ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА 2010.

Иницијативу за оснивање манифестације Врело Светог Јована на простору Манастира Светог Јована у Макрешану покренуо је Радован Стевановић Мрки  са својим сарадницима из Макрешана још 2009 године. Тако је све почело. А траје и данас! Погледајте како је било 2010. године.
Манастир Светог Јована у гори Мојсињској у атару села Макрешане
У Манастиру Светог Јована у атару села Макрешане 07.07.2010. године , у оквиру целодневне манифестација обележавања рођења Св. Јована Крститеља изведен је културно-уметнички програм ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА у заједничкој организацији МЗ Макрешане, КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрешана, Црквене општине Макрешане и Културног центра Крушевац. У програму су, поред чланова КУД-а *МЛАДОСТ* из Макршана, који су извели једносатни колаж прогром са фолклором, песмом и народним обичајима жетве, наступили и крушевачки песници: Љубодраг Обрадовић, Јелена Протић-Петронијевић, Томислав Симић и Светлана Ђурђевић. Програм је пратило више стотина гледалаца, међу којима су били и заменик председника скупштине града Крушевца Синиша Максимовић и члан Градског већа Крушевца Иван Аксентијевић.

КЛАДЕНАЦ СВЕТОГ ЈОВАНА

скривен од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој

за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство

све воду некуда теку
мисао срце леди
а онда истекне у реку
која копрену избледи

иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије

осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади

скривен од зла
у гори Мојсињској
заувек блиста
и доноси спокој

© Љубодраг Обрадовић

 

У ПОРТИ СВЕТОГ ЈОВАНА

Можда ме спопало
Лето у одласку
Можда мирис покисле траве
Можда су млади ораси
Распукле коре
Помогли да заборавим
Сурово кружење
Годишњих доба
У Цркви Светог Јована
На Дан усековања

Нема бежања
Нема окретања главе
На другу страну
Преспавај овај живот
Али он ће те стићи ударцем
Каменом који који те
Увек нађе
Увек  саплете

И кад киша застане
Над портом
Тог дана
И кад ти небо нешто
Поручује

Буди на правом месту
У право време
Можда
Ти се тајна открије

© Јелена Протић-Петронијевић


Отац Јаков



Публика је била пажљива и бројна


Јелена Протић-Петронијевић


Љубодраг Обрадовић



УВЕК СЕ ВРАЋАМ ТЕБИ

Када ме покапају снегови безумља
Када ме шчепа квргава рука срама
Када осетим да лагано али сигурно нестајем
да ме нема
– враћам се тебиКада ми звезда среће окрене своје лице
Када сам на трону окружена завишћу и дивљењем
Када напокон шватим да и ја постојим као што има
Земље и Сунца – враћам се теби
И када упознам тајну вечите клице живота
И када се уздижем међу звезде вечности
И када се трон испод мене руши под разбеснелом бујицом
окрутних удараца судбинеопет и заувек
– враћам се теби
© Светлана Ђурђевић



НАДАМ СЕ

Срце ме стално вуче к теби,
Док поглед мутни по безнађу блуди,
Та, то је, душо, у природи људи,
Да љубе и пате, зашто и ја не би?
Мислих да ћу бити много чврше воље,
Јер са тобом немам чему да се надам,
Да љубим и патим и да тако страдам,
А ти да то не знаш, то би било боље.

Ко и ја што патим, пати много људи,
Но у сваком бићу провеја нада
Да неће морати до века да страда,
И зато, кроз машту, та нада се буди.

Да се надам теби, молим да дозволиш
И ако ти срце ка моме привири,
Видећеш да душа заносно се шири,
А тада ћеш, надам се, моћи да ме волиш.

© Томислав Симић

Најмлађи песник…


…најмлађи чланови фолклорне секције КУД-а *МЛАДОСТ* Макршане


Таленоване певачице




















Манастир Светог Јована


Бунар у манастиру Светог Јована који је инспирисао Љубодрага
Обрадовића да напише песму КЛАДЕНАЦ СВЕТОГ ЈОВАНА

Панорама ГОРЕ МОЈСИЊСКЕ


Свети Јован Крститељ

ПРЕУЗЕТО СА ВИКИПЕДИЈЕ Свети Јован Крститељ се у хришћанству сматра последњим од пророка који су најављивали долазак спаситеља, а и једини који га је видео.

