“ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН КРАЈ МОРАВЕ” у Трстенику – ПоезијаСРБ

РОЗЕТА

Питао сам оца, мајку
шта је мајко то Розета?
То је сине неко име,
из далеког белог света.
Розета је некад камен,
он не живи, не може да цвета.

Може сине, каже отац,
кад га људске руке брусе
и живот му нови дају
он заблиста, сине тада
у најлепшем своме сјају.

С Боговима он се спаја,
манастире многе краси
и крај пута и улица
ту је камен, ма где да си.

Беловодски каменолом
изаткао ту Розету
то је сине камен цвет,
најлепши на целом свету.

(C) Милосав Ђукић Ђука

МЕЂЕ

Има ли краја међама нашим,
Што један народ вековима дели?
Који никако да схвати
Да се међе једном могу заорати
Па хлебом деца нахранити.

Докле више
Да их крвљу заливамо,
А оне да се корове и траве?
Само нас маме
Да губимо главе,
Да крв претачемо
Као да је вино.

Када нам задња кап крви капне
И последња глава о међу запне,
Заораће их неки трећи,
Да своју децу нахране.

Ти трећи биће први
Што ће наше вино пити,
Које ће од наше крви
Црвеније бити!

Наша ће имена,
Остати на камену од међа,
Да их показују свету.

Поменом!
Да је ту живео народ неки,
На ветрометини
У смету од међа
Међама каменовани.

С’обе стране међа
На камену означени
Окренутих леђа,
Истоком и западом
Заведени-одбачени.

© Првослав Пендић Пенда

У ПРОЦЕП

Отосмо код пријатељи на Славу
Баш онако препремљени, ки што је ред
Тај дан не једосмо кући
Да мож људски да се гостирамо како тече след

Ја натако нове панталоне
С ластик
Да ме каиш на пун стамак не стеже
А и широке гаће нисам заборавио
Радојка лицкала се цели дан, није тела ни да леже

Тамо још од тице млеко што нема
Дођосмо први да седнемо
Између два тањира с мезе
Тако да из оба мож да преберемо
Кад нестане лево,одма ти десни при рука

Седосмо.
Одма домаћини, жито, ракија, сокеви
Слатко од бело гројзе и од лубенице
Па све на коцкице рецкаво сечене
Нема да забушује
А од мирис розекле,
Све ти се нос отпушује

Почеше и други гости да пристизау.
До мен седе госпоја онако баш….
Јој како седе почеше моје муке
Није што је лепушкаста
Но из други разлози доће до бруке.

Од нови Амбасадор ћебићи
Што прекривене клупе
Не видех де турих… седох.
А оно састав две клупе
Па још мало размикнуте

Дама до мен мал мал па устада
На десну неки се мешкољи
А клупе ки диграу горе доле
Све ми у процеп, боли па боли.
Куд широке гаће обуко.
Сад неби куко, плавео и обруко.

Шта би би, процеп ки менгеле
Своје одради
А кући кад једва дођосмо
Напуни лафор с ладну воду и седо
Да се по снаге мука лечка олади

© Живојин Манојловић

МИРИС ЗМОРАВЕ

Ћутим тако на терасе
И с романтични поглед
Заглеђујем ЗМораву.
Нисам турио шемшир
Па мисли слободним токем
Улићу у главу.

А таласи се брчкарау
И огледу у њојзе
Неки прерипи оног другог
Ки у животу.

Мирис ЗМораве и траг
Пртине кроз траву росуљу
Где прође млађани пар
Стежући прсте мирисом љубави.

Заголица ми подгруди
Играући крену там гор
Ка срцу и још.
Кад дође до грла
Стегну га и поче да
Придављуе
У главе ки ватромет
Да заискри носталгијом….
Пред цркву рингишпил
Па у залету надлеће ЗМораву
А ђувеглиа шеретски одгуруе
Да девојче од стра подврискуе

А на пољанче деца грае
Око колица сладоледа са две врсте
А стареи око содаџије
С пун сандук комади леда
А између клакер,сода
И кабеза у три бое.
Семенке и кикирики
У фишек од артие
Са мерку од чаше
Семенкар одмеруе.
Свилене балбоне,луше
Шећерне јабуке и срца с огледалце
Ретко куј промињуе.

Уз ограду занатлие поређале
Све што праве.
Све ти треба.
Разне справе.

А под дрво ладовина
Столови и клупе
Кафеџија прасе с ражња скида
Салату и сомун већ турио
Обавезни сланик с туцану љуту и со.

Међ гостима ћемане,армоника
И циганка с песму их разгаљуе
Па ники ком на увце запева
Дава бакшиш и немилице наручуе

Без мечке Милеве и њеног добошара
Забава не мож да се ствара.

Лупи добош- ЈА СЕ ПРЕНУ
Са терасе се окрену
Нигде нико, нигде ништа
Само кућа празна стои…

Када снове там испуниш
То је твоје
Па се врати
ЗМорава ми поручуе.

(C) Живојин Манојловић-Крушевац

СУОЧАВАЊЕ

Како ме само љутито гледа
ова жена из огледала,
као да сам ја крива
што више није лепа,
што јој је нестао сјај у оку
и за ову бору на челу, баш дубоку.
А говорила сам јој,
претерано се дајеш
људи се навикну,
мисле то тако треба,
као да си им нешто дужна
док си жива и док трајеш.
Кајање је губљење времена,
узалуд се преиспитујеш и правдаш,
касно је теби сад да се кајеш.

Сама си хтела утабане стазе,
туђа очекивања да испуниш
а знала сам ја, друге се теби газе.
Ма све сам ти лепо говорила
ал’ да ме слушаш ниси хтела
и. . . онда сам се уморила,
што ме сад прекорно гледаш
умором гоњена и огрубела?

Закаснели почетак не одлаже крај
ал можда можеш нешто да поправиш,
на горчину и јед никад не пристај
и. . . мораш да сарађујеш док стариш,
ал’ не као хаљина…
ако већ мора, нека то буде фино,
стари као славопис у злату,
ко неко добро црно вино
ил’ као дукат на мајчином врату.

И. . . веруј ми није невреме,
неће бити бољег тренутка
да с леђа скинеш то своје бреме.
На мене можеш да рачунаш
ал да подвучеш црту и рачун сведеш,
са својим морањима се обрачунаш,
такотребања оставиш
и само лепе успомене поведеш.
А те жеље неиспуњене,
што их гомилаш и колекцију правиш,
све да оставиш.
Испуштено је испуштено,
не сагињи се,
прошао је њима рок трајања
да су хтеле оствариле би се.

Знам да можеш, само се усуди
и. . . пређи црту,
нек причају људи шта те се тиче,
не осврћу се и не враћај
то те успорава и то те спотиче.
Бежи из стања редовног
из осредњости из подразумеваног
што ти се мучки увукло у кости
па наручи песму,
разбиј чашу и плати хармоникашу.
Неку опасност изабери,
онако. . . баш за себе,
за свој ћар, по својој мери,
доста су опасности бирале тебе.
Па пусти предрасуде и пусти људе,
знам да можеш. . . још има времена
и још није касно колико ће да буде.

© Надежда Гајић