Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са Културним центром Крушевац организoвало је 5. 7. 2019. године у 20:00 сати у Дворишту Културно просветне заједнице Песничка сусретања „ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ“. Учествовали су чланови ПоезијеСРБ и њихови гости: Љубодраг Обрадовић, Саша Милетић, Дарко Михајловић, Дејан Петровић Кенац, Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Михајло Ћирковић, Ратко Тодосијевић Баћо, Вељко Стамболија, Зоран Ђурић, Јована Марковић, Стефан Кнежевић, Градимир Карајовић, Аријана Хинић, Даница Рајковић, Милош Ристић, Мирослава Смиљанић, Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Драгојло Јовић, Данијела Нела Јевремовић, Драган Тодосијевић, Мишко Плочић… Присутне публику, афористичаре и песнике поздравио је Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ песмом „ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ“, првом песмом из његове прве објављене књиге „ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ“ далеке 1990 године. Програм су водили и уредили: Драгојло Јовић и Данијела Нела Јевремовић. Програм је озвучио и направио аудио снимак Горан Ракић, тј. фирма АртЕлектро из Крушевца, слике је снимио Стефан Кнежевић, а видео су забележили Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић. Било је то заиста лепо поетско вече под липом…
ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ
Излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти!
Ипак, настављам по старом.
А ко сам ја у оваквом стању;
очи упале, у души рана.
Изгнаник слепи у очајању,
или светлост већ згаслог дана?
Ко сам ја? И који враг ме држи,
да блебећем оно у шта и сам сумњам?
Да ли би да сам од живота бржи,
или скитница што узалуд светом луња?
И бесан сам ноћас на цео свет.
На чисте улице, а прљаве људе.
Знам, ја сам овлаш згажени цвет,
коме исти што га газе и суде.
И ево, млатим се ту и кезим,
док главом кошмар лупа,
а срце нове поразе бележи…
Права љубав увек је прескупа.
Осећам да су Ваша досада
и презир, део чудне освете.
И Ви се бојите сами себе,
јер и крај Вас сати неумитно лете.
Знам да знате како срце боли,
и да сте и Ви патили крадом.
Знам да смо сви били охоли
кад нас кроз живот водила нада.
Знам да су многе жеље нестале,
са данима, ко сан неосетни.
Знам да смо често били будале,
баш кад се чинило да смо срећни.
Знам много, или бар мислим тако,
бесан на збиљу која ме меље.
Сад знам, ништа данас није лако.
У животу, лаке су само жеље.
А ипак, излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар кад стане пред олтар.
Дрхтим за неку светлу будућност,
у којој ћу за многе бити тек сањар.
За неку будућност, са мирисом липа,
у којој ћу бити сањар кога и мрзе и цене,
док корача калдрмом кад киша сипа,
и гледа светле рекламе, које нагриза време.
© Љубодраг Обрадовић
Овај чланак прочитало је 31. посетилаца сајта
Skorašnji komentari