Рођен је пола године пре Исуса Христа (24. јун/ 7. јул, Ивандан). Своје детинство и рану младост Св. Јован је провео у побожном дому својих старих родитеља – Захарије и Јелисавете. Будући свесни великог задатка који је претстојао њиховом детету, да буде претеча Месијин, они су дали завјет Богу: да ће им син целог живота бити назореј (да ће живети аскетским животом). Назореји су се обично повлачили у пустињу. Тако је и Св. Јован живео у јудејској пустињи, где је постио (хранио се искључиво медом од дивљих пчела и биљкама) а уз све то, Св. Јован је био у данонођном молитвеном додиру с Богом и вршио је своје духовно припремање эа велики эадатак Претече Месијиног. Позивао је људе да се покају, јер се приближило царство небеско. Много народа је долазило да га слуша, и када би чули шта он говори било би им жао што су Бога вређали и кајали су се. Покајнике би свети Јован крстио у реци Јордан. Видевши Исуса, Јован рече: “ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени?” (Матеј 3;14), тада му Исус одговори: “пусти сада, јер тако треба да испунимо сву праведност” (Матеј 3;15). После овога Јован пристаде да крсти Исуса. Он потопи Исуса у реку и крсти. А у тренутку, у коме је Исус по иэвршеном крштењу излазио из воде, небо се отворило и Дух Свети у облику голуба-симбола чистоте, безезлености и светости- лебдео је над Њим, и чула се громогласна реч Вожија:”Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи” (Мт.3, 16-17). Кроз тај чин се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења, јер Господ узе грехе читавог човечанства и под њима умре (потапање) и оживе (излазак из воде).

Свети Јован Претеча завршио је свој овоземаљски живот тако што му је, на захтев зле царице Иродијаде, одсечена глава. Иродијада је била мајка лепе плесачице Саломе, која је својим плесом зачарала Ирода а овај је за узврат морао да јој испуни сваку жељу (јер су се тако договорили), под мајчиним утицајем затражила је Саломе главу Јованову, због прекора који је он упућивао њеној мајци, јер се удала за цара Ирода, иначе брата њеног мужа Филипа, који још беше жив. Дан смрти Светог Јована обележава се празником Усековање (29. август/ 11. септембар). На тај празник хришћани посте без обзира у који дан пада.

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има 20. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и
обилну годину, а у другом неродну и гладну.

Српска православна црква слави га 7. јануара по црквеном, а 20. јануара по грегоријанском календару. Црква такође слави и обретење главе светог Јована Крститеља.

НАПОМЕНА ВИКИПЕДИЈЕ – Овај текст или један његов део је преузет из охридског пролога Николаја Велимировића.


Манастир Светог Јована у
гори Мојсињској у атару
села Макрешане

ИЗВОДИ ИЗ МОНОГРАФИЈЕ *МАНАСТИР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА – МАКРЕШАНЕ* коју је написао Љубодраг Петковић (стар 84 године)

Данашња локација села Макрешан а потиче из 19. века са благим померањем, са падина Мојсинских планина ка токовима двеју река, Расине и западне Мораве. А у недрима Мојсиња село, није остављало, ма колико се померало, своје светиње-цркве и Манастире, осташе на истом месту где и потекоше. Неке су остајале у рушевинама да у траговима пркосе времену и историји, друге су се пак из рушевина и пепела подизале и ширећи своја крила што им их Бог подари, штитиле своје вернике и слуге Божје.

Међу овим другима је и Свети Јован Крститељ, нераскидљиво везан за село Макрешане и његове житеље са суседима.

Манастир Свети Јован изнедри Мојсинска планина у атару села Макрешана, надкрили се Манастир над село са североисточне стране његове да га чува и штити: Растргоше се тежаци Макрешана између плодних њива и поља, реке Расине и Мораве што им физичку храну дају и Светог Јована што их духовно храни и за чудо на обе стране веома вешто стижу.

Усред шуме Мојсинске планине на 2-3 километра од села Макрешана, а село Макрешане се налази на шест километра од историског Крушевца-града Цара Лазара. Налази се мања зара ван-долина са именом Водице. Долина је окружена шумом и заштићена од северних и источних ветрова, отворена само према западу, видљива само из ваздуха, ту у заветрини на сунцу сместио се Манастир Свети Јован Крститељ, на надморској висини 310 метара, на географској дужини 210 и 24′, (двадесет један степен и двадесет четири минута) на географској ширини 430 и 3Т (четрдесет три степена и тридесет и седам минута).

Свети Јован није заборављен већ га обновише и подигоше Макрешанци, мoleћи се за спас српа ког народа, за свој опстанак, здравље и напредак. Четири су светице данас дело њихових руку и благодарја:

1. Црква Света Недеља – Илија, изграђена 1885. године
2.Црква Света Богородица
3.Црква Светог Пантелејмона
4. Манастир Свети Јован

О месту где се сместио Свети Јован Крститељ, сама просторија где се поносно уцнравила Црква зове се Водице, по богатим изворима хладне и здраве воде која уморне и изнемогле окрепљује и освежава. Од села Макрешана до Манастира Светог Јована стиже се тврдим макадамом који води у дубину Мојсинске планине. По неким подацима, а и данас још живим житељима, ова планина у 19. веку била је место где су чобани напасали своја стада. Баш на месту где је сада Црква Свети Јован, окупљали су се чобани и забављали разним за оно време друштвеним играма. Недалеко од заравни биле су колибе -појате са стоком, а око самих Водица пружали су се воћњаци, виногради, њиве и ливаде.

