У Манастиру Св. Роман (у организацији друштва српско-руског пријатељства *ПРВОСЛАВЉЕ* и Културног центра Крушевац) стихове су казивали Крушевачки песници Небојша Лапчевић, Томислав Симић, Томислав Милетић и Љубодраг Обрадовић, а ученици школе из Каоника су извели рецитал о Рајевском.
Љубодраг Обрадовић чита своју песму:
ПАНОРАМА
Волео је камен
гитару и песме,
волео људе, мраве
и све што се несме,
а због издаје му суде
и не дају више никог,
да гледа, сања и воли.
На један живот тачка.
Испод грања празно,
само муљ и вода.
Волео је тај да сања
и лето у јулу
и чар непогода
и жену само за њега.
Волео је,
а сад је изван свега.
Живот ван рупе,
који је хтео,
рађа мангупе,
он за то није зрео.
Волео је камен,
гитару и песме
и једну малу,
смеђу ко јава.
Сад више никог,
волети несме,
јер свету тако годи.
Он живи и кад спава
и мада није лако,
нађе се нешто и за њега,
камен њему роди.
Све је то сан,
из потока у океан,
приче за малу децу.
Волео је камен,
гитару и песме
и једну малу,
смеђу ко јава.
Али пуче брана,
потоп!
И њега сад
неко воли,
а та је плава.
Љубодраг Обрадовић
Томислав Милетић чита своју песму:
ВРОНСКИ
Ветрови планински, орлови царски,
станите облаци тмурни свих боја;
лелече калуђер светоромански
у спомен Рајевског – Бронског Толстоја.
Рат је. Моравом се разноси страва.
Делиград јечи. Кревет се стреса.
Јуриш за јуришем – крвави трава!
Срби ће опет у небеса.
Овде се вера ваља по блату.
Турци би џихадом цвет да униште!
Руси су дошли у помоћ брату…
Дервиши, имами ратиштем вриште.
Небо се пролама! Српство се брани!
Из турске ордије ватра сева:
Рајевског метак у чело Рани,
чело што Ану будно снева.
С водом Адровца разви се дуга,
од душе рањене рускога витеза
што у битку одведе га туга
и срце сломљено несрећног кнеза.
Крај Мораве се њишу тополе,
талас за таласом, река пенуша.
Док буде оних који се воле,
лебдеће над реком Рајевског душа.
И црква руска на месту пада,
поносна душа тужног витеза,
носиће у вечност причу из Ада,
судбину Ане, Рајевског кнеза.
Томислав Милетић
Томислав Симић чита песму Сергеја Јесењина:
НА ГРОБУ
Овде у гробу, под жалосном врбом,
Спава у земљи, погребен,
Пречисте душе у сандуку грубом,
С огњеном вером у себе.
Тихо се угаси јасни пламен,
Патничке душе те свете,
Челом му ко неки знамен
Суморно сенке све лете.
Спава он, врбе се над њим савиле,
И гране около висе,
Као у мисли да су се зариле,
Као о њему да мисле.
Тихо, од ветра што туга доноси,
плачу даљине крај пута,
ко да све жали што прерано покоси
једног младића смрт љута.
Сергеј Јесењин
Небојша Лапчевић чита своју песму:
ИГРА
Када би те једном
након твоје смрти
одвели на место твог умирања!
Са меридијана небеских
чуо би јечање труба
чуо би ударање бубњева
који би те из сна пробудио
а не пиштољ
којим си у себе опалио.
Када би те једном
након твоје смрти
одвели на место твог умирања.
Са хоризонта водених
чуо би плиму подземне лаве
чуо би бруј седам звезда
који би те те из јаве пробудио
и схватио да си
на сасвим другом месту
на којем си давно
пре смрти заиста умро.
Тада би
коцкице од црног порцелана
са рогатим шестицама са четири стране
нехотице затурене
под сенком старог ормана пронашао.
Небојша Лапчевић
Ученици школе из Каоника читају рецитал о Рајевском
Љубодраг Обрадовић чита своју песму
СТОП
Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?
У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?
Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.
То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.
Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише.
Љубодраг Обрадовић
Испред Манастира Св. Роман
Манастир Свети Роман
Настанак овог манастира везује се за Св.Романа, ученика Св.Ћирила и Методија, који се овде упокојио, вероватно у 10. веку. Наиме пошто се његов гроб прочуо као место чудесних исцељења, над над њим подиже црквицу (црква је посвећена Благовестима). Манастир Свети Роман је једна од наших највећих светиња, веома стара, помиње се у хрисовуљи коју је 1020. издао византијски цар Василије 2-ги.
Не зна се кад је запустео али га је обновио по предању, слуга кнеза Лазара, случајно наишавши на гроб св. Романа. У народу постоји предање да га је управник ергеле кнеза Лазара који је “боловао од ноге”, када се с вером поклонио зидинама напуштеног манастира оздравио и зато и обновио. Још у турско доба је у манастиру била школа и интернат за сиромашну децу до 1918.године. Ту цркву поново руше Турци 1448. године. Данашњи изглед цркав аје добила 1791. године када је бег Ђорђе Пиле уз дозволу султана извршио оправку темеља. Радове су изводили мајстори из Македоније, о чему сведочи запис на портлу. Књаз Милош је 1852. године помогао градњу импозантног звоника и даривао једно звоно. Звоник има посебну просторију за исцељење углавом умоболних.
У свим важним биткама 19 века, играо је посебну улогу, био болница, штаб, прибежиште, стратиште…
О ранијем живописању нема података. Живопис из 1795. године сачуван је у певницама и поткуполама. Сматра се да испод слоја креча има још старијих фрески. Нови живопис је радјен 1831. године. Капела-гробница Св. Романа живописана је залагањем јеромонаха Никодима. По запису из 1860. године иконостас је имао три велике престоне иконе и 12 малих у фризу. Постојећи је израђен 1925. године и дело је руског сликара Андије Беценка.
Уз јужни блок цркве налази се капела Св. Романа, а у њој његове свете мошти. У порти је гроб манаха Симеона Светогорца (+1889) који је годинама украшавао двориште манастира разнобојним камењем у обику мозаика. Ту и гроб капетана Вуча Жикића који је 1808. године погинуо на Делиграду.
Овде је сахрањено срце руског племића Николаја Николајевича Рајовског који је послужио као инспирација за лик Вроњског у чувеном роману Ана Карењина руског писца Лава Толстоја.
Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње (Игуманија Митродора).
Служба за Рајевског
Тома Симић – пригодни говор
Полагање цвећа
Делегација из Каоника полаже цвеће
Снежа и Томислав Милетић на улазу у Манастир Св. Роман
ГОРЊИ АДРОВАЦ
Овај чланак прочитало је 20. посетилаца сајта
Skorašnji komentari