ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА 2011.

Otac Jakov, pored Vrela Sv. Javana

Ljubodrag ObradovićVRELO SVETOG JOVANA

sve vodu nekuda teku
misao srce ledi
a onda istekne u reku
koja koprenu izblediiza gora leluja Morava
krivinama mir da razlije
nemire zauvek uspava
i prošlost oku otkrije

osmesi posrebrili šumu
sloboda izgledima mladi
i prateći zvezdu svetu
usijane otkrovenjem hladi

skriven od zla
u gori Mojsinjskoj
zauvek blista
i donosi spokoj

(c) Ljubodrag Obradović

Rad akdemskog slikara Živorada Milanovića Makija pored Vrela Sv. Jovana

Manastir Svetog Jovana u gori Mojsinjskoj u ataru sela Makrešane

 

IZVODI IZ MONOGRAFIJE *MANASTIR SVETOG
JOVANA KRSTITELJA – MAKREŠANE*
koju je napisao Ljubodrag Petković (star 84 godine)Današnja lokacija sela Makrešana potiče iz 19. veka sa blagim
pomeranjem, sa padina Mojsinskih planina ka tokovima dveju reka, Rasine
i zapadne Morave. A u nedrima Mojsinja selo, nije ostavljalo, ma koliko
se pomeralo, svoje svetinje-crkve i Manastire, ostaše na istom mestu
gde i potekoše. Neke su ostajale u ruševinama da u tragovima prkose
vremenu i istoriji, druge su se pak iz ruševina i pepela podizale i
šireći svoja krila što im ih Bog podari, štitile svoje vernike i sluge
Božje.

Među ovim drugima je i Sveti Jovan Krstitelj, neraskidljivo vezan za
selo Makrešane i njegove žitelje sa susedima.

Manastir Sveti Jovan iznedri Mojsinska planina u ataru sela Makrešana,
nadkrili se Manastir nad selo sa severoistočne strane njegove da ga
čuva i štiti: Rastrgoše se težaci Makrešana između plodnih njiva i
polja, reke Rasine i Morave što im fizičku hranu daju i Svetog Jovana
što ih duhovno hrani i za čudo na obe strane veoma vešto stižu.

Usred šume Mojsinske planine na 2-3 kilometra od sela Makrešana, a selo
Makrešane se nalazi na šest kilometra od istoriskog Kruševca-grada Cara
Lazara. Nalazi se manja zara van-dolina sa imenom Vodice. Dolina je
okružena šumom i zaštićena od severnih i istočnih vetrova, otvorena
samo prema zapadu, vidljiva samo iz vazduha, tu u zavetrini na suncu
smestio se Manastir Sveti Jovan Krstitelj, na nadmorskoj visini 310
metara, na geografskoj dužini 210 i 24′, (dvadeset jedan stepen i
dvadeset četiri minuta) na geografskoj širini 430 i 3T (četrdeset tri
stepena i trideset i sedam minuta).

Sveti Jovan nije zaboravljen već ga obnovi še i podigoše Makrešanci,
moleći se za spas srpa kog naroda, za svoj opstanak, zdravlje i
napredak. Četiri su svetice danas delo njihovih ruku i blagodarja:

1. Crkva Sveta Nedelja – Ilija, izgrađena 1885. godine
2.Crkva Sveta Bogorodica
3.Crkva Svetog Pantelejmona
4. Manastir Sveti Jovan

O mestu gde se smestio Sveti Jovan Krstitelj, sama prostorija gde se
ponosno ucnravila Crkva zove se Vodice, po bogatim izvorima hladne i
zdrave vode koja umorne i iznemogle okrepljuje i osvežava. Od sela
Makrešana do Manastira Svetog Jovana stiže se tvrdim makadamom koji
vodi u dubinu Mojsinske planine.

Po nekim podacima, a i danas još živim žiteljima, ova planina u 19.
veku bila je mesto gde su čobani napasali svoja stada. Baš na mestu gde
je sada Crkva Sveti Jovan, okupljali su se čobani i zabavljali raznim
za ono vreme društvenim igrama. Nedaleko od zaravni bile su kolibe
-pojate sa stokom, a oko samih Vodica pružali su se voćnjaci,
vinogradi, njive i livade.