Почетком двадесетог века долази до првог светског рата који је одвео и борце из Макрешана, међу онима који су остали живи, био је Солуна C Милошевић Станоје звани (Биџара). Вратио се бoлeшљив, а после свега преживљног у рату и са поремећеним сном. И у сну, и на јави често је размишљао о Водицама и као да му се чинило да тамо види Цркву, а оног дана кад би због свакодневних сеоских послова прошао поред Водица, он је ноћу сањао да на том месту тражи Цркву.

у Цркви свете Недеље, тада је био свештеник поп Јевта Радисављевић. Станоје му се обратио са молбом за савет шта да ради. Исричао му је које га мисли и какви снови прогоне. Свештеник Јевта му је дао благослов и савет да потражи то што га у мислима мучи. Станоје је озарен свештениковом подршком, дошао у Водице и у близини садашње Цркве, испод обале на 5 до 7 метара удаљености, преврћући камење пронашао је остатке предходне Цркве, полутруо крст дрвени, кандило и икону која је била поцепа на и нејасна.На рашчишћеном темељу, на једном од камена Станоје је поставио испод једног клена, крст, кандило и икону. Ту су Људи долазили и палили свеће у пролазу или о празииицима-Свецима. Тако је то место служило као Црква¬Богомоља око 1921. године. Простор око тог места -Цркве био је расчишћен од жбуња и дрвећа у величини већег сеоског дворишта, улаз у Цркву водио је од главног пута низ јаругу, а излаз је водио¬окренут ка потоку Раковац.

Негде око 1930 године, Црква је премештена због неприступачности изнад обале где се и данас налази данашња грађевина.

Првобитно је подигнута мала Црквица, чатмара (од дрвета и блата-земље,на камени темељ) са кровом од ћерамиде, а унутра је имала потребан одговарајући инвентар, слике и иконе.

Простор око Цркве је уређен, ограђен жичаном оградом и постављена је капија. Сада је то већ личило на праву Цркву са портом.

У цркви су се палиле свеће за здравље и за покој дусе, сада када је Црква овако уређена, мештани села Макрешана, а и околних села почели су масовно да посећују Цркву, а посебно 7. јула по новом то јест 24. јула по старом календару, када Црква слави дан, роћење Светог Јована Крститеља, то је слава Цркве и тога дана се сече црквени колач и бира колачар за следећу годину. у то време, тога дана
на дан 7. Јули службу су обављале по две калуђерице, које су долазиле из манастира Свете Богородице, као и поп Цркве из Свете Недеље.

Нешто касније уз цркву је подигнута и грађевина од камена са стране, покривена црепом, која је служила као помоћна зграда, остава, а и за склањање људи од кише при посетама.

Мало касније уз Цркву подигнута је и конак величине 6 х 12 метара, који је имао велику салу, малу кухињу и оставу, конак је био грађен чакмара-кованице, са темељом од камена, под од бетона, а кров покривен црепом, конак је споља и унутра био окречен.

Када је конак био завршен, припремљена је велика прослава, о којој су дуго причали старији људи. После службе у цркви (коју је обавио поп Драгослав Вељковић) и напољу сечење славског колача и изабиран колачар за идућу годину, било је весело, играло се до увече, хармоникаш је био Рада Борин, Сида и Бранко Ђела су продавали лимунаду, а Ливоња бомбоне, присутност је била велика, дошли су људи са стране и околних села.

Око изградње Цркве, помоћне зграде и конака највише је био ангажован и руководио пословима човек који је и пронашао прва обележја Цркве Милошевић Станоје. Њему су помагали мештани села, мајстори разних профила око изградње, а посебно његов син Живадин, који је у то време био добар зидар.

Станоје Милошевић је живео прилично дуго, на срећу нашег села Макрешана, јер је за веру и православље пуно учинио, рођен је 1887. год, а умро 1976. године. Био је ожењен, имао је троје
деце: два сина (Санду и Живадина и ћерку Душанку), био је писмен и побожан човек.

После напред наведених радова око цркве и радовања због свега урађеног долази други светски рат чемер за нашу земљу, Манастир Свети Јован и његов простор постаје уточисте за народ који се склањао од непријатеља, даље од села.

