Заљубљеник у поезију, Лидија Бјелица, рођена 1974. године у Крушевцу, од мајке Слободанке и оца Миломира Шљивића.. Похађала ОШ „ Јован Поповић“ у којој и ради. Завршила ПМФ у Приштини, одсек за географију. Мајка троје дивне деце, који подржавају њено писање, смире се на тренутно утишавање док песме куљају, бодре и воле. Збирке издаје на молбу својих колега и пријатеља који желе њену писану реч овековечену на папиру, сређену и спаковану по њеном нахођењу. Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.
ПРОШЛО ВРЕМЕ
Недостају ми стари
Нанини чепари,
Што пелцера су пуни
Па се њима хвали.
Није било неко
За изложбу цвеће,
Ал одавало је пуно
Љубави и среће!
Имало се мало,
Трошило још мање,
Гледало се своје
И туђе имање.
Свако ти помогне
Кад помоћ ти треба,
Дужност ти је да даш
Само комад ‘леба.
Орила се песма
Копача,косача,
Није их надјачала
Ни песма берача.
Увече кад дођу
Уморни из њиве,
Жене одмах крену
Чепаре да смире.
Па доксатом крене
Босиока мирис,
Помешан с мушкатлама
Вине се у вис.
Нигде нема журбе,
Морања, ни сата,
Ал се завршавало
До првога мрака.
Зато ми недостаје
То прошло време,
Викендом тамо
Ранч одведе мене!
ЗВЕЗДЕ
Подигни руку
Додирни звезде.
Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.
За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.
Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку – већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам
© Лидија Бјелица Шљивић
О КЊИЗИ ИЗ ДУШЕ Лидије Бјелице Шљивић
Жика У својој првој збирци песама То сам ја Лидија Бјелица Шљивић показује нам носталгична сећања, љубав према оцу који је рано преминуо, али је његова љубав остала у породици, а посебно унукама и унуку. Ова љубав нарочито се исказује сликама са „ранча“, где су генерације Шљивића биваковале. Тај ранч није опустео као многи други; напротив, он живи и сваком посетом све је живљи и роднији.
***У својој другој Збирци песама Из душе, песникиња шири интересовања, описе догађаја, личности, места збивања, љубав, путовања…
Опет централно место заузима носталгична обострана љубав ње и породице према покојном оцу, Миломиру:
Проткан си кроз сваку нит
Наших живота.
Једино што смо успели,
То је да научимо
да живимо без тебе!
Уз њега, нашла је своје место у вечности њена и њихова нана, што јасно говори у првом циклусу збирке:
Недостају ми стари
Нанини чепари,
Што пелцера су пуни
Па се њима хвали.
Ова збирка саткана је од седам поглавља или делова,чији називи јасно говоре о садржају: Носталгија, Еко, Мало о љубави, Природа, Они, Свашта нешто и Путовања.
Све песме писане су препознатљивим стилом Лидије Бјелице Шљивић: лакоћа читања и поимања, мелодичност, све је просто речено, али веома упечатљиво, народним језиком, без фраза и заврзлама које ретко ко разуме. Речи теку из душе, као завичајна река, бистро, тихо; повремено таласаста, али река коју можеш прегазити без опасности.
Морам напоменути да у њеном писању влада оптимизам, веселост, вера у добро, људе, а посебно у колеге и породицу. Колеге су за песникињу сапутници у образовању деце, у дружењима, па чак залази и у њихову интиму, именује, описује позоришне представе глумаца колектива школе. Као наставник географије, неизбежне су песме, па чак и едукација кроз њих, кроз поетске описе годишњих доба и њихових неизбежности. Екологија кроз Лидијине песме поприма свеобухватни карактер живљења и понашања колега предавача, деце и родитеља. Свет би без љубави тешко опстао, па се песникиња на ненаметљив начин окреће дечијим љубавима, симпатијама, очувању традиције, љубави у породици, што својим примером и доказује:
Ми нисмо сами,
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Дајем себи слободу да поткрепим љубав породице и потребу њеног очувања кроз један стих Добрице Ерића: нема лепше заставе од дечијих пелена.
