Промоција књиге Милице Новокмет ПОД СВЕТЛИМА ВЕЧНОГ ГРАДА

Промоција аудио /снимио Славиша Паунковић, обрадио Љубодраг Обрадовић/
Музички део промоције / снимио Славиша Паунковић, обрадио Љубодраг Обрадовић, пева Милица Новокмет/

Милица Новокмет је рођена 28.јануара 2005. године у Белој Води, у породици Божидара и Јелице, са братом Ђорђем и сестром Софијом.

Студенткиња је друге године архитектуре, на Грађевинско –архитектонском факултету у Нишу. Поред различитих текстова које је писала још као мала, објављујући их у бројним часописима, Милица је свој успех крунисала романом ,,Тамна страна месеца“, 2022. године. Свој први роман написала је са само петнаест година. Данас се, поред тога што студира, марљиво залаже на пољу културе и књижевности, у циљу проширења видика и сопственог напретка.

Изводи из романа и рецензије

О теби…

,,Само зато што сам довољно јака да задржим бол у свом срцу, не значи да сам је залужила”.
Зашто размишљам о теби док читам ово?
Дозволила сам да прођу године, а да ми поново на тренутак посетиш мисли. Да кажеш коју слатку реч, измамиш осмех на лице, онако како си само ти умео. А био си слаткоречив, знао си да кажеш тачно оно што други желе да чују. Ипак, прерастеш, иако мислиш да никада нећеш.
Мени је писање помогло у томе, улазила сам у животе многих личности, доживела сам хиљаде туђих искустава. Само што сам у једној ствари погрешила: сви ти животи навели су ме да заборавим онај једини, који заиста постоји: СВОЈ.
Писање је била моја најјефтинија карта да побегнем од свега што ме окружује. И тако, пуно жеља сам одлагала за неко боље време, које је сада прошло, заједно са жељама. Али опет научиш нешто…
Требало је пак, много времена. Исто онолико колико ми је требало да те заволим, а нисам то желела. Кунем се Богом да нисам…А шта ми остаје од тога што сам те волела?
Није добар за тебе, говорили су, повредиће те, говорили су…Како тада нисам послушала, зашто сам ишла против свих? – заволела сам те. Начин на који причаш, начин на који се крећеш, начин на који се смејеш, а по највише себе, када сам била са тобом. Мислим да сам тада коначно ја била ја, најгласније сам се смејала, дани су ми почињали са песмом, а завршавали се са понеком причом о теби.
Знаш, кажу да човек зна да воли онда када ноћу не може да спава, јер му је стварност лепша од снова. Колико ли сам онда ја тебе волела? Годинама…и пре него што сам те срела? Када бих могла да вратим неки тренутак у свом животу, размишљам који би то био…можда дан када сам први пут чула твоје име
Не надај се, проживела бих га другачије. Не бих ти пружила руку, не бих причала са тобом, само бих нестала, то би било много лакше, зар не? Ти као ти, ја као ја, на скроз другим путевима, на две различите стране света, да се никада не сусретнемо…
Болело би много мање, били бисмо срећни и ти и ја. Мада…не делује ми као да си ти много патио, много волео…да јеси не бих ја била та која пише све ово, већ ти. Какав је осећај, реци ми, док читаш?
Не брини, опраштам ти.
Опраштам ти оно што можда ти себи никада нећеш.
Опраштам ти што ниси успео да нас сачуваш.
Опраштам ти што се више не смејем као раније. Опраштам ти што се више не познајемо.
Опраштам ти ову себе, ово шта сам постала само због тебе.
Једино ти не опраштам мамину реченицу:,,Дете, шта се са тобом десило?”
Рекла ми је то милион пута, када се посвађамо, али само ме је једном заблолео, онако јако. Онда када сам се запитала, шта се стварно десило са мном? Увек постоји кривац…јесам ли ја? Јеси ли ти? Јесам ли ја? Јеси ли ти? Ипак си ти.
Крив си што си разочарао девојчицу која је цели свет у теби видела. Крив си што си убио дете које је веровало да су супротности снага за обоје.
Ипак крива сам и ја, што сам насела, што сам поверовала, што сам, чини ми се, целу себе дала. Нешто ситно, али то је тада за мене, било све. Жао ми је што само никада нећу моћи да те питам, јесам ли ти значила нешто? Јеси ли ме барем мало волео?
Много ми је времена требало да ова питања избледе. Много ми је снаге требало да ти се више не надам. Да се више не окрећем за тиђим гласом који ме је подсетио на твој. Да се више не окренем за парфемом који је био као твој. Или да не појурим странца на улици, убеђена да си то био ти…
Сада када пишем ово, поносна сам…
Поносна сам што са пуно достојанства могу да кажем да сам једном у свом животу много волела, и да сам из те љубави много научила. А што је најважније, никога не мрзим. Понајмање тебе. Учинио си да данас волим себе и свој живот. Баш овакав какав јесте. Дуго сам се борила са овим дететом у себи, не знаш колико… Не бих могла сама да га победим, а сметало ми је, искрено. То детињасто понашање, веровање у бајке, веровање у вечну љубав. Један цвет – цео свет. Овако, барем си ми помогао да заједно отерамо све те глупости из моје главе и да данас корачам смело, са много јачим мозгом него срцем.
Нека та лева страна буде мало закључана, нека одмара…
Био си тај који је на тренутак учинио да се осећам посебно.
Не лепо, то сам свима била, већ посебно…
То сам чини ми се, била само са тобом.
Ипак, данас то посебно схватам, помало, другачије… Данас сам посебна зато што, по први пут, имам снаге да кажем, гледајући право у тебе…
,,Можеш да урадиш шта год пожелиш, ја сам те преживела”

