ПЕСНИЧКA СУСРЕТАЊA ПоезијаСРБ – Август 2024.

Видео снимак: Љубодраг Обрадовић

У Културном центру Крушевац, на летњој сцени КПЗ, 14. 8. 2024. године, одржана је традиционална
манифестација „ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ“.

На „ПЕСНИЧКИМ СУСРЕТАЊИМА ПоезијаСРБ“ учествовали су следећи песници: Даница Гвозденовић, Љубодраг Обрадовић, Милосав Ђукић Ђука, Љиљана Тамбурић, Олга Раденковић, Слађана Бундало, Латинка Ђорђевић, Милош Ристић, Боривоје Бора Видојковић, Мирослав Кркић, Звездана Минић, Снежана Поповић, Нада Милосављевић Кети, Љубиша Шапоњић, Првослав Пендић, Мирјана Јовановић, Драгољуб Марковић и Слободан Милојевић. Програм је осмислио и водио Милосав Ђукић Ђука.

За музички тренутак се били задужени Мирослав Маринковић Којица, и Љубиша Боровац. Фотографије је забележила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић. 

Даница Гвозденовић и Љубодраг Обрадовић подсетили су нас на Миомира Харија Ристовића. Уживајте!

Миомир Ристовић Хари – Даница Гвозденовић

Постоје ли крушевљани, љубитељи лепе писане речи и емотивних беседа, који знају ко је био Миомир Ристовић Хари.? Можда постоје али их је мало. Хари је био један од најбољих новинара које је Крушевац  имао. И не само новинар. Био је писац и песник посебног стила, хроничар нашег краја, богат знањем о људима и догађајима због чега су га својатали и Брусјани и Трстеничани и топло су га примали у сваком крају. Његово име смо изговарали  пуним  устима , некако широко и присно чиме смо наглашавали да се ради о посебном човеку и пријатељу. У новинарству ништа није било непознато и тајно за њега, објавио је безброј чланака и репортажа, написао је много реферата слаткоречиво како је само он умео. Сваког је саслушао и био саговорник и знаном и непознатом. Његове речи биле су мелем. Отишо је Хари пре 13 година, 19 августа на дан хришћанског празника Преображења. Није  отишао, преобразио се само, а нама оставио љубав и најлепше речи у песмама. „Њега више нема , али има љубави његове“ речи су једног песника. Песме су му малобројне али им је јачина немерљива. Нарочито оне о љубави. Јачину те љубави доживљава песник: „Волели смо се, мајке ми моје рођене, толико много да смо једним погледом могли да помиримо две  посвађане улице“. Најлепше хиперболе наћи ћемо у његовим песмама, било да су имале риму или су писане у прози. Једна од најлепших његових песама у прози је „Црна и бела љубав“. То је тужна истинита прича о љубави беле девојке и црног младића на територији једног града у нашој околини. Тој девојци није било дано да постане Крушевљанка и догодила се шекспировска трагедија. Ту причу , заправо песму о црној и белој љубави испричаће нам Трстеничанка која је постала Крушевљанка.

Црна и бела љубав

Отворе се врата најобичније српске кафане и дим радознало излети на
улицу и запахне пролазнике и успаване носаче. Између столова шуња се
један исхабани капут са пуним очима живота и својом живахном виолином
Глагољиво  уверава и доказује нечију искреност. Стари и
измучени Миливоје и његова гарава и жива виолина. Кад калдрма
поговори у ове ретко топле јануарске дане може да исповеди читаву причу.
Ову чудну људску причу.
Негде у првим годинама трстеничког севдаха искрсла је
младићки отворено једна рука са виолином и лудо лепим очима. Рука је
сваке ноћи сокацима и врбацима у чаршији  поред Мораве крала
туђе руке и узимала уздахе осамнаестогодишњих плетеница и зацрвенелих
образа.
Рука је била црна, циганска, туђа. Рука  за кафанска
надметања. Рука за свадбена  иживљавања и поноћна лудовања.
Рука са пуним срцем виолине и њених умилних стихова.
Рука циганина Миливоја.
И све је почело као у некој заборављеној причи седокосе бабе.
Као у сањивој песми заплашене мајке.
Трстеник се једног јутра нешто раније пробудио. Тарабе су се разболеле
од силног приповедања.Шапутавог, оговараног.
Она и он заједно! Циганин и бела девојка! Грех! Кандила се узнемирила.
Рођаци пребледели. Иконе задхтале. Образи запламтели. Циганске куће
утишале. Ћифте се изгребаним савестима и упрљаним рукама, умазаним од
туђе туге и пропалих радовања. Црна и бела рука. Миливоје и она. Његов
крик. Она, његова песма свих преплшених жица. У  витицима
Мораве, између опуштених врба двоје младих глило је своје топле
тренутке. И није се знало за боје и нико није помишљао на завет чаршије
и тврдокорне законе брбљивих тараба. Поново су проговориле прљаве
чаршијске руке.
Он је Циганин.
Он је искрпљени свирач.
Он је коцкер твојих снова.
Он може да се купи једним дукатом.
Он може да се купи једним комадом хлеба.
Људи он је Циганин  а она бела девојка!
У кафанама лажи. У трпезаријама оптужбе.
У сокацима  клетве.
У врбацима радости.
Миливоје, запевај ону твоју…..
Миливоје проспи твоје руке у њене очи……
Миливоје искапи још један њен дан!
Миливоје киша те зове…
Миливоје снег се помамио….
Милиоје увек је воли јер је она за тебе умрла.
Виолина сваке ноћи на њеном гробу свима одговара. Уместо суза . Уместо
прича. И растеже се мелодија, одмара на њеним костима неугашених
жеља….
„Хтео бих те видети још једаред мила“…..
Сваке ноћи ,кад мрак запишти изнад кровова и месец болно пребледи на
трстеничком гробљу састају се црна и бела љубав. Састају се јауком
виолине. Већ годинама  се грле црне очи и беле руке и сањају
своју искидану срећу.
И све се понавља као у некој знаној причи.
Миливоје,  кидај те твоје луде жице!
Миливоје победио си чаршију!
Сваке ноћи црна и бела љубав прошетају уморним стазама трстеничког
гробља,загрљени сузама и годинама намучене виолине .