Početkom dvadesetog veka dolazi do prvog svetskog rata koji je odveo i
borce iz Makrešana, među onima koji su ostali živi, bio je Soluna C
Milošević Stanoje zvani (Bixara). Vratio se bolešljiv, a posle svega
preživljnog u ratu i sa poremećenim snom. I u snu, i na javi često je
razmišljao o Vodicama i kao da mu se činilo da tamo vidi Crkvu, a onog
dana kad bi zbog svakodnevnih seoskih poslova prošao pored Vodica, on
je noću sanjao da na tom mestu traži Crkvu.

u Crkvi svete Nedelje, tada je bio sveštenik pop Jevta Radisavljević.
Stanoje mu se obratio sa molbom za savet šta da radi. Isričao mu je
koje ga misli i kakvi snovi progone. Sveštenik Jevta mu je dao
blagoslov i savet da potraži to što ga u mislima muči. Stanoje je
ozaren sveštenikovom podrškom, došao u Vodice i u blizini sadašnje
Crkve, ispod obale na 5 do 7 metara udaljenosti, prevrćući kamenje
pronašao je ostatke predhodne Crkve, polutruo krst drveni, kandilo i
ikonu koja je bila pocepa na i nejasna.Na raščišćenom temelju, na
jednom od kamena Stanoje je postavio ispod jednog klena, krst, kandilo
i ikonu. Tu su Ljudi dolazili i palili sveće u prolazu ili o
praziiicima-Svecima. Tako je to mesto služilo kao Crkva¬Bogomolja oko
1921. godine. Prostor oko tog mesta -Crkve bio je rasčišćen od žbunja i
drveća u veličini većeg seoskog dvorišta, ulaz u Crkvu vodio je od
glavnog puta niz jarugu, a izlaz je vodio¬okrenut ka potoku Rakovac.

Negde oko 1930 godine, Crkva je premeštena zbog nepristupačnosti iznad
obale gde se i danas nalazi današnja građevina.

Prvobitno je podignuta mala Crkvica, čatmara (od drveta i
blata-zemlje,na kameni temelj) sa krovom od ćeramide, a unutra je imala
potreban odgovarajući inventar, slike i ikone.

Prostor oko Crkve je uređen, ograđen žičanom ogradom i postavljena je
kapija. Sada je to već ličilo na pravu Crkvu sa portom.

u crkvi su se palile sveće za zdravlje i za pokoj duse, sada kada je
Crkva ovako uređena, meštani sela Makrešana, a i okolnih sela počeli su
masovno da posećuju Crkvu, a posebno 7. jula po novom to jest 24. jula
po starom kalendaru, kada Crkva slavi dan, roćenje Svetog Jovana
Krstitelja, to je slava Crkve i toga dana se seče crkveni kolač i bira
kolačar za sledeću godinu. u to vreme, toga dana na dan 7. Juli službu
su obavljale po dve kaluđerice, koje su dolazile iz manastira Svete
Bogorodice, kao i pop Crkve iz Svete Nedelje.

Nešto kasnije uz crkvu je podignuta i građevina od kamena sa strane,
pokrivena crepom, koja je služila kao pomoćna zgrada, ostava, a i za
sklanjanje ljudi od kiše pri posetama.

Malo kasnije uz Crkvu podignut je i kona k veličine 6 h 12 metara, koji
je imao veliku salu, malu kuhinju i ostavu, konak je bio građen
čakmara-kovanice, sa temeljom od kamena, pod od betona, a krov pokriven
crepom, konak je spolja i unutra bio okrečen.

Kada je konak bio završen, pripremljena je velika proslava, o kojoj su
dugo pričali stariji ljudi. Posle službe u crkvi (koju je obavio pop
Dragoslav Veljković) i napolju sečenje slavskog kolača i izabiran
kolačar za iduću godinu, bilo je veselo, igralo se do uveče, harmonikaš
je bio Rada Borin, Sida i Branko Đela su prodavali limunadu, a Livonja
bombone, prisutnost je bila velika, došli su ljudi sa strane i okolnih
sela.

Oko izgradnje Crkve, pomoćne zgrade i konaka najviše je bio angažovan i
rukovodio poslovima čovek koji je i pronašao prva obeležja Crkve
Milošević Stanoje. Njemu su pomagali meštani sela, majstori raznih
profila oko izgradnje, a posebno njegov sin Živadin, koji je u to vreme
bio dobar zidar.

Stanoje Milošević je živeo prilično dugo, na sreću našeg sela
Makrešana, jer je za veru i pravoslavlje puno učinio, rođen je 1887.
god, a umro 1976. godine. Bio je oženjen, imao je troje dece: dva sina
(Sandu i Živadina i ćerku Dušanku), bio je pismen i pobožan čovek.

Posle napred navedenih radova oko crkve i radovanja zbog svega urađenog
dolazi drugi svetski rat čemer za našu zemlju, Manastir Sveti Jovan i
njegov prostor postaje utočiste za narod koji se sklanjao od
neprijatelja, dalje od sela.

Kad se završio drugi svetski rat i naša domovina postala slobodna
Manastir Sveti Jovan postaje još posećeniji. Na ime praznika Crkveni
Sveti Jovan Krstitelj se poklapa sa državnim praznikom Srbije 7. juli
koji je proglašen za dan ustanka u novoj Jugslaviji. Tako je toga dana
pošto se nije radilo Crkva Sveti Jovan bila masovno posećivana.