Анелис

Од илузије до љубави – Проф. Вељко Стамболија

Милица Новокмет ,,Под светлима вечног града”

Криминалистичко-љубавни роман, други по реду, младе списатељице, тинејџерке, Милице Новокмет ,,Под светлима вечног града” свакако ће наићи на добар пријем код Миличиних вршњака. Роман са препознатљивим женским писмом у којему препознајемо добро ишчитане и проучене америчке и француске бесцелере, који по правилу заврше као сценарио за филм: Е.Л. Џејмс: ,,Педесет нијанси – Сива”, Стефан Мајер: ,,Сумрак сага”, Џилијен Флин: ,,Ишчезла”, Маргарет Литвуд: ,,Слушкињина прича”… У роману ,, Под светлима вечног града”, као и у првом, носилац приче је женски лик. Надија Гарција је успјешна дјевојка, ауторка неколико романа, све до тренутка док се нису јавиле авети из прошлости. Ипак, у уводном дијелу романа та успјешна и безбрижна дјевојка доживљава свој први неуспјех и то на пољу љубави – раскида вјеридбу са Адолфом Камером, што ће бити увод у драматичне догађаје у њеном животу.

Цјелокупна радња, и идеја, романа је везана за судбину двоје младих људи – Надије и Виктора. Њих је судбина спојила због догађаја из прошлости њихових породица. Наиме, Надијин отац Едвард је у саобраћајној несрећи у Паризу, нехотице, усмртио Викторовог брата Леона. Викторов отац Стефан, као криминалац бива у затвору, након изласка са робије жели да се освети Надијином оцу. Након братове смрти и мајчине болести Виктор одлази у Америку и постаје полицајац ФБИ – а. На позив оца Виктор долази у Париз и укључује се у очеву намјеру да освети сина. Заједно са очевом криминалном бандом организује Надијину отмицу.

Сазнавши за отмицу, Надијин отац Едвард умире у болници од срчаног удара. Обе породице, и Надијина и Викторова, због Стефанове жеље за осветом доживљавају слом. Иако је Виктор пристао да се повинује очевој намјери за осветом, у једном тренутку он одлучује да одустане од освете. Спасава Надију и извлачи је из канџи Стефанових криминалаца. Узрок ове његове одлуке је – љубав коју је осјетио према Надији.

Надија и Виктор су се нашли између чекића и наковања, односно између мржње и освете. Милица Новокмет врло нијансирано, кроз низ дијалога и повремених монолога, развија емотивну путању Надије и Виктора. Надија је храбра дјевојка и у ниједном тренутку не показује кукавичлук, али дозу страха да. Схвативши да јој Виктор неће угрозити живот, покушава да му се приближи и да схвати његову улогу у драматичним тренуцима који су слиједили.