© Миомир Хари Ристовић 

О ХАРИЈУ – ИСКРЕ ЗАНОСА КОЈИ УЛЕПШАВА СВЕТ – Љ. Обрадовић

Хари је био свестрана личност и о његовим бројним активностима је било и биће исцрпних забелешки бројних новинара, хроничара, историчара и бројних беседа на разним трибинама, а ја ћу написати неколико реченица о његовој пресудној помоћи за рађање ФЕДРАРА – Фестивала драмског аматеризма Расинског округа.

Следећи занос драмских занесењака из Треботина и Жабара, који су давних тридесетих година прошлог века припремили и извели представу „Вода са планине“ Раше Плаовића, заљубљеници у „даске које живот значе“ из Треботина и Жабара у пролеће 1997.године, упалили су искру за оснивање Фестивала драмског аматерског стваралаштва Расинског округа „ФЕДРАРО“ који би био светионик за сва дешавања у драмском аматеризму Крушевца, Варварина, Трстеника, Бруса, Александровца, Ђићевца и свих села у њиховом саставу, У којима је клица позоришна проклијала.

Данас после 19-тог одржаног ФЕДРАРА, чини се да је подухват оснивања ФЕДРАРА био лак и једноставан, јер је успех ФЕДРАРА, данас велики, али није било тако. Идеја има увек, неке су добре, неке – не, али и за остваривање најбољих, потребна је реална подршка, која може бити и материјална (финансијска) и морална, јер неопходне су обе.

Миомир Хари Ристовић, у то време потпредседник скупштине општине Крушевац, прихвативши нашу понуду (КУД-а „Вук Караџић“ из Треботина, Жабара и Мале Врбнице) да буде председник организационог одбора ФЕДРАРА, својски се потрудио да занос драмских занесењака из Треботина и Жабара не остане недосањани сан, већ да на јави та идеја одистински заживи и дан-данас салу Дома културе у Треботину пуни добрим драмским представама и публиком жељном позоришне игре на даскама које живот значе.

Пошто сам и сам био један од креатора идеје „ФЕДРАРА“, сведок сам колико нам је Хари помогао да фестивал, добије данашњи изглед. Хари је баш у свему са нама равноправно учествовао, од давању имена фестивалу, до профилисања самог фестивала и пратећих садржаја на њему, одређивања репертоара, избора жирија, (на чијем је челу, по Харијевој идеји и наговору, у прве четири године био чувени позоришни критичар Милосав Буца Мирковић), једном речју Хари је био мозак операције назване ФЕДРАРО, који нас је смишљено водио у најбољем смеру и довео да ФЕДРАРО данас буде један успешан и престижан фестивал драмског аматеризма у Расинском округу.

И не само ФЕДРАРО, Хари је помагао све младе таленте из града, а и села, који су били одважни да се запуте на неизвесни пут уметничког стваралаштва. Доказ за ову констатацију је и мој колега песник Братислав Спасојевић – Бата, песник из Коњуха, коме је Хари написао прву биографију и тако му на самом почетку (његовог) стваралаштва дао ту иницијалну капислу која ће Бату на том песничком стваралаштву задржати све до данашњег дана, а о чему и сам Братислав (и сам) сведочи често, а и у овој књизи посвећеној Харију и његовом књижевном стваралаштву.

Дакле, Хари је увек био уз оне који почињу, уз оне којима недостаје подршка, био је човек великог срца, више је мислио на друге, а на себе мање, тако да га многи памте као човека који је запалио многе искре свих видова уметничког стваралаштва. Хвала му на томе, јер све је у искрама тог заноса који улепшава свет!

Љубодраг Обрадовић, у Крушевцу, 29.05.2015. год.

У Културном центру Крушевац, на летњој сцени КПЗ, 14. 8. 2024. године,  у 19:00 одржана је традиционална манифестација „ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ“.

На „ПЕСНИЧКИМ СУСРЕТАЊИМА ПоезијаСРБ“ учествовали су чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и њихови гости.

Овај чланак прочитало је 62. посетилаца сајта