СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ

1.
Као млад, тек дипломирани правник на ургенцију чика Тике Мексиканца, брата моје таште, који је вршио финансијску контролу ШИК-а “Црвена застава
Крушевац”, па Драгослав Драмлић задужен као Директор општих послова за персонална питања није могао ни смео да не услиши његов захтев, јер то није била молба, засновао сам радни однос код поменутог предузећа и што је тада био нормалан ред, након обављеног приправничког стажа и положеног приправничког испита добио решење “референт за вођење дисциплинског поступка”.
Председник и чланови комисије бирани су по утврђеном поступку, углавном најбољи радници комбината, односно ООУР-а, поштени и познати као одани комбинату, а нарочито руководству предузећа, а стручни сарадник комисије дипл. правник који се по правилу старао о законитости поступка и да одлуке буду у складу са захтевима подносиоца захтева, али и правичне, а казне добро одмерене и примерене да би се постигла сврха кажњавања. Чланови комисије су углавном веровали мени, а ја био убеђен да ће приликом одлучивања уважити мој предлог. Сваку паузу сам искористио да чујем по неку причу из живота, поготово старијих чланова које су на крају биле увек готово невероватне, а животне, лепе и интересантне.
Андрија Радовановић – чича Андра био је један од најбољих радника комбината.
Учесник рата, члан партије – активиста, слабо али за његове потребе довољно писмен, бистар, вредан, одан, поштен радник. Јак!
Широка рамена, врат кратак црвен. широк нешто већа, некако чворновата глава као насађена на раменима, шешир три броја мањи, здепаст скоро четвртаст, руке кратке јаке, шаке као копање, веће но што би било нормално. али у складу са његовом конституцијом.
Просто је био такав, некако незграпан, али не ружан.
Углавном ћутљив. Делује помало уморно.
Не баш радо, помало невољно на моју упорну молбу почиње своју причу.
Баш онако како смо ту причу тада чули и, готово од речи до речи просто преносим као вид сведочења о једном времену и једној судбини.
Рат сам што се завршио.
Пошто сам био предратни комуниста и робијао у време обзнане, чим почео рат отишао сам у партизани.
Био сам један од првих чланова од формирања Расинског партизанског одреда од кад смо се скупили и организовали на Беловићу.
После ослобођења сам био председник месног одбора села Текије. Тешко време, сиротиња, принудни откуп, жене остале без људи, куће без домаћина. Ништа се нема, а све би се тело.
Нажалос`, убрзо и ја остадо удовац.
Млад, а сам ки пањ. Мука целога села свалила се на мо`у грбину на мо`а леђа, па сваки дан све грђе.
Прође година па скоро и друга.
Сваки куј ме сретне почиње изокола да се распитује.
Јели бре Андро како ти је самем?
Ел планираш да се жениш.
Жалос за жалос, ако ти ниси ожалио жену нико није.
Ти Зору немож` да врнеш па не знам шта д` урадиш. Мањ`ко си решио д`иеш за њом.
Нађи бре нешто па како испадне.
Ћутим ја ал` ако` ћемо право поче` да размишљам.
Један дан, недеља, леп летњи.
Време тијо ки поручено зашта` оћеш. Уђануо сам точак и пош`о на доњи пијац да нешто купим а можда и уочим неко женче које би ми одговарло. Већ сам радио у комбинат и добио неку кућицу на Прештип`, у круг комбината.
Рат учинио сво`е.
Дош`о сам на пијац а он се црни ки да су задушнице.
`Де погле`ш `ел црнина `ел сам црно марамче.
Ретко се види нешто карирано, а ја знам да тема женама што дошле у шарено ништа не фали, а поготово не чо`ек.
Оне дошле да се помере, да се мрдну од човека, да га не гле`у и да уберу неки абер па да после вућунаре, да проносе по селу, као: “Јели мори, замисли шта сам јучер чула на пијац.”
Ма дал је могуће? Немо` да причаш
Јас очију ми.
Ко би то мори реко?
И тако даље.
Пошо сам од тезге до тезге ка` нешто купујем а све загледам оне у црнину и глем баш дал ју и колико избледела, `ел од тога колико знам зависило колики је жалос, дал има смисла да било шта предузимам. Тејзе де црнина нова, греота би било, било шта и да се помене.
Питам за кога си рушна, кажем сажаљевам случај, примите мо`е саучешће, д` испаднем културан па продужим даље.
Негде се мало задржим, запиткујем и процењујем дал` би можда имао неку шансу.
Продаје се свашта, компири, пасуљ, лука бели црни прази, стари, млад, ситна алева паприка венчара туцана у ступу, јаја, кокошке, моравска риба, проино, пченично, јарма, свашта.
Чини ми се нема шта нема.
Шта ти душа `оће, сам паре.
Чујем ја онако издаље нека снајка нуди некога. Виче “пробај ову мо`у, ако ти се не свиђа пробај њојну”, а све тазе, домаће, видела ми моега.
Питам ја једну стареу жену, која ми била најближа:
Јели велим, кака је ово заклетва па да се заклињем и ја, `ел ја кад кажем часна реч нико ми не верује, а ако би реко бога ми још горе, зато што знаду да сам комуниста? Вели она, то значи очију ми, ал не би ти саветовала да се тако ти заклињеш, јер кад би ти реко “видела ми моега” може да те нека погрешно разуме па да те нагрди.
Најбоље ти је благо мене да не лажеш а да се не заклињеш па куј верује нека верује, а куј неће не мора.
И тако идем ја полако од тезге до тезге гле`м ја њи ал гле`у и оне мене.
По нека видим, досадило ју да се премешћа с ноге на ногу, да цупка и да вали сво`у робу и да се заклиње и убеђује. Дала би пошта зашта, сам да више не ћути у пијац, ел да врће код куће, па јутре опет.
Јово наново.
А углавном се на пијац долазило пешки.
Све се носило на леђа `ел преко рамена на обрамку и то по десетину петна`естак кила, и пешачило исто толико километара,
У сваком случају запазио сам ја две-три које би дошле у обзир и ја би дошо следеће недеље да пробам да нешто утаначим с неку од њи`. Помислио сам већ да купим то што сам тео па дием код куће, кад се однекуд из чиста мира сјатише неки облаци.
Састави се небо и земља. Не смеш да погле`ш гор`. Коврља`у се примичу једни и други па се удаље, па се опет врну ки да ће се би`у. Црни ки чивит. Ки да се смрче усред подне, развидели се кад сину муње, а оне се укршћу ки да се мачују. Све личи на почетак смака света. Дуну неки `ладан ветар од Мораве, помисли ја мора‚ да`е негде убио град.