Чланови удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Милосав Ђукић Ђука – председник удружења и Бобан Дашић – члан и власник штампарије СаТЦИП Предраг Дашић – члан су 7 маја 2025 године отпутовали у Шабац да би награду и уручили. Ево како је Милосав Ђука описао то путовање. “Путовали смо у Шабац 7. маја 2025. године, Бобан и Драган Дашић и ја (Милосав Ђукић Ђука). Упознали смо Стефана Савота, аутора романа “У седлу грифона”, који је проглашен за књигу 2024. године у области прозе од стране Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Дочекао нас је Стефан, послужио нас ручком и одговарао на наша броја питања. Затим смо обишли село Бадовинци, место где је Стефан рођен и на чијем је имању саграђен манастир Св. краља Милутина у улици Милоша Обилића бр 139. Овај племенити човек враћа се ускоро у Аустралију где иначе живи. ЖЕЛИМО МУ ЈОШ МНОГО КЊИГА И СВЕ НАЈБОЉЕ УЗ ЗАХВАЛНОСТ НА ПРИЈАТЕЉСКОМ ДОЧЕКУ”!
Погледајте фотографије књиге и са тог путовања.
У СЕДЛУ ГРИФОНА – Стефан СаваотБелешке о аутору
У Мачви (Бадовинци) 18, септембра 1957 године од оца Добривоја (столара) и мајке Анђелије (домаћице). На крштењу добија име Радован. До седмог разреда основне школе живи у очевом домаћинству одакле га мати одводи у Шабац где наставља школовање. У Шапцу се бави каратеом код тренера проф Томислава Којића где постаје мајстор спорта и уједно посећује шабачки хиподром где учи вештину јахања тркачких коња. Завршио је Педагошку Академију, поставши НАСТАВНИК РАЗРЕДНЕ НАСТАВЕ. Као побожан православац посећује манастире и бива маргинализован од стране комуниста, због чега није могао добити стално запослење. Као означен непријатељ комунизма бива неколико пута саслушаван и добија саопштење из шабачког Комитета да никада неће добити шансу за стални посао у било којој школској установи, ни као послужитељ. 1989, марта месеца одбија понуду да се прикључи било којој партијској организацији, како би добио шансу за запослење, пакује ствари и одлази у манастир Каона. Након само пет и по месеци бива замонашен и добија име СТЕФАН по имену Светог Архиђакона Стефана. У ревновању учествује у изградњи манастира Св Николаја у Соко Граду под патронатом епископа Лаврентија са којим због канонских неслагања долази у сукоб и са канонским отпустом одлази у Аустралију у манастир Св Саве у Камбери.
Стефан Саваот
Предговор
Свитање у јуну је као рађање Универзума. У тој летњој равнодневици одједном се појави неко црвенило на небу којем није претходила никаква појава као што је аурора или некакво прозрачје које би наговестило тај феномен жуманцета небеског јајета из ког ће се испилити небеска птица великог сјаја, подобна белоглавом орлу раширених крила којима обгрљује небо и чини да се на земљи појављују сенке које по дану чине хладовину а по ноћи, кад Месец, друг ноћобдија, замени белог орла на небу и разоткрије трагове скривених намера, претвара те сенке у чудне облике.
Те сенке понекад личе на страшила у зависности од тога ко их и из ког угла посматра те тако и поима њихову измишљену природу која са стварношћу нема никакве везе. Тако је вероватно настала и легенда о Грифону, чудном „бићу“ какво у стварности не постоји али је било потребно измислити причу о њему као о неком опасном демону, непознатом чак и за мислиоца који га је родио фикцијом и коме је такво биће било потребно да заплаши уходе које су га пратиле док је скривен у сенци чекао своју љубавницу или закопавао благо под неким дрветом, правећи тајни трезор, вероватно за криво стечено благо.
То јадно, али у легенди страшно биће са натприродним моћима изазивало је велики страх у људима да су многи лаковерни подлегали том небићу и доспевали у стање лудила. Њему су приписиване особине лава као храбром цару животиња, прелетању великих раздаљина у једном замаху крила као код великог орла и дизању у небеске висине одакле је посматрао кретање ноћних путника, као и интелигенцију људског бића које је некада приказивано са мушком а некада са женском главом те је у зависности од тога у којој га форми приповедач представља и са којим циљем, то биће добијало и сврху постојања. Грифона су се подједнако плашили и деца и одрасли. Никоме на памет није падало да проверава или посећује места за која би сазнали да се је то чудовиште тамо појавило. Свако је са страхом избегавао такве дестинације и ноћна путовања.
Грифон је, кажу, био неуништив. Њему никакво оружје није могло наудити. Грифона су једино могли да отерају монаси подвижници који су свеноћним појањем псалама узносили хвалоспеве Господу што би Грифону одузимало снагу и чинило да ишчезне у ноћи али, кажу, тада се он пресели на друго место где нема свеноћних богослужења и монаха подвижника.
Извод из рецензије: Љубомир Кудрић
Драги ми у Богомладенцу отелотвореном, Ово је кратки осврт, мене недостојног, на твоје писаније… Можда још кој ареч уследи – ако је будем био удостојен одозго. Помени и праштај што нисам могао више да изустим. Твој брат у Христу Богомладенцу, Први међу грешницима ЈА Поштовани читаоци „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог… све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало “(Јован 1, 1-3). Пред нама се налази врећа изнедрених речи које су непогрешиве претставе аутора у свему што му је живот донео. А он, борећи се са новим и новим изазовима покушао је да разуме и примени – отелотвори, сразмерно својим моћима и порукама, Реч која беше од Бога. Изузетно захтевно, веома напорно за праћење доследности, али поучно за сваког ко би имао времена, жеље и стварне намере да се бави: сатиром, политиком, психологијом масе (и појединаца), верском индоктринацијом (остављајући места сваком озбиљном веровању), Православном поимању живота по вери и делу и спајању, или боље рећи разумевању, сваког људског сегмента, било вољно или невољно у овим циљно захтевајућим препорукама за живот на Земљи као стазу за пењање на Небо. Христос се роди, поживе, пострада, умре, васкрсе и узнесе се на Небо – све ово нас ради и нашег спасења ради. Нема веће среће од прихватања осведочене и
постојеће!
Овај чланак прочитало је 153. посетилаца сајта
Skorašnji komentari