По завршетку промоције Љубодраг Обрадовић је дао интервју за HERMES PRESS
HERMES PRESS: Можете ли нам рећи нешто више о садржају часописа.
Љубодраг: Часопис ПоезијаСРБ је веома млад часопис, ово је тек други пут како је изашао. Пуно име му је часопис о поезији- ПоезијаСРБ, а то је и име нашег песничког удружења. Поред тога што објављујемо песме српских књижевника, у часопису се можете сусрести и са песмама чији су аутори из Хрватске, БиХ и Црне Горе.
HERMES PRESS: Да ли се часопис нешто променио у односу на претходни број?
Љубодраг: Не, садржај је исти, објављујемо искључиво песме. Једино што се променило јесте дизајн корица.
HERMES PRESS: Да ли се књижевном клубу придружују и млади?
Љубодраг: Свакако, њих је све више. Наш најмлађи члан Јована Марковић из Крушевца је шести разред. Придужују нам се и средњошколци и они имају могућности да у Крушевачком позоришту казују своје стихове..
Светлана Биорац Матић, Мића Живановић и Љубодраг Обрадовић
НОСТАЛГИЈА
Ој Мораво, моје село равно,
кућа стара остављена давно,
о јесени моја берићетна,
мој ћилиме, моја башто цветна.
Ноћу сањам јоргован пред кућом,
како ми је дивно процветао.
Не дам ником да му цвеће кида,
за њега бих сто живота дао.
Поља плодна, брда винородна
и воћњаке родом окићене
и пропланке и ливаде цветне
и мајчине топле очи сетне.
Из младости обичаје старе
богомоље, саборе, игранке
и седељке, прела и посела
и сва славља из мог Поморавља.
И светиње славом овенчане,
Сопоћане, Високе Дечане,
Љубостињу, Лазарицу, Жичу,
Раваницу, свету Студеницу.
У сну ми се срце развесели
па од среће и пева и плаче,
поток суза низ образе врели
разбуди ме, па запевам јаче.
Реците ми да ли још жито расте
и зелена на ливади трава,
чују ли се још под кровом ласте,
мирише ли љубичица плава.
Певају ли у гори славуји,
путују ли још по небу звезде,
блистају ли у роси драгуљи,
равним пољем да л’ још коњи језде.
Да л’ још селом хармоника свира,
рујну зору песма петла буди,
чују ли се фруле од пастира,
греје ли сунце, реците ми људи.
© Мирослав Живановић
КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ
О, колико пута умрети се може
у једном животу, испод једне коже.
Да л’ се такви људи херојима зову,
ил’ им привиђење ствара муку нову.
Да ли је баш вредно трајати у борби
са маглом у очима и трњем у души,
да л’ нас ико види у животној шуми,
ил’ нас само жале кад се све уруши.
Да ли је баш важно да у вреви снова,
чак и кад засија нека звезда нова,
просути ђердане, бисере живота,
зарад идеала што их вртлог мота.
О, колико пута умрети се треба,
да душмани своје животе осладе,
не знајући никад да смртнику живот,
није тако важан оном што му раде.
Јесење се лишће сад по земљи слаже
и кроз шапат тихо поруку нам шаље,
живот крају иде преварит’ се неда,
биће опет правде и небеског реда.
На пут без повратка, карта је у руци,
живећи у царству ил’ земаљској муци,
а са собом нико ништа поно није,
само ко с рођењем, своје голо тело
и по неко успут учињено дело.
Свираће тужна музика за крај,
цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
нема више лишћа, вреве ни капеле.
© Јовић Драгојло
МЛАДИ ОРЛЕ
Гаврилу Принципу
Неће орли у кавезу,
Ускликнуће попут неба,
Ко на грбу Немањином,
Слобода им кора хлеба.
Међ’ орлима млад Босанац,
Косовски је барјак диг’о,
Југовић му Бошко врсник,
До слободе жив не стиг’о.
Небеска га војска прими,
У редове своје свете,
А Лазар је својим скутом,
Огрнуо србско дете.
Млади ор’о у свом лету,
Пресрео је злога змаја,
Штитећ гнезда сојих птића,
А са срцем Обилића.
Окусио живот није,
Ни орлицу није стек’о,
Усмртио змаја злога,
За живота млађанога.
Узаврелу крв слободе,
У србском је роду целом
Узбуркао млади ор’о,
Огрнуо часним велом.
До слободе пут је крвав,
Пут предака славних наших,
Показ’о је млади орле,
Јер злотвори тако желе.
Гаврило је нама свима,
За аманет вечни дао,
Понос земље да бранимо,
Као преци сад станимо.
© Мирко Стојадиновић
ПРОЛАЗИМО
Идемо уз реку, низ реку,
путевима разним у дубоке ствари.
Кораци миришу на јесен,
на зрело сунце и увеле љубичице.
Нешто се догађа у нама,
циљеви нови смеше
и идемо уз реку, низ реку.
Због новог лета и новог муцања,
због животних радости,
играмо се сами,
кујемо златни сандук,
скијамо на леђима,
а нешто се догађа у нама,
нешто пролази поред и кроз нас,
мада јесен је одавно и магла.
Трапаво тапкамо у месту
и осећамо да то није оно,
да је срце веће, бол случајна,
а срећни завршетак иза угла.
И пролазимо кроз тај живот неприметно,
непримећени, несаслушани и несхваћени.
Пролазимо у колонама,
уз цвркут врабаца и химне северца.
Понекад ослушнемо све те будалаштине,
понекад одмахнемо руком,
а понекад презриво пљунемо
и трапаво тапкамо даље.
Волимо само мирис челика,
пуне улице и пуне аутобусе.
Волимо зној и напаћена лица.
Туђа смрт нас весели,
мада смо и сами у пролазу,
мада и сами… пролазимо.
© Љубодраг Обрадовић
Овај чланак прочитало је 72. посетилаца сајта
Skorašnji komentari