Кад се завршио други светски рат и наша домовина постала слободна Манастир Свети Јован постаје још посећенији. На име празника Црквени Свети Јован Крститељ се поклапа са државним празником Србије 7. јули који је проглашен за дан устанка у новој Југславији. Тако је тога дана пошто се није радило Црква Свети Јован била масовно посећивана.

Испоставило се да је постојећа мала Црква-чатмара била мала недовољна за посетиоце (у њој су могли да стану десетак људи) па се указала потреба за изградњом веће Цркве. Опет Станоје ступа у акцију. Спрема-пече циглу за своју кућу, и уз то за нову Цркву изпеко је око 7-8 хиљада цигли. Мештани села Макрешна су мобом извезли циглу за Цркву запрежним колима (све уз брдо воловима и кравама) које су вукле кола, а људи подупирали и гурали како би помогли, јер је успон био прилично велики. Цигла је смештена у помоћну зграду да цигла не покисне, али на жалост она је чекала доста дуго.

После другог светског рата, својом личном жељом и од стране Црквених власти постављен је калуђер Лукијан, да брине о Манастиру¬Цркви Свети Јован. Деда Станоје, Лукијан и представници Манастира Св. Богородице договоре се да доведу десетак мајстора и ископају темељ за нову и већу Цркву. Калуђер Лукијан, је прикупио новац од људи из села на добровољној основи. Мајсторе и обичну радну снагу су сељаци такође давали добровољно. Радили су сви по неком редоследу о чему је водио рачуна Лукијн.тај Лукијан (Светомир Павловић) је у недостатку новца прикупљеног за изградњу, продавао своје њиве да би подмирио трошкове око изградње Цркве. Велику захвалност дугује село Макрешане Лукијану и житељима села.

Нова Црква је саграђена од тврдог материјала, омалтерисана и окречена. Унутрашњост Цркве сређују и украшавају мајстори, уметници, а иконостас су израдили Павловић Мирослав и Цветковић Драгослав ентузијасти уметнички настројени. Конструкцију прозора и врата изградио је од гвожђа Јовановић Миливоје, а стакло поставио Тома Милорадовић-тракслер. Сви су они из Макрешана. Такође су из Макрешана десетак мајстора зидара који су радили добровољно на изградњи Цркве. МАЈСТОРИ:Урошевић Живко – зидар, Марковић Светомир, Миливојевић Миле, Петковић Тимотије , Огњановић Драган 6.Милошевић Живадин. 7.Петковић Драгослав , Било је више десетина љјуди који су радили као обична радна снага, на добровољној основи као помоћ.

Поред Цркве је преуређена и подешена постојећа сала са намештајем, она данас служи за прославе празника и за дочек  српске нове године и за прославу Божића, паљења Бадњака.

Захваљујући деда Станоју Милошевићу и Лукијану, калуђеру, село Макрешане је добило још једну своју Светицу.

Када је деда Станоје изнемого-остарео, обавезу око чувања и вођења бриге око Манастира и Цркве Светог Јована, предао црквеном одбору 1970. године, а он се упокојио 1976. године. Црквени одбор са калуђерима који су у манастиру, и данас брину о њему.

ПРЕМА ЕВИДЕНЦИЈИ КАЛУЂЕРИ И ОСТАЛИ КОЈИ СУ БИЛИ У МАНАСТИРУ

    * – Јован Вукојевић (калуђер) из Макрешана.
    * – Пера агроном, пензионер, из Крушевца, није могао да живи у граду, дошао овде у природу, имао
сталне посете.

    * – Лукијан, Светомир Павловић, калуђер из Макрешана.
    * – Повремено и за време славља, долазиле су и Калуђерице из Богородице
    * – Симеон, Небојша Мужека, Калуђер, умро, сахрањен овде у порти.
    * – Јеромонах Јаков Симић, Калуђер, дошо после Симеона, који је преузео управу у манастиру и сада је овде.

Манастир и Црква се до сада налазила на приватном земљишту Радомира Давидовића, које је он поклонио цркви.

За време боравка овде оца Симеона у Манастиру Св. Јован од 1997. до 2009. године, уз његово велико залагање и труд, започето је и стављено под кров здање Манастирског конака, по пројекту предузећа за пројектовање “Грапит” који је урадио пројектант Зоран Маринковић. Смрт је предухитрила оца Симеона и омела у намери да своју замисао приведе крају. Калуђер Јаков Симић који је у Манастиру од јула 2009. године, отац Симеон уз помоћ црквеног одбора, али и добрих људи, ради на даљем завршетку конака, довођењу струје и воде до објекта, као и изградњу одговарајућег прилаза до Манастира.

Написао Љубодраг Петковић (стар 84 године)

 

Овај чланак прочитало је 5. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezija.rs/pesnici/susreti-pesnika/vrelo-svetog-jovana-2010/

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.