батаци!
Глед`о сам је сам` с једно око,
жмирну њојзе Ђура,
погледа у небеса горе
и вели: „Ј`о, Синђо, женски створе!“
Знаш ли, Синђо, којем си све у село
учинила и сви те воледу.
Как`у си паприку расад имала
и свакем си из душе дала.
Ја шта би ти сад рек`о
каки сам некад човек бијо,
ал` сам само краставци садијо!
© Олга Раденковић
Овај чланак прочитало је 31. посетилаца сајта
Skorašnji komentari