Поезија Животе Трифуновића – мр Јован Михајило

Исчитавајући песме Животе Тривуновића схватио сам да се у његовој души родила љубав и нада за сва људска бића. Он са Јастрепца дозива виле да посете његово место рођења. У песмама се осећа духовни миомир. У жељама и олујама спомиње прву љубав, мангупа, свог деду и сунце које је вечно. Са усхићењем и радошћу посјетио сам његов родни дом. Безазлен као голуб његова лира дозива пролеће и ловца да не убија срну. Његово гнездо у Кобиљу крије народну мудрост и као боксер у рингу, спомиње своје село и изворе којих је на претек у овом крају.

Стихови су ритмички и мелодични, као да су између сна и јаве. Пјесме су испуњене и прожете љубављу. Спомиње природу, принца и пастирицу, коку и пилиће. Успут среће малу бебу у колевци. Баба је на мукама. Он пева деци, вољеној жени. Пјесме су допјеване, зреле и оргиналне, писане мастилом срца.

Јулски дан је на видику, у шуми среће брезе, борове, јеле, а у реци роде и жабе. Мишеви скривени у рупама вире својим стакленим очима и то је угођај. Патка и њено потомство плове у сновима Животиним. Ту су и свитци и бубе маре. И царев наследник и воденица… Шта ли пише у опроштајном писму? Нежења сања снаху. Живота пева о избеглицама, смеје се и кад му није до смеха. Пева о Косову, о рингишпилу…

Ту је зов славуја, лирска исповест. Дозивају га Копаоник и Јастребац, у њима тка нити наде. Враћа се Моравским мостовима са песмом на уснама.

Песме су му прави медаљони, акорди живота познати само осећајним бићима. Овдје је присутна игра речи, пуно је крилатица, хитрости, блеска, тајновитости, варница…

Критичар Драгутин Гостушки каже: Пред песником не сме бити прекорачења, поштовања, дивљења без покрића, лажних суза. Песник покушава да уђе у тајне немира, у кутак који носи на левој страни груди. Песме имају свој стил, своју храброст да се каже оно што јесте, а јесте. 

Његов самопрегор је јединствен и племенит, свакако га треба поштовати. Као прави читалац не упуштам се у анализе песама, него као рецезент износим свој утисак. Живота све мери срцем, а не милиметрима. Љубав је та чудесна светлост небеског пространства изнад Крушевца која одводи аутора у кутак пенушавих вала Мораве, гдје стрпљиво чекамо рађање нове збирке. Стихови су јасни и прочишћени, имају своју интиму. Својим ликовима тепа, награђује их травкама и цветом детелином са четири листа. Сазвежђе, пурпурно сунце, принцеза вечности, сензибилитет… Све то је у песмама Животе Трифуновића.

Знано је да се песником рађа али и да се песником постаје. Нека ова Животина збирка буде први славуј који ће слетети у наша срца и домове коју ћемо с радошћу читати, те је топло препоручујем за штампање.

Петровардин октобра, 2013. године, Мр Јован Михајило