Промоција књиге Лидије Бјелице ИЗ ДУШЕ

Заљубљеник у поезију, Лидија Бјелица, рођена 1974. године у Крушевцу, од мајке Слободанке и оца Миломира Шљивића.. Похађала ОШ „ Јован Поповић“ у којој и ради. Завршила ПМФ у Приштини, одсек за географију. Мајка троје дивне деце, који подржавају њено писање, смире се на тренутно утишавање док песме куљају, бодре и воле. Збирке издаје на молбу својих колега и пријатеља који желе њену писану реч овековечену на папиру, сређену и спаковану по њеном нахођењу. Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

О КЊИЗИ ИЗ ДУШЕ Лидије Бјелице Шљивић

Жика У својој првој збирци песама То сам ја Лидија Бјелица Шљивић показује нам носталгична сећања, љубав према оцу који је рано преминуо, али је његова љубав остала у породици, а посебно унукама и унуку. Ова љубав нарочито се исказује сликама са „ранча“, где су генерације Шљивића биваковале. Тај ранч није опустео као многи други; напротив, он живи и сваком посетом све је живљи и роднији.

***У својој другој Збирци песама Из душе, песникиња шири интересовања, описе догађаја, личности, места збивања, љубав, путовања…

Опет централно место заузима носталгична обострана љубав ње и породице према покојном оцу, Миломиру:

Проткан си кроз сваку нит
Наших живота.
Једино што смо успели,
То је да научимо
да живимо без тебе!

Уз њега, нашла је своје место у вечности њена и њихова нана, што јасно говори у првом циклусу збирке:

Недостају ми стари
Нанини чепари,
Што пелцера су пуни
Па се њима хвали.

Ова збирка саткана је од седам поглавља или делова,чији називи јасно говоре о садржају: Носталгија, Еко, Мало о љубави, Природа, Они, Свашта нешто и Путовања.

Све песме писане су препознатљивим стилом Лидије Бјелице Шљивић: лакоћа читања и поимања, мелодичност, све је просто речено, али веома упечатљиво, народним језиком, без фраза и заврзлама које ретко ко разуме. Речи теку из душе, као завичајна река, бистро, тихо; повремено таласаста, али река коју можеш прегазити без опасности.

Морам напоменути да у њеном писању влада оптимизам, веселост, вера у добро, људе, а посебно у колеге и породицу. Колеге су за песникињу сапутници у образовању деце, у дружењима, па чак залази и у њихову интиму, именује, описује позоришне представе глумаца колектива школе. Као наставник географије, неизбежне су песме, па чак и едукација кроз њих, кроз поетске описе годишњих доба и њихових неизбежности. Екологија кроз Лидијине песме поприма свеобухватни карактер живљења и понашања колега предавача, деце и родитеља. Свет би без љубави тешко опстао, па се песникиња на ненаметљив начин окреће дечијим љубавима, симпатијама, очувању традиције, љубави у породици, што својим примером и доказује:

Ми нисмо сами,
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.

Дајем себи слободу да поткрепим љубав породице и потребу њеног очувања кроз један стих Добрице Ерића: нема лепше заставе од дечијих пелена.

Посебна је драж задржати се на поглављу Они. Песникиња помиње све своје, а њени су цели свет, колеге, друштво, пријатељи, њихови пријатељи, породица, деца, супруг, где се одмах запажа љубав према њима, поверење у њих, па чак и песма о покојном Балашевићу у самом трену његовог упокојења, и песма о онима који су у срцу урезани вечним постојањем – отац и нана.

Свашта нешто великим делом говори, а тако и почиње, о осећањима, сновима, непроспаваним ноћима на самом ранчу у Глободеру, раду, стварању, па чак и о великом бауку – вирусу корона…

Ту су деца, колеге, велики број предмета из наставе којима треба овладати и који нису баук, и многе приче из свакодневнице на које и не обраћамо пажњу, а у Лидијиним стиховима изгледају поетично, занимљиво. Још би она ту стиховала, али пометњу направи Њутнова јабука, падом на главу.

Завршетак збирке говори о путовањима, екскурзијама, које и поред велике обавезе и одговорности воле деца и сви наставници. Читајући збирку песама Из душе песникиње Лидије Бјелице Шљивић, осетићете да је то заиста тако – из душе.

Лидији, из душе у душу, Снежана Марковић27.2.2021.

Сања Младеновић

Лидијина поезија је свакодневица малог човека преведена у стихове. Важни тренуци једног обичног живота, моменти у којима душа уздрхти, забележени су на овим страницама. То су тренуци у којима ћерка непреболно тугује за преминулим оцем, у којима наставница проговара деци о лепоти природе и родног краја, тренуци у којима се слави пријатељство, породица, животна радост… Из Лидијине поезије избија она непосредност и ведрина као и из њене душе, без дотеривања, вештачког улепшавања и фолирања. Чиста и искрена емоција, једноставан речник, без савршено тачне метрике и претенциозног стила – баш онако како је саздан и човек, и свет.