Посебна је драж задржати се на поглављу Они. Песникиња помиње све своје, а њени су цели свет, колеге, друштво, пријатељи, њихови пријатељи, породица, деца, супруг, где се одмах запажа љубав према њима, поверење у њих, па чак и песма о покојном Балашевићу у самом трену његовог упокојења, и песма о онима који су у срцу урезани вечним постојањем – отац и нана.
Свашта нешто великим делом говори, а тако и почиње, о осећањима, сновима, непроспаваним ноћима на самом ранчу у Глободеру, раду, стварању, па чак и о великом бауку – вирусу корона…
Ту су деца, колеге, велики број предмета из наставе којима треба овладати и који нису баук, и многе приче из свакодневнице на које и не обраћамо пажњу, а у Лидијиним стиховима изгледају поетично, занимљиво. Још би она ту стиховала, али пометњу направи Њутнова јабука, падом на главу.
Завршетак збирке говори о путовањима, екскурзијама, које и поред велике обавезе и одговорности воле деца и сви наставници. Читајући збирку песама Из душе песникиње Лидије Бјелице Шљивић, осетићете да је то заиста тако – из душе.
Лидији, из душе у душу, Снежана Марковић27.2.2021.
песник љубави и туге,
песник тренутка и вечности.Опчињена лепотом живота,
она пише сећањем,
али несебично даје себесадашњем тренутку.Једноставан језик,
риме кратке, лаке,
разнолике теме из живота.
Док читамо њене песмемилује нас и доброта и лепота.Она је вредна, она је верна
ћерка, супруга, мама, професорка смерна.
Драгоцена осећања, ткају ћилим од сећања
и на нану и на тату, пријатеље којих нема.
И на славља, рођендане, куће старе и јаблане.
С нама дели успомене драге –
путовања, екскурзије и несташне ђаке.
Празници, свадбе, весеља,
тишине и туговања – Лидији су инспирација
да прикаже живот и опише и најтананија осећања.
Забавља нас професорка ликовима из живота,
па помиње поименце Моцу, Ољу, Јасну, Гагу…,
јер они јој дају срећу и животну снагу.
Воли и природу, поклања јој риме,
Од жутог лета, па до хладне зиме.
Промрзли прсти, љубавна писма, небеске кафане,
драги густи брци…
и сазнање да нисмо сами, док имамо себе.
Предмети у школи, озбиљне теме,
мале шале, дечје муке…
Лидија их све описује лако,
врло брзо – као штих из прве руке.
Шарени ћилим, простирку меку,
исткала нам је Лидија пишући и о ЕКУ.
Промене климе, дрво и цвет,
поносни Јастребац и рециклажа,
њен су еко свет.
Породицу чува, љубав несебично дели,
децу своју мази, пријатеље пригрљује,
будућности се весели.
Лепе риме нама пише,
сваке године све више и више.
Умножава лепе речи,
увек ту је да нас њима лечи.
Гледа у звезде, смеје се, плаче.
Из душе своје, право до наше,
шаље нам песме да их читамо,
разумемо и пригрлимо што јаче.
Да оживе, разиграју,
да дуго плове и још дуже трају.
Сања Младеновић
Лидијина поезија је свакодневица малог човека преведена у стихове. Важни тренуци једног обичног живота, моменти у којима душа уздрхти, забележени су на овим страницама. То су тренуци у којима ћерка непреболно тугује за преминулим оцем, у којима наставница проговара деци о лепоти природе и родног краја, тренуци у којима се слави пријатељство, породица, животна радост… Из Лидијине поезије избија она непосредност и ведрина као и из њене душе, без дотеривања, вештачког улепшавања и фолирања. Чиста и искрена емоција, једноставан речник, без савршено тачне метрике и претенциозног стила – баш онако како је саздан и човек, и свет.
Овај чланак прочитало је 20. посетилаца сајта
Skorašnji komentari