Након спасавања и избављења након отмице, захваљујући Виктору, Надија се враћа свом уобичајеном животу у Паризу, а Виктор одлази у Рим. Иако је слободна, Надија покушава да схвати Викторов поступак који је помало збуњујући и неочекиван. У њој се одвија двојни процес – мржња којој је узрок трагедија коју су јој приредили Виктор и његов отац Стефан, али и нека врста симпатије и захвалности према Виктору који ју је спасио од сигурне смрти. Доноси одлуку да пронађе Виктора како би разјаснила ову дилему. Одлази у Рим и проналази Виктора, не схватајући да се у Риму налази и његов отац који није одустао од освете. Под драматичним околностима Виктор успјева да поново спаси Надију, а она схвата да се између њих развила љубав. Надија и Виктор тако успјевају да превазиђу породичну мржњу, сличну оној која се десила у Верони између Јулије и Ромеа.

Очигледно да је млада списатељица Милица Новокмет под утјецајем веома читане, међу младима, савремене литературе која се тематски бави односима међу младим паровима. Такође, примјећујемо да је Милица сасвим добро овладала овом темом и да препознаје све те изазове који се дешавају међу младима. Милица Новокмет посебну пажњу обраћа на дијалог. Из женског – мушког дијалога, који су доминантни у роману, сазнајемо да су женски ликови пркоснији и да нису у подређеној улози, чак и у тренуцима када им пријети непосредна опасност. Читалац треба да обрати пажњу и на прецизне и детаљне описе одјеће, односно моде облачења, што атмосфери у роману даје потпунију слику начина живота младих људи.

На крају, треба подржати напоре и амбиције младе списатељице Милице Новокмет којој предвиђамо усјешан књижевни рад. Да ли ће остати под утјецајем свјетских бесцелера или ће своје слиједеће романе градити на другачији начин? На то питање у овом тренутку не можемо одговорити. Искуство и интуиција нам говоре да ће у једном тренутку Милица Новокмет пронаћи свој властити пут.

Проф. Вељко Стамболија

У потрази сами за собом – Др Велибор Лазаревић

Милица Новокмет – ” Под светлима вечног града”

Након првог романа ,, Тамна страна месеца” (2022) Милица Новокмет се и овога пута исказала као успешни романсијер романом ,, Под светлима вечног града”

Као и у првом романсијерском остварењу и овде је реч о урбаном крими роману чија се радња одвија у Риму и Паризу 2016. године. Милица Новокмет као на шаховској табли током целог романа плете мистериозну причу коју доводи до краја – до драмског расплета који је претходно вешто исплела.

Фабула романа би се могла свести на овакав сиже: Виктор Алмонте, бивши агент ФБИ-а, који од свог оца Стефана, полицајца познатог по криминалним круговима, бежи на школовање у Америку. Уз то, отац му једанаест година робија у затвору, брат у осамнаестој години гине у саобраћајки, а мајка покушава да се убије, скочивши са балкона. Тиме губи све што је имао. Ради крвне освете, Стефан жели да убије, да истреби оне који су то проузроковали – Надијину породицу, њеног оца, па да убије и њу саму.

Виктор се враћа у свој родни град. Оставио је иза себе пријатеље и Габријелу, која је играла важну улогу у његовом животу. Спреман је да заједно са својим оцем освети своје губитке. Киднапују Надију, у жељи да њена породица осети исто ону бол, коју су Виктор и Стефан проживели пре много година…

Други део романа чини потпуни преокрет: Виктор својој мајци Наталији, на постељи поверава трагични резиме свог живота: ,,Не знам зашто, али све које сам волео у свом животу, изгубио сам, тебе, брата, Габи…” Он сам признаје да је губитник који бежи од ,,крви и смрти” и тражи утеху у гајењу ергеле коња. Препун је мржње и огорчености, тражећи кривца због кога му се све ово дешава.

Надији се пак поверава : ,,Свако на овом свету живи онако како му је додељено”. Требало му је времена да схвати да је његова мржња погрешно преусмерена. Изгубио је све, али Надија ипак није кривац, крив је онај који му је био најближи – његов отац.

Радња при крају романа постаје све трагичнија. Стефан је због Надије спреман да убије и свог сина. Спаљује му најдраже биће, коња Блиска и поново киднапује Надију, која је у двојаком осећању између добра и зла и у нервном растројству, чак покушала и да се убије.Тако се низом трагичних догађаја, праћених романтичном нотом, окончава овај роман.

Динамичан и експресиван, са обиљем ефективних драмских сцена и дијалога, потврђује романсијерски таленат младе ауторке.

Др Велибор Лазаревић