Ispostavilo se da je postojeća mala Crkva-čatmara bila mala nedovoljna
za posetioce (u njoj su mogli da stanu desetak ljudi) pa se ukazala
potreba za izgradnjom veće Crkve. Opet Stanoje stupa u akciju.
Sprema-peče ciglu za svoju kuću, i uz to za novu Crkvu izpeko je oko
7-8 hiljada cigli. Meštani sela Makrešna su mobom izvezli ciglu za
Crkvu zaprežnim kolima (sve uz brdo volovima i kravama) koje su vukle
kola, a ljudi podupirali i gurali kako bi pomogli, jer je uspon bio
prilično veliki. Cigla je smeštena u pomoćnu zgradu da cigla ne
pokisne, ali na žalost ona je čekala dosta dugo.

Posle drugog svetskog rata, svojom ličnom željom i od strane Crkvenih
vlasti postavljen je kaluđer Lukijan, da brine o Manastiru¬Crkvi Sveti
Jovan. Deda Stanoje, Lukijan i predstavnici Manastira Sv. Bogorodice
dogovore se da dovedu desetak majstora i iskopaju temelj za novu i veću
Crkvu. Kaluđer Lukijan, je prikupio novac od ljudi iz sela na
dobrovoljnoj osnovi. Majstore i običnu radnu snagu su seljaci takođe
davali dobrovoljno. Radili su svi po nekom redosledu o čemu je vodio
računa Lukijn.taj Lukijan (Svetomir Pavlović) je u nedostatku novca
prikupljenog za izgradnju, prodavao svoje njive da bi podmirio troškove
oko izgradnje Crkve. Veliku zahvalnost duguje

selo Makrešane Lukijanu i žiteljima sela.

Nova Crkva je sagrađena od tvrdog materijala, omalterisana i okrečena.
Unutrašnjost Crkve sređuju i ukrašavaju majstori, umetnici, a ikonostas
su izradili Pavlović Miroslav i Cvetković Dragoslav entuzijasti
umetnički nastrojeni. Konstrukciju prozora i vrata izgradio je od
gvožđa Jovanović Milivoje, a staklo postavio Toma Miloradović-traksler.
Svi su oni iz Makrešana. Takođe su iz Makrešana desetak majstora zidara
koji su radili dobrovoljno na izgradnji Crkve. MAJSTORI:Urošević Živko
– zidar, Marković Svetomir, Milivojević Mile, Petković Timotije ,
Ognjanović Dragan 6.Milošević Živadin. 7.Petković Dragoslav , Bilo je
više desetina ljjudi koji su radili kao obična radna snaga, na
dobrovoljnoj osnovi kao pomoć.

Pored Crkve je preuređena i podešena postojeća sala sa nameštajem, ona
danas služi za proslave praznika i zt’ doček srpske nove godine i za
proslavu Božića, paljenja Badnjaka.

Zahvaljujući deda Stanoju Miloševiću i Lukijanu, kaluđeru, selo
Makrešane je dobilo još jednu svoju Sveti cu.

Kada je deda Stanoje iznemogo-ostareo, obavezu oko čuvanja i vođenja
brige oko Manastira i Crkve Svetog Jovana, predao crkvenom odboru 1970.
godine, a on se upokojio 1976. godine. Crkveni odbor sa kaluđerima koji
su u manastiru, i danas brinu o njemu.

PREMA EVIDENCIJI KALUĐERI I OSTALI KOJI SU BILI U MANASTIRU

• – Jovan Vukojević (kaluđer) iz Makrešana.
• – Pera agronom, penzioner, iz Kruševca, nije mogao da živi u
  gradu, došao ovde u prirodu, imao stalne posete.
• – Lukijan, Svetomir Pavlović, kaluđer iz Makrešana.
• – Povremeno i za vreme slavlja, dolazile su i Kaluđerice iz
  Bogorodice
• – Simeon, Nebojša Mužeka, Kaluđer, umro, sahranjen ovde u porti.
• – Jeromonah Jakov Simić, Kaluđer, došo posle Simeona, koji je
  preuzeo upravu u manastiru i sada je ovde.

Manastr i Crkva se do sada nalazila na privatnom zemljištu Radomira
Davidovića, koje je on poklonio crkvi.

Za vreme boravka ovde oca Simeona u Manastiru Sv. Jovan od 1997. do
2009. godine, uz njegovo veliko zalaganje i trud, započeto je i
stavljeno pod krov zdanje Manastirskog kona ka, po projektu preduzeća
za projektovanje „Grapit“ koji je uradio projektant Zoran Marinković.
Smrt je preduhitrila oca Simeona i omela u nameri da svoju zamisao
privede kraju. Kaluđer Jakov Simić koji je u Manastiru od jula 2009.
godine, otac Simeon uz pomoć crkvenog odbora, ali i dobrih ljudi, radi
na daljem završetku konaka, dovođenju struje i vode do objekta, kao i
izgradnju odgovarajućeg prilaza do Manastira.